Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Postupak o neosnovanom obogaćenju, koji je trajao šest godina, nije nerazumno dug s obzirom na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-538/2008
14.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milivoja Jovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 125/05.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milivoja Jovanovića izjavljena protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 123/05 od 28. novembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1175/06 od 31. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3136/07 od 4. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Jovanović iz Beograda je, preko punomoćnika Gorana Cvetića, advokata iz Beograda, 10. maja 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 125/05, kao i protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3136/07 od 4. marta 2008. godine, zbog povrede ustavnih prava iz čl. 18. i 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužbom od 18. januara 2002. godine tražio da mu sud dosudi iznos od 1.470.000 dinara na osnovu neosnovanog obogaćenja tuženog, koji je bez ikakvog pravnog osnova prisvojio potkrovlje stambene zgrade u Ul. Vukice Mitrović 24 u Beogradu i adaptirao ga u stan, iznos od 330.000 dinara na osnovu izmakle dobiti kao oblika štete koja mu je naneta radnjama tuženog i iznos od 480.000 dinara na ime neosnovanog obogaćenja tuženog, koji je bez pravnog osnova prisvojio 15,60 m²prostora na mansardi neposredno ispod spornog potkrovlja, koji je tuženi adaptirao u predvorje i stepenišni prostor i pripojio stanu u potkrovlju. Podnosilac smatra da navedeni prostori uzurpirani od strane tuženog predstavljaju zajednički deo stambene zgrade, u smislu člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Podnosilac ustavne žalbe detaljno obrazlaže i osporava utvrđeno činjenično stanje u osporenoj revizijskoj presudi, kao i primenu materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, navodeći da ne postoji nijedan dokaz za tvrdnju u revizijskoj presudi da je u toku postupka utvrđeno da su pokojni roditelji tuženog, kao bivši vlasnici stambene zgrade u Ul. Vukice Mitrović 24. u Beogradu, dajući 1960. godine saglasnost tuženom za izgradnju stana na mansardi imali volju da ceo tavanski prostor pripadne tuženom. Takođe, navodi da se sve povrede istaknute u pogledu revizijske presude odnose i na obe nižestepene presude, jer se i njima krše ustavna prava istaknuta u ustavnoj žalbi.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe smatra da je postupak dugo trajao, da nije okončan u okviru razumnog roka i da je dužini postupka od preko šest godina prevashodno doprinela pristrasnost sudova koji su "izmišljali" nove razloge da bi postupak trajao što duže i da bi presudili u korist tuženog, jer je snaha tuženog sudija, te da je to imalo odlučujućeg uticaja na sudske odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 18. stav 1. Ustava utvrđeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

3. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 130/02 Trećeg opštinskog suda u Beogradu i spise predmeta P. 123/05 Petog opštinskog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu 18. januara 2002. godine, protiv tuženog Miloša Jovanovića iz Beograda, zbog neosnovanog obogaćenja i izmakle dobiti. U tužbi je navedeno da je tuženi bez pravnog osnova uzurpirao deo potkrovlja u Ul. Vukice Mitrović 24 u Beogradu, koji mu ne pripada i na taj način se neosnovano obogatio.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, a kasnije i pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, ukupno je bilo zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano.

Ročište od 9. septembra 2002. godine je odloženo i naloženo je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca i tuženog kao parničnih stranaka; ročište od 23. oktobra 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročište od 18. decembra 2002. godine je odloženo zbog određivanja uviđaja na licu mesta; ročište od 30. maja 2003. godine nije održano zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije; ročište od 5. juna 2003. godine je odloženo bez navođenja razloga; ročište od 23. oktobra 2003. godine je odloženo radi pribavljanja spisa Odeljenja za komunalne, stambene i imovinske poslove opštine Vračar; ročište od 26. decembra 2003. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročište od 12. marta 2004. godine je odloženo radi pribavljanja izveštaja opštine Vračar; ročište od 16. aprila 2004. godine je odloženo bez navođenja razloga. Tužilac je 22. aprila 2004. godine podneo zahtev Vrhovnom sudu Srbije za promenu mesno nadležnog suda i rešenjem Vrhovnog suda Srbije P. 569/04 od 28. oktobra 2004. godine za suđenje u ovoj pravnoj stvari određen je Peti opštinski sud u Beogradu. U postupku pred tim sudom, ročište od 16. februara 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročište od 10. marta 2005. godine nije održano, jer je zakazan uviđaj suda na licu mesta za 23. mart 2005. godine; ročište od 28. marta 2005. godine je odloženo zbog veštačenja od strane veštaka građevinske struke; ročište od 6. oktobra 2005. godine je odloženo bez navođenja razloga; ročište od 28. oktobra 2006. je odloženo zbog nalaganja veštaku da postupi po nalogu suda za dopunsko veštačenje; na ročištu od 28. novembra 2005. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 123/05 od 28. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati konkretan novčani iznos na ime neosnovanog obogaćenja i na ime izgubljene dobiti i tužilac je obavezan da isplati tuženom parnične troškove, a odlučujući po žalbi tužioca, Okružni sud u Pančevu je presudom Gž. 1175/06 od 31. januara 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U postupku po reviziji tužioca, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3136/07 od 4. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija koju je ovaj izjavio protiv drugostepene presude.

U obrazloženju revizijske presude navedeno je da nižestepene odluke sadrže jasne razloge o odlučnim činjenicama koje su saglasne stanju u spisima i izvedenim dokazima. U presudi je istaknuto: da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nema osnova da se tuženi obaveže da tužiocu isplati traženu novčanu naknadu, kako po osnovu neosnovanog obogaćenja, tako i po osnovu izgubljene dobiti, te su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev odbili u celosti kao neosnovan; da sticanje bez osnova (neosnovano obogaćenje), prema odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima znači uvećanje ili uštedu u imovini jednog lica uz smanjenje imovine drugog lica nastale na dopušten način, ali bez pravnog osnova; da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi; da u ovom slučaju nema mesta primeni navedenog pravnog instituta, sa razloga što je u toku postupka utvrđeno da su roditelji tuženog, kao bivši vlasnici porodične stambene zgrade, još 1960. godine dali saglasnost tuženom za izgradnju stana na mansardi i da je njihova volja bila da tavanski prostor pripadne tuženom; da je takva volja manifestovana i od strane parničnih stranaka kasnije kroz deobu - razvrgnuće imovinske zajednice koju su oni sa sada pok. majkom tužioca izvršili kao suvlasnici; da su sledstveno tome pravilno nižestepeni sudovi zaključili da tavanski prostor nije predstavljao zajedničku nedeljivu svojinu tužioca, njegove pok. majke i tuženog kao sopstvenika stanova u navedenoj stambenoj zgradi, pa su neosnovani revizijski navodi da taj prostor predstavlja poseban deo zgrade u smislu člana 19. stav 2. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, koji tužiocu daje za pravo da od tuženog potražuje neosnovano obogaćenje i izgubljenu dobit zbog pretvaranja tavanskog prostora u stambeni prostor; da se tužilac i njegova pok. majka nisu protivili izvođenju spornih radova od strane tuženog na tavanskom prostoru; da ukoliko bi se i prihvatilo da se radi o tome da je taj prostor predstavljao zajedničku prostoriju koja se nalazila u zgradi sa više stanova, nepreduzimanje odgovarajućih radnji od strane tužioca i njegove majke u upravnom postupku u cilju sprečavanja pretvaranja takve prostorije u stambenu jedinicu ima se smatrati kao da je data saglasnost za takve radnje tužioca; da u takvoj situaciji nema ni neosnovanog obogaćenja na strani tuženog niti izgubljene dobiti na strani tužioca, zbog pretvaranja dela tavanskog prostora od strane tuženog u stambeni prostor; da takođe nema neosnovanog obogaćenja na strani tuženog, a na štetu tužioca, zbog korišćenja spornog prostora površine 15,60m², koji predstavlja funkcionalnu celinu sa stanom u potkrovlju, jer se radi o prostoru koji je ranije činio sastavni deo stana tuženog na mansardi, a koga je tuženi izgradio sopstvenim sredstvima.

Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, propisivao je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/98 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na stambenim zgradama, stanovima, poslovnim zgradama, poslovnim prostorijama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, osim na prirodnim bogatstvima koja su u državnoj svojini (član 9.); da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13.); da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika (član 14.); da suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarima, da je za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarima potrebna saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari, da ako se u slučajevima iz stava 2. ovog člana ne postigne saglasnost, a preduzimanje posla je neophodno za redovno održavanje stvari, o tome odlučuje sud, kao i da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna saglasnost svih suvlasnika (član 15.); da pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu, kao i da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (član 19.).

Odredbom člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 46/98, 1/01 i 101/05) propisano je da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije, kojom se saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan. U stavu 2. istog člana ovog zakona je propisano da skupština zgrade može odlučiti da radove iz stava 1. ovog člana izvodi neko od vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova u zgradi, odnosno neko od članova njihovog porodičnog domaćinstva odnosno treće lice ako utvrdi da vlasnici stanova odnosno drugih poslovnih delova zgrade, ili članovi njihovih porodičnih domaćinstava nisu za to zainteresovani.

4. Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe -18. januara 2002. godine, pa do 4. marta 2008. godine kada je doneta revizijska presuda, odnosno 11. aprila 2008. godine kada je ista uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti -sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što se radilo o parnici u kojoj je trebalo raspraviti relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja zahtevaju odgovarajući dokazni postupak, u kojoj su ročišta za glavnu raspravu redovno zakazivana, prvostepena presuda je postala pravosnažna roku od pet godina nakon podnošenja tužbe, a revizijska presuda je doneta godinu dana posle donošenja drugostepene presude i uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe mesec dana posle njenog donošenja. Dakle, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati nerazumno dugim rokom šestogodišnje trajanje parničnog postupka, koje uključuje i postupak po vanrednom pravnom sredstvu, što se takođe smatra i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 123/05 odluči u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u tački 1. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

5. U pogledu isticanja povrede drugih ustavnih prava navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud nalazi da su osporene presude obrazložene i da ocena prvostepenog, drugostepenog i Vrhovnog suda Srbije nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog merodavnog prava, pa Sud stoga zaključuje da je predmetni parnični postupak vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, a u smislu odredaba Zakona o održavanju stambenih zgrada, ne stoje navodi podnosioca da je tuženom bila potrebna saglasnost drugih suvlasnika za adaptaciju tavana u stambeni prostor, imajući u vidu da je on bio većinski vlasnik, odnosno da mu je pripadalo više od polovine stambenog prostora u zgradi. Samim tim, ne može ni postojati neosnovano obogaćenje na njegovoj strani, kako smatra podnosilac ustavne žalbe, za šta su u osporenoj presudi dati pravno utemeljeni razlozi. Takođe, podnosiocu je bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove. Po nalaženju Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, tako da izneti stavovi sudova ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, već su izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su o tužbi, žalbi i reviziji podnosioca ustavne žalbe odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi koji su nakon zakonito sprovedenog postupka i u granicama svoje nadležnosti dala valjano obrazloženje odluke. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da pravo na imovinu podnosioca ustavne žalbe nije moglo biti povređeno osporenim presudama, budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje jedino na postojeću imovinu i "ne garantuje pravo na sticanje imovine" (presuda u predmetu Marcks v. Belgium, 1979.), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (presuda u predmetu Agrotexim And Others v. Greece, 1995.).

Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži posebne razloge i dokaze koji potvrđuju navode o povredi ustavnih načela iz člana 18. Ustava, tako da, po oceni Ustavnog suda naznačena načela nisu ni povređena. Naime, u vezi sa navodima o povredi ovih načela podnosilac se nije pozvao na neki od principa sadržanih u navedenim ustavnim odredbama, već navodnu povredu vezuje za povredu prava na pravično suđenje, pri čemu se Ustavni sud već izjasnio zbog čega do povrede označenog prava podnosioca u konkretnom slučaju nije došlo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je i u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, u smislu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud, je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti