Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog dugog trajanja parničnog postupka iz radnog odnosa, koji nije okončan ni nakon devet godina. Konstatovana je neaktivnost suda, naročito u pogledu nastavka postupka koji je bio u prekidu preko pet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Zubovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ilije Zubovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Zubović iz Kragujevca je 22. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića , advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/03.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 29. avgusta 200 3. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete , zbog pogrešno obračunate i manje isplaćene plate, ali da sud nije primenio pravna stanovišta Vrhovnog suda Srbije iz kojih proizlazi osnovanost njegovog tužbenog zahteva . Iako je od podnošenja tužbe prošlo sedam godina, postupak nije okončan i neizvesno je koliko će još trajati, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara .

Podnosilac je istakao i zahtev za izuzeće predsednika Suda dr Dragiše Slijepčevića i sudija dr Bose Nenadić i dr Olivere Vučić, smatrajući da postoji sukob interesa, jer su navedene sudije članovi ispitnog odbora za polaganje pravosudnog ispita određeni od strane Republike Srbije, koja je u parničnom postupku koji je predmet ustavne žalbe tužena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu, ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5519/03, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i još tri tužioca podneli su 29. avgusta 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i C rna Gora - Ministarstvo odbrane, kojom su tražili isplatu razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate počev od 1. januara 2000. godine do 3 0. avgusta 2003. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Tužbom su tražili i da ih sud oslobodi plaćanja sudskih taksi u toj parnici.

Opštinski sud je rešenjem P. 5519/03 od 26. novembra 2003. godine odbio predlog tužilaca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi. Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1201/04 od 12. februara 2004. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio ovo prvostepeno rešenje.

Tužioci su podneskom od 8. juna 2004. godine urgirali da Opštinski sud zakaže ročište. Tuženi je 15. jula 2004. godine odgovorio na tužbu. Tužioci su podnescima od 2. septembra 2004. godine i 10. oktobra 2005. godine, ponovo urgirali zakazivanje ročišta. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 22. decembra 2006. godine.

Naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. april 2007. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Opštinski sud je, na predlog punomoćnika tužilaca, rešenjem P. 5519/03 od 20. septembra 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. Pravnosnažno prekinuti parnični postupak nije nastavljen.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne reš ava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i dva mesec a, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 29. avgusta 200 3. godine, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe - 29. avgusta 2003. godine do razmatranja ustavne žalbe proteklo devet godina i osam meseci , ali da parnični postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Sud, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda devetogodišnje trajanje parničnog postupka iz radnog odnosa, koji po zakonu mora biti hitan .

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku , jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Međutim, sud nalazi da je i on sam, odnosno njegov punomoćnik, doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od 20. septembra 2007. godine, kada je doneto rešenj e o prekidu postupka ( na njegov predlog), do podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu - 22. decembra 2010. godine, nije preduzeo nijednu radnju kako bi se pravnosnažno prekinuti postupak nastavio , niti je to učinio do donošenja ove Odluke. Stoga nesumnjivo proizlazi da se podnosilac ( kao i njegov punomoćnik) nije ponašao saglasno načelu procesne ekonomije, niti se može smatrati da je u navedenom višegodišnjem periodu aktivno učestvovao u postupku koji se vodi po njegovoj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da savesno koristi prava priznata zakonom.

Takođe, razlog za dugo vremensko trajanje postupka je i neažurno postupanje prvostepenog suda koji više puta tokom parnice nije bio dovoljno aktivan. Naime, Opštinski sud je prvo ročište održao tek tri godine i dva meseca nakon podnošenja tužbe, da bi rešenjem od 20. septembra 2007. godine prekinuo postupak do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja , koji još uvek nije nastavljen, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka, s obzirom na to da pred prvostepenim sudom postupak traje skoro devet godina.

Ustavni sud ukazuje da ni nakon pet i po godina prekinuti parnični postupak nije nastavljen, iako je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koje je bilo od prejudicijelnog značaja za odlučivanje postupajućeg suda, izražen u revizijskim presudama koje su donete u istovrsnim predmetima još 2006. godine (na primer, presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/0 6 od 28. decembra 2006. godine), iz čega proizlazi da su se stekli uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku da parnični postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/03, bude nastavljen ( videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5373/2010 od 31. januara 2013. godine) .

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda (kome se podnosilac u suštini nije protivio), dovelo do toga da parnični postupak još nije okončan , čime se znatno odstupilo od standarda hitnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava , naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) navedenog Zakona Ustavni sud, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Sud je cenio sve okolnosti od značaja , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, pretrpeo, ceneći pri tome i njegov doprinos dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti