Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina bez donošenja prvostepene odluke. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Stamenković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nade Stamenković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1376/04, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4774/2011, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Stamenković iz Beograda, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 22. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 1376/04.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo šest godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4774/2011 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1376/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, i M.R. iz Beograda, podnele su 24. februara 2004. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom su tražile da sud obaveže tuženu da im na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati navedene novčane iznose. Tužba je zavedena u sudskom upisniku pod brojem P. 1376/04. Odgovor na tužbu primljen je 5. marta 2004. godine u tom sudu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održao 22. juna 2004. godine. Nakon toga, prvostepeni sud se pismenim putem obraćao određenim državnim organima u cilju pribavljanja potrebnih podataka o primanjima tužilja, a u vezi sprovođenja postupka po podnetoj tužbi. Sledeće ročište zakazano za 28. septembar 2007. godine je odloženo, a nakon toga, ročište je održano 17. februara, pa 20. maja 2009. godine. U cilju pribavljenja potrebnih podataka o primanjima tužilja, prvostepeni sud se pismenim putem obraćao određenim državnim organima.

Posle 1. januara 2010. godine postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7328/10. Sud je održao ročište 16. decembra 2010. godine na kojem je određeno prikupljanje novih dokaza u cilju koncentracije dokaznog postupka. Ročište od 20. aprila 2011. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročište od 8. juna 2011. godine nisu pristupile parnične stranke, pa je sud doneo rešenje da se tužba tužilja u predmetu P1.7328/10 smatra povučenom. Punomoćnik tužilja je protiv navedenog rešenja podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 7328/10 od 14. jula 2011. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje tog suda P1. 7328/10 od 8. juna 2011. godine.

Predmetu je dodeljen novi broj P1. 4774/11. Tokom dalje sprovedenog postupka, do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, sud je zakazao još pet ročišta za glavnu raspravu (6. februara, 24. aprila, 10. septembra i 26. novembra 2012. godine i 18. marta 2013. godine), od kojih je samo jedno ročište (10. septembra 2012. godine) održano, a četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Spisi predmeta su 14. maja 2013. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je v ladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 24. februara 2004. godine do podnošenja ustavne žalbe 22. decembra 2010. godine, trajao preko šest godina i da taj postupak još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da odlučivanje suda o osnovanosti zahteva za isplatu zakonom garantovane zarade traje preko devet godina, a da još uvek nije doneta ni prvostepena parnična presuda, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka neefikasno i nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu u dugim vremenskim razmacima, pa tako u periodu od 22. juna 2004. godine do 28. septembra 2007. godine, više od dve i po godine , nije zakazao ročište za glavnu raspravu. Takođe ni u periodu od preko godinu dana, od 28. septembra 2007. godine, kada je odložio ročište, do 17. decembra 2009. godine , sud nije zakazao ročište za glavnu raspravu. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je prvostepeni sud doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, davanjem nepreciznih naloga ovlašćenim organima tužene. Ustavni sud smatra da je i Prvi osnovni sud u Beogradu doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, time što je, nakon što je rešenjem P1. 7328/10 od 14. jula 2011. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, u periodu od gotovo dve godine održao samo jedno ročište za glavnu raspravu, a četiri ročišta odložio zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom ovakve ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka povređena načela o vladavini prava i zabrani diskriminacije utvrđena čl. 3. i 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti