Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 20 godina, uključujući i desetogodišnji prekid zbog stečaja. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 900 evra zbog neefikasnosti sudova.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5377/2014
29.09.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić , dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tah irović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba J. R. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2448/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94 ).
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. J. R. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 18. juna 2014. godine, preko punomoćnika A. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2448/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94 ).
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak započeo 29. jula 1994. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan nakon skoro 20 godina, donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 886/14 od 3. aprila 2014. godine.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u, sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 2448/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
J. R. iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 29. jula 1994. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Građevinskog preduzeća "R." iz Beograda, radi raskida ugovora o prodaji stana. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 5099/94. Do donošenja presude je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka administracije u pravosuđu, a na jedno ročište nisu pristupile stranke, zbog čega je sud odredio odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, nakon čega je postupak nastavljen. Sud nije zakazivao ročišta u dva vremenska perioda u trajanju od po godinu dana, od 23. februara 1995. do 7. marta 1996. godine i od 5. maja 1997. do 19. maja 1998. godine, zbog određenog veštačenja, koje nije obavljeno u ostavljenom roku.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94 od 22. marta 1999. godine, raskinut je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen između tužilje i tuženog i obavezan tuženi da tužilji po osnovu raskida ugovora o kupoprodaji naknadi štetu u iznosu od 299.396,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i da tužilji naknadi parnične troškove.
Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5646/99 od 21. oktobra 1999. godine, ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94 od 22. marta 1999. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.
Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u predmetu P. 6117/99. Sud je do prekida postupka zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, a što je dovelo do toga da u periodu od više od godinu dana, od 22. februara 2000. do 17. maja 2001. godine, nije održano nijedno ročište.
Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 6117/99 od 17. maja 2001. godine odredio prekid postupka, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 212/96 od 13. marta 2001. godine, i da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.
Tužilja je podneskom od 9. decembra 2011. godine obavestila sud da je u postupku stečaja nad tuženim, prijavila kao stečajni poverilac svoje potraživanje, koje je predmet ovog spora, te da je zaključkom Privrednog suda u Beogradu St. 8/10 od 23. septembra 2011. godine isto osporeno u celini, a tužilja je upućena da osnovanost svog potraživanja utvrđuje u parničnom postupku, te je stoga tražila da sud nastavi prekinuti postupak i da spise predmeta dostavi Privrednom sudu u Beogradu, kao nadležnom za dalje postupanje.
Prvi osnovni sud u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, rešenjem P. 29166/2011 od 13. februara 2012. godine je odredio da se nastavlja postupak, koji je bio prekinut rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6177/99 od 17. maja 2001. godine, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovom sporu i naložio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom sporu.
Spisi predmeta su 28. marta 2012. godine dostavljeni Privrednom sudu u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 2448/12. Do donošenja presude je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano radi izjašnjenja stranaka u pogledu veštačenja. U sprovedenom dokaznom postupku je obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i tri dopune tog veštačenja.
Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2448/12 od 12. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba u pogledu zahteva za utvrđivanje potraživanja prema tuženom u iznosu od 155.733,76 dinara, u stavu drugom je utvrđeno potraživanje tužilje prema tuženom u iznosu od 1.604.400,00 dinara, sa zakonskom zetznom kamatom od 25. maja 2001. godine i u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 410.132,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 886/14 od 3. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 2448/12 od 12. novembra 2013. godine u stavovima drugom i trećem izreke.
Pismeni otpravak drugostepene presude je 20. maja 2014. godine dostavljen punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 29. jula 1994. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 886/14 od 3. aprila 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao preko 19 godina.
Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.
Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, bilo određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao i nekoliko dopuna tog veštačenja, kao i da je nad tuženim otvoren stečajni postupak, zbog čega je parnični postupak bio u prekidu, te da je nastavljen pred Privrednim sudom u Beogradu, nakon što su ispunjeni zakonski uslovi za nastavak postupka.
Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su u predmetnom postupku postupali sudovi opšte nadležnosti i privredni sudovi. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu nije bilo efikasno. Naime, prvu presudu P. 5099/94 od 22. marta 1999. godine sud je doneo nakon četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe. Do donošenja presude, s ud nije preduzimao radnje u postupku u dva vremenska perioda od po godinu dana, a da pri tome nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju ka ko bi sprečio neobavljanje veštačenja u ostavljenom roku, odnosno ponašanje veštaka koje je takođe doprinelo dugom trajanju postupka. I u ponovnom postupku, vođenom nakon ukidanja prvostepene presude, sud je tolerisao isto ponašanje veštaka, koje je dovelo do toga da sud ne zakazuje ročišta još godinu dana.
Ustavni sud konstatuje da je podno siteljka ustavne žalbe, kao tužilja, delimično doprinela dužini trajanja postupka, budući da je sud bio odredio mirovanje postupka, zbog izostanka stranaka sa zakaznog ročišta, pa je postupak mirovao tri mesaca, nakon čega je nastavljen.
Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak bio u prekidu u periodu od deset godina i deset meseci, od 17. maja 2001. godine, kada je određen prekid postupka zbog otvaranja stečaja nad tuženim, do 13. februara 2012. godine, kada je određen nastavak postupka, te da se navedeni period vođenja stečajnog postupka, ne može pripisati u krivicu parničnim sudovima, imajući u vidu da ni podnositeljka u navednom periodu nije tražila da sud nastavi postupak, odnosno da je tek podneskom od 9. decembra 2011. godine obavestila sud da je prijavila svoje potraživanje u stečajnom postupku, te da je isto osporeno u celini, a tužilja upućena da osnovanost svog potraživanja ostvaruje u parnici, nakon čega je tražila da se postupak nastavi pred Privrednim sudom u Beogradu, kao stvarno nadležnim sudom u ovoj pravnoj stvari.
Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju postupak neopravdano dugo trajao i da nije zadovoljio standard suđenja u razumnom roku.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2448/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5099/94) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .
Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, okolnost da je postupak bio u prekidu više od deset godina, zbog otvaranja stečaja nad tuženim, kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.