Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je prekinut 2009. godine. Sud je propustio da nastavi postupak nakon prestanka razloga za prekid, što je dovelo do povrede prava podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5366/2010
21.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojše Filipovića i Radomira Popovića, obojice iz Loznice i Milana Spasojevića iz Brasine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojše Filipovića, Radomira Popovića i Milana Spasojevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 243/04 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da , kada se za to steknu uslovi, preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojša Filipović i Radomir Popović, obojice iz Loznice i Milan Spasojević iz Brasine , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneli su 22. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 243/04.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina i dva meseca, da „jednostavan i nimalo složen parnični prvostepeni postupak nije završen i da je neizvesno kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete svakog od podnosilaca u iznosu od 1. 000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razum nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 243/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 31. oktobra 2003. godine, zajedno sa još jednim licem tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati navedene novčane iznose.

U osporenom parničnom postupku, zakazana su tri, a održana dva ročišta. U dosadašnjem toku postupka, na traženje suda, 8. novembra 2004. godine i 25. februara 2005. godine su dostavljeni izveštaji o zaradama tužilaca. Sud je takođe, na predlog tužilaca odredio finansijsko veštačenje, a nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 8. januara 2008. godine .

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7225/03 od 12. januara 200 9. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari „do rešavanja inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti podnete Ustavnom sudu pod brojem 14/07“. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je u toku postupak rešavanja inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti podnete Ustavnom sudu pod brojem 14/07, te da, po predlogu punomoćnika tužilaca od 24. oktobra 2008. godine, sud smatra da ovaj postupak predstavlja prethodno pitanje za ovu parnicu, u smislu odredbe člana 215. tačka 1) Zakona o parničnom postupku. Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu. Spis predmeta je arhiviran 29. januara 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova ( član 435.). Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo šest godin a i dva mesec a, što samo po sebi može ukazati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog po stupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Međutim, prilikom utvrđi vanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju Sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju , se ne radi o činjenično i pravno složenijem sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe nesumnjivo ima li interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postuka dao prvostepeni sud. Naime, neefikasno i neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu je više puta došlo do izražaja u ovom postupku. Taj sud je za šest godina i dva meseca zakazao ukupno tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana dva, pri čemu je sud ispoljio neefikasnost i prilikom dinamike zakazivanja ročišta. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud rešenjem P. 7225/03 od 21. januara 2009. godine prekinuo postupak „do rešavanja inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti podnete Ustavnom sudu pod brojem 14/07“, što je po oceni prvostepenog suda predstavljalo prethodno pitanje za predmetni parnični postupak. Iako oznake predmeta Ustavnog suda u rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu nisu potpune, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, je neprihvatljivo da je nadležni prvostepeni sud 29. januara 200 9. godine arhivirao predmet, iako je, saglasno odredbi prethodnog Zakona o parničnom postupku, kao i sada važećeg Zakona, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u ranijem članu 215. stav 1. tačka 1) sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li je okončan predmet naveden u izreci rešenja o prekidu postupka.

Međutim, ni podnosioci ustavne žalbe i drugi tužilac nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosioci ustavne žalbe su se obratili Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nisu podneli sudu predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosilaca ustavne žalbe koji nisu koristili svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njihovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7838/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka jer je Ustavni sud okončao postupak u predmetu IU-104/07, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi započeti parnični postupak i preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-3352/2010 od 19. decembra 2012. godine.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj prava o kome su sudovi odlučivali, kao i ponašanje suda i podnosilaca ustavne žalbe koji su uticali i doprineli trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti