Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu zarade, koji je trajao preko devet godina. Naložena je hitna radnja nadležnom sudu i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članova Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Simića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borislava Simića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3314/03, kasnije u predmet u P. 809/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislav Simić iz Beograda podneo je 22. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 3314/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 14. maja 2003 . godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, te da je od tada proteklo preko sedam godina, a da prvostepeni parnični postupak još uvek nije okončan. Tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže time da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci. P redložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava. Takođe je istakao opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 809/04, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. maja 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate po kojoj je formiran predmet P. 3314/03.

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 19. septembra 2003. godine rešenje P. 3314/03 kojim se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio je tužbu.

Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.1. 507/04 od 17. marta 2004. godine.

Predmet je pred prvostepenim sudom zaveden pod novim brojem P. 2964/04.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 15. novembra 2004. godine u predmetu P. 809/04 (u kojem je parnica vođena po tužbi drugih lica), doneo rešenje o spajanju parnica P.2298/04 i P. 2964/04 (koja je vođena po tužbi ovde podnosioca), sa parnicom P. 809/04, radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja , s tim da se postupak nastavi pod zajedničkim brojem P. 809/04.

Na prvom zakazanom i održanom ročištu 1. aprila 2005. godine doneto je rešenje P. 809/04 o zastoju postupka do okončanja postupka koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Predmetni postupak je nastavljen na ročištu održanom 23. juna 2006. godine, a nakon toga održana su još tri od ukupno četiri zakazana ročišta.

Podneskom od 27. septembra 2007. godine punomoćnik tužilaca je predložio da Drugi opštinski sud u Beogradu pokrene postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Na ročištu održanom 28. septembra 2007. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se zastane sa postupkom zbog toga što je Vrhovnom sudu Srbije podneo predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja. Na istom ročištu sud je doneo rešenje o zastoju postupka do 28. decembra 2007. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 809/04 od 26. decembra 2007 . godine postupak je prekinut. U obrazloženju rešenja je navedeno da je punomoćnik tužilaca podneskom od 27. septembra 2007. godine predložio da se pokrene postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, te da se predmetni parnični postupak prekine. Obrazlažući svoju odluku, sud je, ne pozivajući se ni na jednu zakonsku odredbu, naveo da je "imajući u vidu podnesak punomoćnika tužilaca i predlog od 27. septembra 2007. godine postupak prekinuo".

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan je da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom (član 176. stav 2.). Takođe, odredbama člana 214. istog zakona je propisano da se postupak prekida kada umre stranka, kada stranka izgubi parničnu sposobnost, kada zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kada stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije, kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu ili kada je to drugim zakonom određeno, dok je odredbama člana 215. propisano da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja ( poplava i sl.) odsečeno od suda.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom , od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 14. maja 2003. godine, do odlučivanja o ustavnoj žalbi , trajao preko devet godina, s tim da je postupak u prekidu od 26. decembra 2007. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje preko devet godina, da u njemu nije doneta nijedna prvostepena odluka, koja činjenica sama po sebi govori da je postupak premašio standarde razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se ne radi o činjenično i pravno složenom sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao legitiman interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka

Ocenjujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je prvo ročište u parničnom postupku koji se vodio po tužbi podnosioca ustavne žalbe održano dve godine posle podnošenja tužbe. Ustavni sud je takođe utvrdio da je Drugi opštinski sud u Beogradu na predlog punomoćnika podnosioca na ročištu održanom 28. septembra 2007. godine odlučio da do 28. decembra 2007. godine zastane sa postupkom radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, a da je zatim, ne pozivajući se ni na jednu zakonsku odredbu, 26. decembra 2007. godine doneo rešenje o prekidu postupka , navodeći da je punomoćnik podnosioca u podnesku od 27. septembra 2007. godine, između ostalog, tražio da se postupak prekine. U vezi sa izloženim, Ustavni sud, pre svega ukazuje da se parnični postupak mora prekinuti iz razloga taksativno navedenih u članu 214. Zakona o parničnom postupku, odnosno da se prekid postupka može odrediti i u slučajevima predviđenim odredba ma člana 215. istog zakona. Iz donetog rešenja o prekidu postupka ne vidi se da li je sud utvrdio prekid ili je odredio prekid postupka , kao ni to koji su zakonski razlozi nastupil i da sud donese navedeno rešenje, jer je postupanje suda u slučaju kada se vodi postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom propisan odredbom člana 176. Zakona o parničnom postupku.

S druge strane, ni podnosilac ustavne žalbe, koji je predložio da sud zastane ali ne i da prekine postupak, nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao zainteresovanost i nameru da se postupak nastavi. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede , u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke , okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj prava o kome su sudovi odlučivali, ali i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, odnosno činjenicu da podnosilac nakon donošenja rešenja o prekidu postupka nije pokazao zainteresovanost da se postupak nastavi i okonča. P o oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević