Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog sedmogodišnjeg postupanja drugostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu novinara Branimira Đokića, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede ugleda. Podnosiocu je dosuđena naknada od 800 evra zbog neprihvatljivo dugog drugostepenog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branimira Đokića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branimira Đokića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 762/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branimir Đokić iz Beograda izjavio je, 29. juna 2012 . godine, preko punomoćnika mr Milorada Panjevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 469/12 od 4. aprila 201 2. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 762/04 od 1. juna 2005. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemečenih odredbama čl ana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnosilac u ustavoj žalbi ističe da je protiv osporene prvostepene presude blagovremeno izjavio žalbu , a da je Apelacioni sud, tek nakon punih sedam godina od donošenja prvostepene presude odlučio o njegovoj žalbi , a da pri tome nije otvarao glavnu raspravu, što bi eventualno bilo opravdanje dužem trajanju postupka. Podnosilac takođe ističe da je dosuđeni i znos nepravično određen i da je previsoko odmeren, a da je zbog sedmogodišnjeg nepostupanja po predmetu kamata na iznos naknade štete od 800.000,00 dinara dva puta premašila visinu dosuđene naknade. Podnosilac navodi da dosuđena naknada nije odmerena u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima , prevashodno polazeći od toga da prosečna plata novinara iznosi svega 40.000,00 dinara , a dosuđena nakanada nije srazmerna i proporcionalna eventualnoj povredi časti i ugleda tužilaca. Takođe, navodi da s ud, prilikom odlučivanja o osnovanosti i visini tužben og zahteva , nije imao u vidu činjenicu da su tužioci javne ličnosti koje su dužne da pokažu veći stepen tolerancije kada je u pitanju javna kritika, a da osuda novinara u demokratskom društvu mora biti neophodna i opravdana. Podnosilac je istakao i da je p rvostepeni sud odbio njegov predlog da se u dokaznom postupku izvede i dokaz saslušanjem svedoka od koga je on, kao autor spornog članka, i dobio sve informacije , a čime je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i favorizovan tužilac. Podnosilac navodi da i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava proizlazi da visoki odštetni zahtev upućen od strane tužioca prema medijima i novinarima usled povrede časti i ugleda ne predstavlja neophodnu meru u demokratskom društvu i istovremeno predstavlja ograničenje slobode izražavanja, kao i da je sud posebno dužan da pri određivanju visine nakn ade vodi računa o proporcionalnosti.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu osporenim presudama povređena ustavna prava, utvrdi da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te mu utvrdi pravo na naknadu štete zbog navedene povrede, odloži izvršenje osporene pravosnažne presude i naknadi mu troškov e postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P3. 151/10 (ranije predmet P. 762/04 Prvog opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

E.P, V.P. i N.K, podneli su tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, 2. februara 2004. godine, protiv S.M.P. doo Beograd, N.S. i Branimira Đokića, ovde podnosioca ustavne žalbe. Tužbom su potraživali naknadu nematerijalne štete koja je nastala kao posledica povrede njihovog ugleda i časti nakon što je objavljen tekst u novinama „I.“, čiji je autor ovde podnosilac ustavne žalbe. Odgovor na tužbu tuženih primljen je u sudu 18. februara 2004. godine.

Do donošenja osporene prvostepene presude, parnični sud je zakazao deset ročišta, od kojih je šest održao (1. marta 2004. godine, kada je odredio izvođenje dokaza saslušanjem trećetuženog Branimira Đokića, kao i tužilaca u svojstvu parničnih stranaka; 26. aprila 2004. godine, kada je izveo dokaz saslušanjem tužilaca i trećetuženog; 8. juna 2004. godine, kada je izveo dokaz saslušanjem drugotužene N.S, glavnog i odgovornog urednika lista „I.“; 3. septembra 2004. godine, kada je naložio da se pribave podaci od MUP i Okružnog javnog tužilaštva; 20. oktobra 2004. godine, kada je odbio predlog punomoćnika tuženih da se izvede dokaz saslušanjem svedoka i 1. juna 2005. godine, kada je zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu. Tri ročišta nisu održana zbog nedostataka procesnih pretpostavki, tj. trećetuženi, nakon što mu je punomoćnik otkazao punomoćje, nije bio uredno pozivan, a jedno ročište zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je osporenu presudu P. 762/04 od 1. juna 2005. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate: tužiocu E.P. iznos od 400.000,00 dinara, tužilji V.P. iznos od 200.000,00 dinara i tužilji N.K iznos od 200.000,00 dinara, kao i troškove postupka u iznosu od 137.875,00 dinara.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postpku, proizlazi: da je u časopisu „I.“ od 29. decembra 2003. godine , u tekstu autora Branimira Đokića, ovde trećetuženog, objavljeno više neistinitih informacija o tužiocima : da je Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu kojom je naloženo M .N. da se iseli iz stana čiji je vlasnik E .P. (ovde prvotužilac) , poznati glumac albanske nacionalnosti, a reč je o stanu koji je poznati glumac dobio od Skupštine Grada , te ga u eri hiperinflacije otkupio za 98 pfeninga, a rusku balerin u, koja je ranije živela u tom stanu, izbacio na ulicu; da je, pored tog stana, zadržao i službeni stan Narodnog pozorišta, gde je nekad živeo, dok ce u prvi stan nikada nije ni uselio ; da se u stan koji je dobio od Skupštine Grada, početkom 1999. godine, uselio izvesni Z .S. sa tri prijatelja sa Kosova , koji su u vreme bombardovanja Srbije uhapšeni jer su planirali postav ljanje eksploziv a na javnim mestima u Beogradu i koji su osuđen i na višegodišnje zatvorske kazne ; da je u to vreme E.P. već pobegao iz Beograda zbog krivične prijave za puštanje u promet opojnih sredstava; da se E.P. posle rata nastanio u Prištini , gde se uselio u dva stana iz k ojih su izbegli Srbi i napravio od njih dupleks koji je iznajmljivao UMNIK ; da su se za glumca založi li Fond za humanitarno pravo i N .K, koja je poznata po pristrasnim i jednostranim stavovima i koja je poslala pismo predsedniku Prvog opštinskog suda u Beogradu od koga je tražila da urgira da s e presud i u korist E .P, a sa druge strane se nije nijednom obratila međunarodnoj zajednici da se oslobodi imovina M.N. Srbina sa Kosova , koga su sa porodicom isterali šiptarski teroristi iz grada i koji je ostao bez imovine. U drugom objavljenom tekstu istog autora od 5. januara 2004. godine navedeno je da je E.P. Tačijev zet, jer je V.P, supruga E.P, Tačijeva sestra od tetke, a da je E.P. preko Fonda za humanitarno pravo tužio izbeglicu sa Kosova M .N. koji se uselio u njegov stan u Beogradu koji je otkupio za 97 pfeninga u kome su svojevremeno uhapšeni albanski teroristi koji su organizovali podmetanje eksploziva po Beogradu, kao i da je u njegovu odbranu sta la N .K, koja je tražila od ministra kulture da urgira kod suda vraćanj e stana E.P. Pre objavljivanja navedenih tekstova tuženi nisu kontaktirali tužioce da čuju njihovo mišljenje o navodima iz tekstova. Prvotuženi „S.M.P.“ doo Beograd je izdavač časopisa „I.“ u kojem su objavljeni sporni tekstovi, drugotužena je N .S. koja je odgovorni urednik, a trećetuženi je Branimir Đokić, novinar i autor navedenih tekstova.

Primenjujući na tako utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo, odredbe čl. 79, 80, 81 . i 83 . Zakona o javnom informisanju u vezi sa odredb ama čl . 199 . i 200 . Zakona o obligacionim odnosima , prvostepeni sud je zaključio da je sadržina informacija koje su objavljene u spornim tekstovima podobna da povredi lična prava tužilaca, njihovu čast i ugled, jer je prvotužilac grubo oklevetan navodima u tekstu da je pobegao iz Beograda radi krivične prijave zbog puštanja u promet opojnih sredstava, da je dozvolio uselenje u svoj stan terorista koji su planirali postavljanje eksplozivnih naprava na javnim mestima od čega bi moglo poginuti 2.000 ljudi, da je izbacio Srbe iz dva stana u Prištini da bi sebi napravio dupleks, što su neistinite informacije o čemu se sud uverio pribavljanjem podataka od nadležnih državnih organa. Drugotužilja, supruga prvotužioca, oklevetana je navodima u tekstovima da je sestra od tetke Hašima Tačija i dovedena u vezu sa vođom OVK i licem za kojim je u našoj zemlji bila raspisana poternica zbog ratnih zločina. U tekstovima se i ova tužilja predstavlja kao lice koje iseljava pripadnike srpskog naroda iz stanova, što su netačne i neproverene informacije kojima se izaziva mržnja prema pripadnicima nacionalnih manjina čime su im naneti duševni bolovi. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da je iznetim informacijama koje se odnose na trećetužilju, a u kojima se tvrdi da je urgirala da se donese presuda u korist prvotužioca, da je poznata po pristrasnim i jednostranim stavovima, i njoj naneta povreda časti i ugleda , polazeći od toga da se ona, kao direktor organizacije Fond a za humanitarno pravo, zalaže za poštovanje ljudskih prava svih građana, pri čemu su objavljene informacije neproverene i neistinite.

Trećetuženi, Branimir Đokić je izjavio žalbu protiv navedene presud e 8. jula 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je 20. oktobra 2006. godine (rešenjem Gž. 12163/05 od 20. oktobra 2006. godine) vratio nerazmotrene spise Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, sa nalogom da prvostepenu presudu dostavi prvotuženom na zakonit način, što u konkretnom slučaju nije bilo učinjeno. Spisi predmeta su radi dopune postupka, sa istim nalogom, vraćani prvostepenom sudu još dva puta, 10. marta 2008. godine (rešenjem Gž. 763/07) i 30. januara 2009. godine (rešenjem Gž. 8829/08).

Apelacioni sud u Beogradu, koji je preuzeo drugostepenu nadležnost u ovom predmetu, takođe je doneo rešenje Gž. 12617/10 od 8. septembra 2010. godine, kojim je ponovo vratio spise predmeta radi dopune postupka, sa nalogom da se pribavi podatak o postojanju i sedištu osnivača lista „I.“ prvotuženog S.M.P. doo Beograd, pa potom izvrši dostava pobijane presude pravilnom primenom odredaba procesnog prava, s tim da ukoliko prvostepeni sud utvrdi da je pokretnut postupak stečaja (kako je označeno na jednoj od povratnica o pokušaju dostave pismena), potrebno je da donese odluku primenom odredbe člana 214. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku u odnosu na prvotuženog. Spisi predmeta su radi dopune postupka, sa istim nalogom, vraćeni prvostepenom sudu ponovno 20. aprila 2011. godine (rešenjem Gž. 14799/10) i 19. oktobra 2011. godine (rešenjem Gž. 3834/10), u kojem je navedeno da je utvrđeno da je prvotuženi brisan iz registra privrednih društava kao neaktivan, 16. juna 2006. godine, te da je potrebno da prvostepeni sud donese rešenje o prekidu postupka u odnosu na prvotuženog, a na osnovu člana 214. stav 1. tačka 4) ZPP u vezi sa čl. 2. i 4. Uredbe o postupanju državnih organa, organizacija i pravnih lica prema neaktivnim privrednim subjektima brisanim iz registra privrednih subjekata).

Viši sud u Beogradu je doneo rešenje P3. 151/10 od 10. novembra 2011. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na prvotuženog S.M.P. doo Beograd.

Postupajući po žalbi trećetuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 469/12 od 4. aprila 2012. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu u njenim stavovima prvom, šestom i sedmom izreke u odnosu na trećetuženog Branimira Đokića i njegovu žalbu odbio kao neosnovanu, te potvrdio rešenje Višeg suda u Beogradu P3. 151/10 od 10. novembra 2011. godine i žalbu drugotužene N.S. odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je: da je r azloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud, prihvatio i taj sud kao pravilne. Dalje je navedeno da je n eosnovano uk azivanje u žalb i trećetuženog da je pobijana presuda nezakonita zbog propusta suda da sasluša u svojstvu svedoka M .N, koji se nalazio u stanu prvotužioca, od koga je dobio podatke na osnovu kojih je napisao sporne tekstove, jer je prvostepeni sud podatke relevantne za odlučivanje pribavio od nadležnih državnih organa, suda i tužilaštva, što je i trećetuženi bio dužan da učini shodno odredbi člana 3 . Zakona o javnom informisanju , pre objavljivanja spornih tekstova. Po nalaženju drugostepenog suda, ispravno je prvostepeni sud zaključio da su čast i ugled tužilaca povređen i objavljivanjem navedenih netačnih informacija u dva objavljena članka , i pravilno je odmerio novčanu naknadu u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i 224. Z akona o parničnom postupku za svakog od tužilaca kao satisfakciju za duševne bolove koje su pretrpeli zbog povrede časti i ugleda prouzrokovane netačnim informacijama objavljenim u spornim tekstovima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 2. februara 200 4. godine i da je pravnosnažno okončan 4. aprila 201 2. godine, odnosno da je ukupno trajao osam godina i dva meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne štete, koja je nastala zbog povrede ugleda i časti tužilaca, a nakon što je podnosilac ustavne žalbe napisao dva teksta koja su objavljena u časopisu „I.“ Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku, na svega šest održanih ročišta, nakon kojih je doneo prvostepenu presudu, saslušao parnične stranke, te od nadležnih organa pribavio podatke kako bi utvrdio činjenice potrebne za presuđenje. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva nije bio ni činjenično niti pravno složen, te da nije zahtevao obimniji dokazni postupak, što i ide u prilog činjenici da je prvostepeni postupak okončan za godinu i četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da je predmet parničnog postupka bio značajan za podnosioca, s obzirom na to da je imao procesno svojstvo tuženog u postupku koji se vodio radi naknade nematerijalne štete, a kao posledica povrede ugleda i časti tužilaca, shodno čemu se u predmetnom postupku i ponašao.

Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da i pored toga što je prvostepena presuda doneta nakon godinu i četiri mesec a, da je drugostepena presuda doneta tek nakon šest godina i devet meseci po izjavljenom redovnom pravnom leku, što je neprihvatljivo dug period sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim optinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 762/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u drugom stepenu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da je podnosiocu osporenom presudom povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog sedmogodišnjeg postupanja drugostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti