Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Sud utvrđuje odgovornost prvostepenog suda zbog pasivnosti nakon prekida postupka i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5376/2010
28.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Despotovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borislava Despotovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ćupriji u predmetu P. 482/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Paraćinu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislav Despotović iz Kragujevca je 22. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ćupriji u predmetu P. 482/06.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 2. februara 2006. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane i da “ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak traje skoro pet godina i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Paraćinu je 27. februara 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P. 482/06 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku: da je tužilac Borislav Despotović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 2. februara 2006. godine Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 4418 Ćuprija, radi neosnovanog obogaćenja koje predstavlja razliku između isplaćene i zakonom garantovane plate; da je zakonski zastupnik tužene 2. marta 2006. godine podneo odgovor na tužbu i da je prvostepeni sud zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 14. april 2006. godine, koje nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije ; da je Opštinski sud u Ćupriji doneo rešenje P. 63/06 od 7. juna 2006. godine, kojim je prekinuo parnični postupak zbog toga što je tužena prestala da postoji i da je tužilac 21. avgusta 2006. godine podneo predlog za nastavak postupka, te da je prvostepeni sud doneo rešenje kojim se nastavlja prekinuta parnica i predmet je zaveden pod brojem P. 482/06; da je nakon toga prvostepeni sud održao ročišta za glavnu raspravu 3. oktobra i 11. decembra 2006. godine i prihvatio predlog tužioca da se izvede dokaz veštačenjem; da je sledeće ročište održano 1. marta 2007. godine nakon što je veštak dostavio nalaz i mišljenje; da je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu od 16. oktobra 2007. godine saslušao tužioca kao parničnu stranku, te da je na ročištu od 10. aprila 2008. godine doneo rešenje kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti po dostavi mišljenja Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju za naknadu štete; da je predmet arhiviran 8. oktobra 2008. godine i da nakon toga prvostepeni sud nije preduzimao procesne radnje u ovoj parnici.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se prema odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 1).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica iz radenog odnosa pokrenuta 2. februara 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ćupriji i da se nalazi u prvostepenoj fazi odlučivanja, imajući u vidu da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 482/06 od 10. aprila 2008. godine prekinut parnični postupak zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu odredaba člana 176. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje više od sedam godina i da u njemu još nije doneta nijedna prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Ćupriji prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Ovakva ocena Ustavnog suda se, pre svega, zasniva na činjenici da je navedeni prvostepeni sud rešenjem P. 482/06 od 10. aprila 2008. godine prekinuo parnični postupak zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu odredaba člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je Vrhovnom sudu Srbije dostavljen predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja, kao ni da li je u proteklom periodu od skoro pet godina doneta odluka o ovom predlogu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu, iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Pri tome, prvostepeni sud nije ni zatražio od Vrhovnog suda Srbije odnosno sada Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da u ovom predmetu nije doneta nijedna prvostepena presuda, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Paraćinu da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je imao u vidu pasivno držanje podnosioca ustavne žalbe nakon određenog prekida postupka koje se manifestovalo u činjenici da nakon prekida nije tražio nastavljanje postupka, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti