Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, uz nalog nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz G. S, Federacija B. i H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 9485/06, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5337/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz sela G. S. kod O, Federacija B. i H, je 2. novembra 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4615/05 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da predmetni parnični postupak traje od 2005. godine, da od tada pa do dana podnošenja ustavne žalbe nije održano ni jedno ročište za glavnu raspravu, te da se od kada se Drugi opštinski sud u Beogradu oglasio mesno nenadležnim i predmet dostavio Prvom opštinskom sudu u predmetu ništa nije dešavalo, pa je neizvesno da li će se i kada parnica uopšte okončati.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Naknadu nematerijalne štete je tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4615/05, predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9485/06, predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5338/12), te je iz navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, kao i iz odgovora na ustavnu žalbu Prvog osnovnog suda u Beogradu Su. 43-164/2014 od 19. marta 2014. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

A) Tužilac M. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 21. juna 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu zbog naknade materijalne štete protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, za period od septembra 2000. godine do marta 2005. godine. Po tužbi je formiran predmet koji je zaveden pod brojem P. 4615/05.

Rešenjem P. 4615/05 od 15. septembra 2006. godine Drugi opštinski sud u Beogradu oglasio se mesno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca, te su spisi predmeta dostavljeni Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U Prvom opštinskom sudu predmet je zaveden pod brojem P. 9485/06.

Spisi predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9485/06 su 18. januara 2007. godine združeni predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4649/05, radi, kako je to konstatovano u odgovoru na ustavnu žalbu Prvog osnovnog suda Su. 43-164/2014 od 19. marta 2014. godine, „donošenja odluke o eventualnom spajanju postupaka“, pri čemu je rešenje o spajanju formalno doneto tek 2013. godine, posle urgencije punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za zakazivanje ročišta. U periodu od 18. januara 2007. godine do 9. oktobra 2012. godine u spisima predmeta nema dokaza da je sud postupao u ovom predmetu.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 15. decembra 2010. godine, 2. novembra 2011. godine i 27. septembra 2012. godine urgirao da se zakaže ročište.

Ovaj predmet se posle formiranja nove mreže sudova vodio kao predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5338/12.

Tokom trajanja postupka zakazano je pet ročišta, od kojih je održano jedno ročište. Tako je prvo ročište u ovom parničnom postupku zakazano za 9. oktobar 2012. godine i na njemu je sud doneo rešenje kojim je određeno sudskomedicinsko i ekonomskofinansijsko veštačenje. Ročište zakazano za 17. januar 2013. godine nije održano, jer je spis predmeta i dalje bio kod veštaka. Rešenjem v.f. predsednika suda Su. 2-92/2013 od 15. marta 2013. godine predmet je dodeljen u rad novom sudiji. Ni ročište zakazano za 9. april 2013. godine nije održano iz istog razloga kao i prethodno. Rešenjem v.f. predsednika suda Su. 2-151/2013-1 od 19. aprila 2013. godine, ponovo je promenjen postupajući sudija.

Podneskom od 13. juna 2013. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je urgirao za zakazivanje ročišta za glavnu raspravu. Ovu urgenciju, punomoćnik je ponovio i podneskom od 22. jula 2013. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12 od 12. septembra 2013. godine spojeni su spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5338/12 spisima predmeta istog suda P. 5337/12, radi jedinstvenog odlučivanja.

Ročišta zakazana za 12. novembar 2013. godine i 14. februara 2014. godine nisu održana, zbog nedolaska tuženog.

U spisima predmeta ne postoji podatak o daljem postupanju suda u ovom predmetu. Spisi predmeta su 26. marta 2014. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

B) Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i Odluku Ustavnog suda Už–3985/2010 od 29. maja 2013. godine, kojom je usvojena ustavna žalba M. R. i utvrđeno je da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5337/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (tačka 1. izreke), naloženo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se označeni parnični postupak okončao u najkraćem roku (tačka 2. izreke) i utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, te da se naknada isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave. Iako je reč o parnici vođenoj između istih parničnih stranaka, Ustavni sud je utvrdio da se tužba po kojoj je inicijalno formiran predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12, a koja ja podneta Prvom opštinskom sudu u Beogradu 15. juna 2005. godine, odnosi na naknadu štete zbog izgubljene dobiti tužioca za period od januara 1994. godine do avgusta 2000. godine. Takođe, predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5338/12 (odnosno ranije predmet Drugog opštinsk og sud a u Beogradu P. 4615/05 ) je formalno spojen sa predmetom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12, pod kojim brojem se i danas vodi, tek 12. septembra 2013. godine, dakle posle donošenja Odluke Ustavnog suda Už–3985/2010 od 29. maja 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 21. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da se predmet i dalje nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje više od osam godina i da je još u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osmogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca.

Naime, Ustavni sud nalazi da u konkretnom postupku nema naročito složenih spornih činjeničnih i pravnih pitanja, s obzirom na to da se parnica vodi radi naknade nematerijalne štete radi izgubljene zarade. U prilog ocene Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku govori i činjenica da u periodu od podnošenja tužbe 2005. godine, pa do donošenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5337/12 od 12. septembra 2013. godine kojim je osporeni parnični postupak spojen sa parničnim postupkom koji se vodi u predmetu istog suda P. 5337/12, radi jednovremenog suđenja , odnosno osam godina i tri meseca, nije zakazano ni jedno ročište, niti je postupajući sud preduzimao bilo kakve druge aktivnosti na rešavanju ovog spora. Ustavni sud takođe ističe da je i podnosilac ustavne žalbe doprineo trajanju parnice, kako zbog podnošenja dve tužbe protiv istog tuženog – u ovom i drugom parničnom postupku P. 4649/05, kasnije P. 5337/12, koje se odnose na istu vrstu štete, samo za različite periode, čime je uticao da vreme potrebno za rešavanje u postupcima po tim tužbama bude duže, te podnošenja tužbe u ovom postupku nenadležnom Drugom opštinskom sudu u Beogradu, koji se oglasio mesno nenadležnim i predmet ustupio Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, tako i zbog procesne neaktivnosti, jer punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, koji je u oba predmeta zastupao podnosioca kao tužioca, iako je imao saznanje o združivanju ovog predmeta drugom predmetu, nije preduzeo potrebne radnje kako bi se postupak ubrzao, bilo predlaganjem donošenja rešenja o spajanju postupka, bilo da se ovaj predmet razdvoji, te je rešenje o spajanju postupaka doneto tek posle više od pet i po godina od združivanja predmeta. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka može pripisati ne samo nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu, odnosno Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim se postupak vodi od kako su mu spisi predmeta prosleđeni kao stvarno i mesno nadležnom sudu 2006. godine, već i ponašanju podnosioca ustavne žalbe.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno predmet spora, postupanje sudova i ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka, ali i doprinos podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog punomoćnika produžavanju trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju pretrpeo zbog nedelotvornog i neažurnog postupanja suda.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi ni jednom rečju ne obrazlaže povredu označenog prava, niti za tu svoju tvrdnju daje ikakve argumente i dokaze, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.