Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji traje preko 17 godina i još nije pravnosnažno okončan. Utvrđena je odgovornost prvostepenih sudova za nedelotvorno postupanje i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H. P. i A. J, obojice iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. P. i A. J. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 2911/12 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. P. i A. J, obojica iz N, su 1. novembra 20 11. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 901/10, sada P. 2911/12. Podnosioci su se istovremeno pozvali i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i na povredu prava iz člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Podnosioci ustavne žalbe su naveli, da kao tužioci, vode parnicu u predmetu P. 901/10 pred Osnovnim sudom u Nišu, radi utvrđenja prava svojine odnosno prava korišćenja na delovima katastarskih parcela upisanih u KO Niš C. K. Osporavajući dužinu trajanja postupka, istakli su da je on započet podnošenjem protivtužbe 21. februara 1997. godine H. P, i da još uvek nije pravosnažno okončan. U trenutku podnošenja ustavne žalbe, posle 14 godina, ponovo je u toku žalbeni postupak protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 901/10 od 3. novembra 2011. godine. Po mišljenju podnosilaca, prvostepeni sud nije postupao po nalozima iz rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1422/07 od 3. maja 2007. godine, iako je bio dužan po zakonu da to učini. Iznoseći nezadovoljstvo postupanjem sudova u ovom postupku, čiji tok detaljno izlažu u ustavnoj žalbi, podnosioci smatraju da im je, kao tužiocima, uskraćeno "pravo stranke na pravilno, zakonito i blagovremeno presuđenje u razumnom roku". Zahtevaju da Ustavni sud "naredi Osnovnom sudu u Nišu, odnosno Apelacionom sudu u Nišu, da se "sprovede zakonom propisana i rešenjem višeg suda naložena dokazna procedura po svim pitanjima iz rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1422/07 od 3. maja 2007. godine". Zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nisu istakli. Podnosioci su podneskom od 30. aprila 2014. godine ponovili navode ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da je pravo garantovan o navedenom odredbom Evropske konvencije i Protokola uz Evropsku konvenciju zajemčeno i odgovarajućim odredb ama Ustava, zbog čega Ustavni sud nj ihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na čl. 32. i 58. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Osnovnog suda u Nišu dostavljanje spisa predmeta P. 2911/12 (ranije P. 901/10) i nakon izvršenog uvida u spise, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su 25. septembra 2003. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv više tuženih, među kojima je, pored njihovih srodnika, bio i Grad Niš, radi utvrđenja prava svojine H. P. na katastarskoj parceli 5818/10 KO Niš C. K, površine 3,10 ari , i prava svojine A. J. na katastarskoj parceli 5818/1 KO Niš C. K, površine 3,93 ari, po osnovu poklona učinjenog 1952. godine, do nacionalizacije, a kasnije prava trajnog korišćenja na navedenim parcelama, što su tuženi dužni da priznaju i trpe, te da im dozvole upis u zemljišne knjige. Predmet je zaveden pred Opštinskim sudom pod brojem P. 5229/03.

Pre ove parnice, protiv jednog od podnosilaca, H. P, kao tuženog, parnični postupak su pokrenule tužbom podnetom 27. juna 1996. godine tužene D.Ž. i P.S, radi smetanja poseda - državine katastarske parcele 5818/10 KO Niš Crveni Krst. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem 4584/96. Tuženi u tom postupku, ovde jedan od podnosilaca ustavne žalbe, podneo je protivtužbu 21. februara 1997. godine, radi utvrđenja prava korišćenja na navedenoj katastarskoj parceli. O tužbenom zahtevu je pravosnažno rešeno 13. juna 2001. godine, ali je nastavljeno raspravljanje o protivtužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe H. P. u predmetu P. 3189/01, sve do prekida postupka određenog 26. februara 2004. godine na predlog protivtužioca, a do okončanja postupka pred istim sudom u predmetu P. 5229/03. Već posle četiri meseca postupak je, opet na njegov predlog, nastavljen pod brojem P. 2779/04. Međutim, Opštinski sud je ponovo prekinuo postupak 2. marta 2005. godine do okončanja upravnog spora pred Vrhovnim sudom, a nastavio ga 22. avgusta 2005. godine pod brojem P. 4895/05. Rešenjem Opštinskog suda P. 4895/05 od 1. juna 2006. godine odbačena je protivtužba tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da je korisnik sporne parcele prema dvema tužiljama, a rešenjem Oružnog suda u Nišu Gž. 503/07 od 10. aprila 2007. godine ukinuto je navedeno rešenje i predmet vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku izvršiti uvid u predmet P. 5516/05, u kome se vodi parnica između ovih stranka i drugih potomaka pok. V. i P. u vezi katastarske parcele 5818/10, pa će utvrditi šta se tom tužbom traži i kakvo je njeno dejstvo na tok ove parnice, te da li ima osnova za prekid ovog postupka do okončanja te parnice. U ponovnom postupku je predmet dobio novi broj P. 2800/07 i postupak je prekinut 29. avgusta 2007. godine do okončanja parnice P. 3065/07. Međutim, po žalbi protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 4126/07 od 26. decembra 2007. godine ukinuo navedeno rešenje, nalazeći da nema osnova za prekid postupka i da je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi šta se traži tužbom u drugoj parnici i da li se sporni odnos među strankama može rešiti spajanjem parnica. U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 8594/07.

Navedena dva parnična postupka, u predmetu P. 8594/07 i predmetu P. 3065/07, spojena su rešenjem Opštinskog suda P. 8594/07 od 16. juna 2009. godine, radi jednovremenog raspravljanja, s tim što je parnici za utvrđenje prava korišćenja tuženog-protivtužioca na jednoj od spornih katastarskih parcela, spojena parnica u predmetu P. 3065/07 (ranije P. 5229/03) u kojoj su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, tražili utvrđenje prava svojine na spornim parcelama.

Pre spajanja ovih postupaka, u parnici koju su podnosioci pokrenuli u svojstvu tužilaca u predmetu P. 5229/03, nakon jednog prekida postupka 9. marta 2005. godine do pravosnažnog okončanja ostavinskog postupka O. 2445/04, te nastavka postupka 13. februara 2005. godine pod brojem P. 5516/05 i povlačenja tužbe u odnosu na Grad Niš i još pet tuženih, bila je doneta jedna prvostepena presuda P. 5516/05 od 7. novembra 2006. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, kao neosnovan i koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 1422/07 od 3. maja 2007. godine. U toku ponovnog prvostepenog postupka, pod brojem P. 3065/07, došlo je do spajanja ovog postupka sa postupkom u predmetu P. 8594/07. Nakon dva održana ročišta, predmet je ustupljen Osnovnom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Osnovni sud), nakon uspostavljanja nove mreže sudova, i nastavljen postupak pod brojem P. 901/10. Nakon osam održanih ročišta u 2010. godini, te u narednoj godini još četiri ročišta, po konačno preciziranom tužbenom zahtevu od 21. juna 2011. godine, kojim tužioci traže utvrđenje prava korišćenja na delovima spornih parcela, 3. avgusta 2011. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 901/10 od 3. avgusta 2011. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, te obavezani tužioci da tuženima naknade troškove postupka. Tužioci su protiv navedene presude izjavili žalbu 1. novembra 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 36/12 od 31. maja 2012. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Osnovnim sudom u Nišu dobio broj P. 2911/12. Do donošenja presude P. 2911/12 od 5. novembra 2013. godine, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano. Preostala dva ročišta nisu održana jer je predmet bio iznet predsedniku suda na uvid, odnosno radi odlučivanja o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2911/12 od 5. novembra 2013. godine odbijeni su tuženi zahtevi tužilaca. Naredba za dostavljanje presude strankama data je 31. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu parnični postupak pokrenut 21. februara 1997 . godine , podnošenjem protivtužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe H. P. Opštinskom sudu u Nišu u parnici radi smetanja poseda, a da su oba podnosioca podneli tužbu radi utvrđenja svojine na spornim parcelama 25. septembra 2003. godine , te da se po spajanju postupaka 16. juna 2009. godine, jednovremeno raspravlja o njihovim zahtevima, kao i da još uvek ovaj postupak nije pravosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući samo trajanje osporenog parničnog postupka, koji se, prema zahtevu podnosilaca, odnosi na trajanje postupka u kome su imali svojstvo tužilaca, na osnovu prakse Ustavnog suda i standarda međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da se zbog dosadašnjeg trajanj a postupka – sedamnaestogodišnjeg za H. P. i skoro jedanaestogodišnjeg za A. J, osnovano može postaviti pitanje suđenja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, u pogledu aktivne legitimacije tužilaca i njihovog pravnog interesa, zatim čiji su tuženi naslednici, da li ima mesta spajanju ili prekidu postupka zbog dve parnice koje su u jednom periodu uporedo tekle, kao i zbog utvrđivanja brojnih činjenica: trajanje porodične zajednice, kada su i od čijeg novca kupljene sporene parcele, ko je isparcelisao zemljište i ko je u posedu koje parcele. Međutim, ovo svakako ne može biti opravdanje za to što postupak za jednog podnosioca, ni posle 17 godina, odnosno 11 godina za drugog podnosioca, nije pravosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da, iako su podnosioci više puta precizirali tužbeni zahtev, svojim ponašanjem nisu doprineli dugom vremenskom trajanju sudskog postupka , a da je predmet spora i efikasno okončanje postupka, nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka, koji još uvek nije pravnosnažno okončan, dali su prvostepeni sudovi svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, više puta se predmet vraćao po odlukama višeg suda prvostepenom sudu radi pravilne odluke o spajanju, odnosno prekidu postupaka u dve parnice koje uporedo teku. Takođe, u ovim spojenim postupcima, više puta su ukidane prvostepene odluke i predmet vraćan na ponovno suđenje, što je sve uslovilo da raspravljanje o pravu korišćenja podnosilaca ustavne žalbe još nije okončano. U vezi sa tim , Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

Iz svega navedenog, krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 2911/12, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, naloživši nadležn om sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe okončao u najkraćem r oku.

6. Ustavni sud se nije upuštao u ispitivanje povreda zajemčenih prava čija se Ustavom utvrđena sadržina (član 32. st. 1. i član 58. Ustava) ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa ukazivanjem podnosilaca na nepostupanje sudova tokom postupaka, pa i u presudi Osnovnog suda u Nišu P. 901/10 od 3. novembra 2011. godine, prema nalozima iz drugostepene presude, a u parnici podnosilaca najpre vođenoj radi utvrđenja prava svojine, a kasnije, po preciziranju tužbenog zahteva, za utvrđenje prava korišćenja na spornim parcelama. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.