Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog bespredmetnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu kojom se osporava presuda o neisplaćivanju uvećane zarade po osnovu Zaključka Vlade. Razmatranje žalbe je bespredmetno jer je Ustavni sud ranijom odlukom utvrdio da je sporni Zaključak Vlade neustavan, te se ne može primenjivati.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Lešanovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milovana Lešanovića i utvrđuje da je u parničnom pos tupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9293/05, a zatim pred Prvim osnovim sudom u Beogradu u predmetu P. 58591/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodna banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Lešanović iz Beograda je 22. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9293/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 30. decembra 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate; da je Drugi opštinski sud u Beogradu presudom P. 9293/05 od 24. septembra 2007. godine odbio tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 12256/08 od 9. maja 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati; da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok j e stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada j e podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58591/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, zbog manje isplaćene zarade.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano tri ročišta za glavnu raspravu i presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9293/05 od 24. septembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu za period od 1. januara 2001. godine do 31. maja 2005. godine isplati iznos od 1.308.162,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i određeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2256/08 od 9. maja 2008. godine donetim po žalbi tužioca, ukinuta je prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9293/05 od 24. septembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano tri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je naloženo pribavljanje određenih izveštaja o obračunu plata od Ministarstva odbrane Vojnoračunskog centra u Beogradu, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom u ponovnom postupku je održano 11. novembra 2008. godine, a sledeće posle dve godine, 22. novembra 2010. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodi pod brojem P. 58591/10.

Na ročištu od 4. aprila 2012. godine podnosilac je predložio da se prekine postupak do donošenja odluke Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58591/10 od 4. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je predlog za prekid postupka; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5349/12 od 4. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58591/10 od 4. aprila 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe sudu 30. decembra 2005. godine pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9293/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58591/10.

Osnovni razlog za utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova koji nisu preduzeli sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je dve godine i u tom periodu je bilo održano tri ročišta za glavnu raspravu. Drugostepeni sud je posle osam meseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, nova prvostepena presuda je doneta posle četiri godine i u tom periodu je bilo održano tri ročišta za glavnu raspravu dok tri ročišta nije bilo održano. U navedenom periodu od prvog zakazanog i održanog ročišta do drugog takođe zakazanog i održanog ročišta prošlo je dve godine, a od drugog do trećeg ročišta je prošlo godinu i po dana. Drugostepena presuda je doneta posle godinu dana.

Dakle, parnični postupak je pravnosnažno okončan posle sedam godina i tri meseca, što predstavlja nerazumno trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, jer je prisustvovao svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu