Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina i tri meseca. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni uzrok je neefikasnost suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Živkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Živkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P 1. 3330/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 2013/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Živković iz Niša podneo je , 22. marta 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3330/11 od 14. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 718/12 od 22. maja 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na rad, prava na zdravstvenu zaštitu i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih čl. 21, 23, 25, 32, 60, 68. i 69. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 3330/11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da mu je rešenjem poslodavca, Ugostiteljsko – turističke škole u Nišu, broj 554 od 19. juna 2003. godine izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, ali da je rešenjem Inspekcije rada u Nišu naloženo poslodavcu da ga vrati na rad; da mu je 23. septembra 2003. godine poslodavac naložio da donese lekarsko uverenje o psihofizičkoj sposobnosti za rad; da mu je rešenjem poslodavca broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine izrečena mera prestanka radnog odnosa, zbog nepostupanja po nalogu od 23. septembra 2003. godine; da je rešenjem poslodavca broj 1251 od 5. novembra odbijen njegov prigovor protiv rešenja broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine; da je u svojstvu tužioca u novembru 2003. godine podneo tužbu protiv tuženog poslodavca, radi poništaja rešenja o otkazu; da mu je svojim postupanjem koje je prethodilo sudskom postupku poslodavac povredio navedena ustavna prava; da su sudovi postupali neažurno u postupku, s obzirom na to da je postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao devet godina. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, između ostalog, poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 3330/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 3. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Ugostiteljsko – turističke škole iz Niša, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine. Po tužbi je formiran predmet P1. 3309/03.

Prvo ročište u postupku je održano 26. decembra 2003. godine.

U toku 2004. i 2005. godine u postupku je održano pet ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke, saslušanjem direktora tuženog, kao i dva svedoka.

Presudom Opštinskog suda P1. 3309/03 od 2. juna 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 613/05 od 30. septembra 2005. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P1. 3309/03 od 2. juna 2005. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Podneskom od 1. decembra 2005. godine tužilac je zahtevao izuzeće postupajućeg sudije.

Opštinski sud je na ročištu održanom 2. decembra 2005. godine doneo rešenje P1. 2956/05 o novčanom kažnjavanju tužioca, zbog vređanja suda.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda VIISu-289/05 od 19. decembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije.

Okružni sud u Nišu je rešenjem P1. 272/06 od 18. aprila 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje o kažnjavanju Opštinskog suda P1. 2956/05 od 2. decembra 2005. godine. Nakon toga, do kraja 2006. godine u postupku su održana dva ročišta – 24. avgusta i 12. oktobra.

Tužilac je 29. januara 2007. godine ponovo podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, zbog čega nije održano ročište zakazano za 6. februar 2007. godine. Zahtev tužioca je odbijen rešenjem predsednika Opštinskog suda VIISu-289/05 od 12. februara 2007. godine.

Na sledećem ročištu, održanom 10. aprila 2007. godine, Opštinski sud je rešenjem P1. 2956/05 odbio predlog tužioca za izdavanje privremene mere. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 504/07 od 28. juna 2007. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda P1. 2956/05 od 10. aprila 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 2956/05 od 20. decembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i predlog za izdavanje privremene mere.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž1. 430/08 od 30. juna 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda P1. 2956/05 od 20. decembra 2007. godine.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 1484/08 od 18. marta 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 2956/05 od 20. decembra 2007. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž1. 430/08 od 30. juna 2008. godine, te predmet vratio na ponovni postupak.

Tužilac je podneskom od 14. maja 2009 uredio tužbu po nalogu iz revizijskog rešenja, te pored poništaja rešenja tužene broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine tražio i poništaj rešenja tužene broj 1251 od 5. novembra 2003. godine, kojim je odbijen njegov prigovor protiv rešenja broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine.

Opštinski sud je rešenjem P1. 2013/09 od 16. jula 2009. godine odbacio tužbu tužioca, zbog toga što je tužba neblagovremena. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 11. avgusta 2009. godine.

Okružni sud u Nišu je rešenjem P1. 2013/09 od 29. septembra 2009. godine vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Viši sud u Nišu je rešenjem Gž1. 42/10 od 23. aprila 2010. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda P1. 2013/09 od 16. jula 2009. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. od 26. oktobra 2011. godine ukinuta su rešenja Opštinskog suda P1. 2013/09 od 16. jula 2009. godine i Višeg suda u Nišu Gž1. 42/10 od 23. aprila 2010. godine, sa obrazloženjem da je tužilac tužbenim zahtevom osporio i drugostepenu odluku tužene, te da su se stvorili uslovi da sudovi meritorno odluče u ovoj pravnoj stvari.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Nišu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predmet je dobio broj P1. 3330/11. Ročište zakazano za 23. januar 2012. godine nije održano, jer je tužilac podneo zahtev za izuzeće sudije. Rešenjem predsednika Osnovnog suda SuVII-397/12 od 24. januara iste godine zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan.

Presudom Osnovnog suda P1. 3330/11 od 14. februara 2011. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca, kojim je tražio poništaj rešenja tužene broj 1074 od 10. oktobra 2003. godine i broj 1251 od 5. novembra 2003. godine.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 718/12 od 22. maja 2012. godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda P1. 3330/11 od 14. februara 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 925/12 od 13. februara 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 718/12 od 22. maja 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 3. novembra 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 925/12 od 13. februara 2013. godine, trajao devet godina i tri meseca.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio naročito složen, niti zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja kojim je tužiocu prestao radni odnos, te radnopravna restitucija tužioca. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u toku postupka čak tri puta tražio izuzeće postupajućeg sudije, što je, iako predstavlja njegovo procesno ovlašćenje, doprinelo produženju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefika sno postupanje Opštinskog suda. Naime, prvostepena presuda je čak dva puta ukidana odlukama viših sudova. Opštinski sud je, nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1484/08 od 18. marta 2009. godine i posle više od pet godina od podnošenja tužbe, rešenjem P1. 2013/09 od 16. jula 2009. godine istu odbacio kao neblagovremenu, da bi navedeno rešenje o odbacivanju tužbe bilo ukinuto rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. od 26. oktobra 2011. godine, sa nalogom prvostepenom sudu da meritorno odluči o tužbenim zahtevima tužioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 3330/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 2013/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. U pogledu navoda podnosioca da su mu osporenim presudama Osnovnog suda u Nišu P1. 3330/11 od 14. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 718/12 od 22. maja 2012. godine povređeni načelo zabrane diskriminacije, pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, pravo na pravično suđenje, pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na rad, pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na socijalnu zaštitu iz čl. 21, 23, 25, 32, 60, 68. i 69. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravn e razloge kojima se argumentuju t vrdnje o povredi označenih načela i prava, već podnosilac, nezadovoljan ishodom parničnog postupka, u suštini traži da Ustavni sud kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih presuda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti