Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Višeg suda. Sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev zbog nedostatka pasivne legitimacije, propustivši da uzme u obzir zakonsku sukcesiju.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba B. G . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1846/16 od 18. februara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 1846/16 od 18. februara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1325/11 od 22. oktobra 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. B. G . iz Beograda je , 8. jula 2016. godine, preko punomoćnika F .-B. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž1846/16 od 18. februara 2016. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava i zabrane diskriminacije, utvrđenih čl. 18. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te povrede člana 70. Ustava.
U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je drugostepeni parnični sud našao da tuženi u konkretnoj parnici nema pasivnu legitimaciju, usled čega mu je pravnosnažno odbio tužbeni zahtev, ali da je takva odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, budući da je Republički fond penzijsko i invalidsko osiguranje, na osnovu odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, preuzeo obaveze Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Podnosilac ukazuje na različito postupanje sudova, ističući da su drugim tužiocima, koji su bili u istoj situaciji, usvajani tužbeni zahtevi, ali za svoju tvrdnju nije dostavio dokaze.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1325/11 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 21. januara 2011. godine tužbu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade materijalne štete, nastale isplatom manjih iznosa penzije od pripadajućih u periodu od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, isplati opredeljene novčane iznose. U odgovoru na tužbu, tuženi je tražio da se parnični sud oglasi apsolutno nenadležnim i da odbaci tužbu tužioca, a ukoliko sud odluči da nastavi da postupa, da odbije kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, jer je tuženi u posmatranom periodu tužiocu isplaćivao iznose penzije u skladu sa rešenjima kojima su ti iznosi i određeni, usled čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1325/11 od 22. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda, dok je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao preuranjen uz obrazloženje da u konkretnom slučaju ne postoji konačna i pravnosnažna odluka kojom je izvršeno usklađivanje penzije tužiocu nakon 2. novembra 2007. godine, na osnovu koje bi se moglo odlučiti o eventualno nezakonitom i nepravilnom radu tuženog fonda.
Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2012/12 od 3. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena označena prvostepena presuda, jer je drugostepeni sud našao da se rešenje o vanrednom usklađivanju penija od 1. januara 2008. godine koje je doneo Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje ne odnosi na vojne osiguranike, već bi bilo nužno da tuženi svojim aktom, u slučaju da su ispunjeni zakonom propisani uslovi, odredi konkretan procenat usklađivanja penzije tužiocu , a u nedostatku tog akta ni su ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.
Po prijemu drugostepene presude, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao tuženi, obavestio je parnični sud, podneskom od 29. avgusta 2013. godine, da taj sud, saglasno odredbama člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te člana 2. Uredbe o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, pasivnu legitimaciju „dodeli“ Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, usled čega vraća dostavljenu odluku.
Odlukom Už-7433/2013 od 23. decembra 2015. godine Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu podnosioca B . G . i utvrdio da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2012/12 od 3. jula 2013. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je poništio označenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1325/11 od 22. oktobra 2011. godine. U obrazloženju ove odluke navedeno je da je Ustavni sud ocenio da se ne može smatrati da je pravno utemeljen pristup Višeg suda u Beogradu koji se najpre izjasnio o tome da se vanredno usklađivanje penzija u visini od 11,06% ne odnosi na korisnike vojnih penzija, a potom ocenio da nepostupanje nadležnog fonda u skladu sa zakonom ne predstavlja osnov za naknadu štete po osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo posebno kada se ima u vidu da je Ustavni sud u vreme donošenja osporene presude, već zauzeo stavove o spornim pravnim pitanjima koja se tiču navedenog vanrednog usklađivanja penzija u velikom broju svojih odluka. S tim u vezi, Ustavni sud je još jednom istakao da je, saglasno odredbama čl. 166. i 171. Ustava, nadležnost Ustavnog suda, između ostalog, da štiti ljudska i manjinska prava i slobode, a da su odluke Ustavnog suda konačne, izvrš ne i opšteobavezujuće, te da je svako dužan da poštuje i izvršava njegove odluke.
U izvršavanju Odluke Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je 18. februara 2016. godine doneo osporenu presudu Gž. 1846/16, kojom je potvrdio presudu Prvog osnovnog sua u Beogradu P. 1325/11 od 22. oktobra 2011. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu pravilna, „ali iz drugih razloga“. Prema stavu drugostepenog suda iznetom u obrazloženju osporene presude, iako je tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u posmatranom periodu (2008. do 2010. godina) bio dužan da vrši isplatu i usklađuje penzije prema važećim propisima, ipak taj fond nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, već u vreme donošenja ove odluke samo Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje može da bude obavezan da tužiocu isplati potraživane iznose, jer je taj fond, na osnovu odredaba člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, preuzeo konkretne obaveze tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
4. Odredbama Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se penzijsko i invalidsko osiguranje uređuje zakonom, kao i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.)
Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe zakona i drugih propisa.
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu (član 193. stav 1.); da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, da će sud da dozvoli preinačenje i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice, da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 193. stav 2.), da kad sud dozvoli preinačenje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da može da se pripremi za raspravljanje po preinačenoj tužbi, ako za to nije imao dovoljno vremena (član 193. stav 4.). da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (član 193. stav 6.); da sud utvrđuje prekid postupka, između ostalog, kad: stranka umre; stranka izgubi parničnu sposobnost; zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje; stranka koja je pravno lice prestane da postoji, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada (član 214 tač. 1), 2), 3) i 4); da će se postupak prekinut iz razloga navedenih u članu 2 14. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).
Odredbama člana 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je određeno da se penzije usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da p ropise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu. Navedene zakonske odredbe prestale su da važe na osnovu odredbe člana 197. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 116/07), koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine.
Uredbom o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/02 i 23/09) bilo je propisano: da svojstvo vojnog osiguranika utvrđuje fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na osnovu prijave o osiguranju, podnesene po propisima o matičnoj evidenciji (član 2. stav 1.); da je korisnik prava određenih po Zakonu dužan da fondu prijavi svaku promenu nastalu u vezi sa ličnošću ili okolnostima koje utiču na sticanje, korišćenje ili obim tih prava (član 11. stav 1.).
Odredbama Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, broj 36/94) bilo je propisano da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika vrši isplatu penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa Zakonom i propisima donesenim na osnovu Zakona (član 4. tačka 4)); da se sredstva Fonda, između ostalog, koriste za isplatu penzija i drugih obaveza iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (član 20. stav 1. tačka 1)). Navedena uredba prestala je da važi stupanjem na snagu Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, objavljenoj u „Službenom glasniku RS“, broj 102/11, kojom je, pored ostalog, propisano da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kojem se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika i obezbeđuju sredstva za zdravstveno osiguranje i materijalno obezbeđenje korisnika prava u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje vojnih osiguranika, kao i da je Fond nosilac prava, obaveza i odgovornosti u pravnom prometu u odnosu na sredstva za finansiranje zdravstvenog osiguranja i materijalnog obezbeđenja kojima raspolaže (član 3. st. 1. i 2.).
Odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) propisano je da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje.
Odredbama člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10) propisano je: da će poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na dan 1. januara 2012. godine preuzeti Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 1.); da se obezbeđivanje i sprovođenje penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, u odnosu na prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja odnosi na pravo na penziju, pravo na dodatak za pomoć i negu i pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, kao i da se pravom iz penzijskog i invalidskog osiguranja smatra i pravo na naknadu pogrebnih troškova (stav 2.); da će danom preuzimanja poslova obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeti imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 3.); da će se obim i način preuzimanja iz stava 3. ovog člana bliže urediti aktom Vlade u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 4.); da se, izuzetno od stava 3. ovog člana, preuzimanje ne odnosi na obaveze dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija, po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, utvrđenih u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07 i 88/09), a nastalih do stupanja na snagu ovog zakona, za koje će se sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom i posebnim aktom Vlade (stav 5.).
Uredbom o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 97/11) propisano je: da se ovom uredbom uređuje obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u delu koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje, u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 1. stav 1.); da će, izuzetno od poslova penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond PIO obavljati administrativno-tehničke poslove u vezi sa sudskim predmetima po osnovu dospelih neizmirenih novčanih potraživanja vojnih korisnika, nastalih po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, i voditi posebnu evidenciju o sredstvima neophodnim za namirenje po osnovu prinudne naplate predmetnog duga, koja će mu biti blagovremeno obezbeđena (član 1. stav 2.); da su obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih iz člana 1. stav 1. ove uredbe utvrđeni Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 4.).
Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15. decembra 2011. godine, određeno je: da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzima od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika poslove ostvarivanja i korišćenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, propisane članom 79. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzi jskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10), osim obaveza propisanih članom 79. stav 5. tog zakona (tačka 1.); da se nastale, dospele a neizmirene obaveze po vojnim propisima do stupanja na snagu Zakona ne mogu namirivati iz sredstava Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje niti sa razdela Ministarstva odbrane (tačka 1. stav 1.).
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava zasniva na tvrdnji da je Viši sud u Novom Sadu pogrešno primenio merodavno pravo na njegovu štetu, kada mu je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.
Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični sud odbio tužbeni zahtev podnosioca kao neosnovan, jer je našao da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, u međuvremenu (nakon zaključenja glavne rasprave), odnosno u vreme odlučivanja tog suda, postao pasivno legitimisan umesto tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na to da je pasivna legitimacija povezivanje ličnosti stranke sa pravnim zahtevom koji je predmet parnice. Da li se tuženi nalazi u određenoj obavezi prema tužiocu je materijalnopravno pitanje, te ono nije pitanje procesnog, već materijalnog prava. Kao i kod ostali h materijalnopravni h prigovor a (npr. prigovora zastarelosti potraživanja) sud o ovom pitanju ne odlučuje po službenoj dužnosti, već po prigovoru stranke. Međutim, kada legitimacija konkretnog lica proizlazi, odnosno ne proizlazi iz zakonom utvrđene njegove nadležnosti, tada je sud, po pravilu jura novit curia, ovlašćen da i po službenoj dužnosti odlučuje o legitimaciji te stranke. Parnični sud je, isto tako, dužan da pazi na to da li je došlo do izmena zakonskih ovlašćenja.
Nadalje, Ustavni sud konstatuje da u toku trajanja postupka mogu da nastupe okolnosti usled kojih neka od stranaka u postupku nije više legitimisana, već je to neko drugo lice. Kada u toku trajanja prvostepenog postupka nastupe okolnosti, kao što su smrt tuženog, prestanak tuženog pravnog lica ili promena nadležnosti tuženog, tako da, nezavisno od volje tužioca, kao tuženi mora da bude označeno drugo lice, tada će tužilac samo urediti tužbu u skladu sa ovim promenama, naravno, ukoliko se parnica ne vodi povodom zahteva koji može da ispuni samo tužen i. Za ovakvu promenu ne traži se saglasnost novooznačenog tuženog, niti se on tome može protiviti. Ovo stoga što pravni sledbenik (fizičkog ili pravnog lica) stupa u prava i obaveze svog pravnog prethodnika, te bi protiv njega delovala i pravnosnažna presuda da je doneta u sporu u kojem je (do kraja) učestvovao prvobitno tuženi. Iz ovih razloga, pravni sledbenik tuženog ima i interes da stupi u parnicu na mesto svog prethodnika , te u slučaju da tužiocu i sudu nisu poznate relevantne okolnosti, on može da o njima obavesti sud i tako dobije priliku da učestvuje u postupku. Isti interes rukovodiće pravnog sledbenika tuženog da obavesti sud kad relevantne okolnosti nastupe u toku drugostepenog postupka, odnosno nakon zaključenja glavne rasprave, kada tužilac, shodno pravilima procesnog zakona, više ne može da menja tužbu.
U konkretnom slučaju, tužba za naknadu štete pričinjene isplatom manjih iznosa penzije od pripadajućih u periodu od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, podneta je 2011. godine, a u skladu sa tada važećim materijalnopravnim propisima, kao tuženi u tužbi bio je označen Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Drugostepeni parniči sud našao je da je u posmatranom periodu (od 2008. do 2010. godine) postojala obaveza tuženog Fonda da uskladi i ispla ti usklađene penzije vojnim osiguranicima na osnovu rešenja Repub ličkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 25. januara 2008. godine, ali on to nije učinio. Međutim, budući da je u međuvremenu, nakon zaključenja glavne rasprave, a do odlučivanja drugostepen og parničnog suda, na osnovu izmena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ova obaveza, a sa njom i odgovornost za njeno neizvršavanje, prešla na drugo pravno lice – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Viši sud u Beogradu je našao da samo to drugo lice može da ima pasivnu legitimaciju, dakle ne i tuženi, usled čega je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca .
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Višeg suda u Beogradu da je nadležni organ bio dužan da uskladi i penzije vojnih osiguranika na isti način i po istoj dinamici kao što je to učinjeno za ostale korisnike penzije rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invaidsko osiguranje od 25. januara 2008. godine, bez donošenja pojedinačnog rešenja. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, drugostepeni parnični sud, odlučujući o žalbi podnosioca, nije imao u vidu da je nadležnost sa tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (time i pasivna legitimacija) prešla ex lege na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i činjenicu da je do ovog prelaza došlo posle zaključenja glavne rasprave, do kog momenta je tužilac mogao da vrši uređenje tužbe, pa i pošto je doneta prvostepena presuda . Ovaj propust Višeg suda u Beogradu imao je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu pogrešnu primenu prava, usled koje je podnosilac lišen mogućnosti da svoje pravo ostvari sudskim putem.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1846/16 od 18. februara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravno na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke .
Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 1325/11 od 22. oktobra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
S obzirom na to da je osporena presuda doneta u postupku izvršavanja Odluke Ustavnog suda Už-7433/2013 od 23. decembra 2015. godine, Ustavni sud još jednom ističe da višestruko ponavljanje postupka nakon odluke Ustavnog suda slabi delotvornost ustavne žalbe kao pravnog sredstva ustanovljenog radi zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, Ustavni sud ukazuje na to da je u dosadašnjoj praksi, razmatrajući pitanje prava na usklađivanje vojnih penzija nakon odluke Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 25. januara 2008. godine o vanrednom usklađivanju penzija, zauzeo više stavova o različitim pitanjima koja su se postavila (u vezi sa navedenim videti odluke Ustavnog suda: Už-2666/2011 od 22. juna 2012. godine, Už-5287/2011 od 5. decembra 2012. godine, Už-8405/2013 od 11. decembra 2013. godine, Už-2806/2014 11. decembra 2014. godine, Už-5452/2014 od 15. januara 2015. godine i Už-5176/2013 od 7. septembra 2015. godine, sve objavljene na internet stranici Ustavnog suda), a s tim u vezi i da izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke, već i postupanje i odlučivanje nadležnog suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u njegovoj odluci.
6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi načela i prava iz čl. 18, 21. i 70. Ustava.
7. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.