Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo. Vrhovni kasacioni sud je pogrešno odbacio žalbu kao nedozvoljenu, smatrajući da žalba protiv njegove prvostepene odluke nije dozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član oma 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N . S . i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 g. 73/2014 od 19. novembra 2014. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 462/2012.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Lebana je , 9. jula 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 462/2012.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u navedenom parničnom postupku, te da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenio da protiv prvostepenog rešenja suda najviše instance nije dozvoljena žalba. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i dosudi podnosiocu ustavne žalbe naknadu štete u skladu sa članom 35. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. novembra 2014. godine Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Apelacionim sudom u Nišu u predmetu Gž1. 1174/14.

Vrhovni kasacioni sud je 19. novembra 2014. godine doneo rešenje R4 g. 73/2014, kojim je odbio kao neosnovan navedeni zahtev predlagača.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je 14. aprila 2016. godine doneo osporeno rešenje Rž g. 658/2016, kojim je odbacio žalbu kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz odredbe člana 8b Zakona o uređenju sudova proizlazi da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o žalbama izjavljenim protiv rešenja kojima je odlučeno o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, samo kada je u pitanju žalba podneta protiv rešenja kojima je nižestepeni sud odlučio o ovom zahtevu; da to znači da žalba nije dozvoljena protiv rešenja kojim je Vrhovni kasacioni sud odlučio o zahtevu, a kao što je reč u konkretnom slučaju.

Parnični postupak, čija je dužina trajanja osporena zahtevom za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1174/14 od 19. decembra 2014. godine.

4. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo u predmetnom vanparničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. st av 1. i čl ana 36. st av 2. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporenog rešenja Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine izgubio iz vida pravni stav iznet u Odluci Ustavnog suda Už- 9281/2012 od 24. septembra 2015. godine, a prema kome stranka u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može izjaviti žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je odlučeno o navedenom zahtevu, u smislu odredbe člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je u pomenutoj odluci zauzeo stav da se protiv prvostepene odluke donete u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu, nezavisno od toga koji sud je odlučivao o zahtevu kao prvostepeni sud, pa da je drugostepena nadležnost suda najviše instance za odlučivanje u ovakvim predmetima ustanovljena odredbom člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova. Ustavni sud je u toj ustavnosudskoj stvari ocenio da je dozvoljena žalba ukoliko se pobija rešenje koje je doneo Vrhovni kasacioni sud u ulozi prvostepenog suda, a što se po pravilu dešava kada se osporava dužina trajanja postupka pred sudom u odnosu na koji Vrhovni kasacioni sud predstavlja neposredno viši sud.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom navedenih ustavnih prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 658/2016 od 14. aprila 2016. godine i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 g. 73/2014 od 19. novembra 2014. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenim rešenjem povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca da je u predmetnom vanparničnom postupku povređeno njegovo pravo zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je sud najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

5. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj radni spor okončan nakon dve godine i tri meseca, što se ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog s uda, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava. Zato je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.