Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parnice koja traje preko 22 godine, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Nalaže se okončanje postupka u najkraćem roku i dosuđuje naknada nematerijalne štete podnosiocu žalbe u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 398/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz A. je 7. februara 2011. godine, preko punomoćnika, M. I, advokata iz Č, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 82/10.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da predmetni parnični postupak traje od 1992. godine i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja bilo kakvim razlozima. Podnosilac navodi da je u predmetu postupalo „mnogo sudija“, „da su do danas donete 3 prvostepene presude, od kojih prva punih 6 godina od početka parnice“, ali da predmet do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončan. On takođe ističe da je sudu trebalo „punih 8 godina samo da bi utvrdio visinu tužbenog zahteva“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac traži naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 398/12 (ranije predmet: Opštinskog suda u Arilju P. 510/91, Opštinskog suda u Čačku P. 793/92, Opštinskog suda u Čačku P. 449/99, Opštinskog suda u Čačku P. 832/02, Opštinskog suda u Čačku P. 743/05 i Osnovnog suda u Čačku P. 82/10) i odgovor vršioca funkcije predsednika Osnovnog suda u Čačku Su. 1082/13 od 10. decembra 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, M. K. je 4. oktobra 1991. godine podneo Opštinskom sudu u Arilju tužbu, zbog naknade štete i povraćaja stvari, protiv tuženog V.R. Predmet je zaveden pod brojem P. 510/91. Posle prigovora tuženog, Opštinski sud u Arilju se rešenjem P. 510/91 od 22. oktobra 1991. godine oglasio mesno nenadležnim (stav prvi izreke) i predmet ustupio Opštinskom sudu u Čačku kao stvarno i mesno nadležnom sudu (stav drugi izreke).

Opštinski sud u Čačku je 26. februara 1998. godine doneo presudu P. 793/92, kojom je: obavezao tuženog–protivtužioca da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, preda u svojinu i državinu 480 kafanskih stolica i 50 kafanskih stolova u ispravnom stanju, starih najviše šest godina, ili da mu isplati protivvrednost istih (stav prvi izreke), obavezan je tuženi–protivtužilac da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 188.150,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav drugi izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio naknadu štete preko dosuđenog iznosa (stav treći izreke), odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca za utvrđenje (stav četvrti izreke), odbijen je tužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik predmetnih stolova i stolica (stav peti izreke), obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu nakandi troškove parničnog postupka (stav šesti izreke). Ova prvostepena presuda je 27. maja 1998. godine otpravljena iz suda. Postupajući po žalbi tuženog–protivtužioca, Okružni sud u Čačku je presudom Gž. 1162/98 od 8. oktobra 1998. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog–protivtužioca i potvrdio osporenu prvostepenu presudu. Odlučujući po reviziji tuženog–protivtužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 605/99 od 3. marta 1999. godine ukunuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Rešenje je iz suda otpravljeno 8. septembra 1999. godine.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 449/99. Opštinski sud u Čačku je dana 24. januara 2002. godine doneo drugu prvostepenu presudu P. 449/99 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu u državinu i svojinu preda 456 kafanskih stolica i 43 kafanska stola, sve u ispravnom stanju (stav prvi izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke (stav drugi izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime štete u vidu izgubljene dobiti isplati određeni iznos (stav treći izreke), delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca da mu vrati određeni iznos sa kamatom (stav četvrti izreke), odbijen je protivtužbeni zahtev u delu zakonske zatezne kamate preko dosuđenog iznosa (stav peti izreke), te određeno je da svaka strana snosi svoje troškove (stav šesti izreke). Ova presuda otpravljena je iz suda 20. marta 2002. godine. Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 535/2002 od 23. maja 2002. godine usvojene su žalbe tužioca i tuženog, pa je presuda Opštinskog suda u Čačku P. 449/99 od 24. januara 2002. godine ukinuta u ožalbenom delu, tj. u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke.

U izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 2556/02, dana 8. novembra 2002. godine sprovedeno je izvršenje kojim je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u pretežnom delu (osim 24 stolice i 7 stolova), vraćen njegov inventar, uz napomenu da je „poprilično rashodovan“.

U drugom ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 832/02, a Opštinski sud u Čačku je dana 18. juna 2004. godine doneo treću prvostepenu presudu P. 832/02 kojom je obavezao tuženog da tužiocu preda u državinu i svojinu 24 kafanske stolice i 7 kafanskih stolova (stav prvi izreke), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti isplati iznos od 954.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom (stav drugi izreke), odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu isplati iznos preko iznosa utvrđenog u stavu drugog izreke (stav treći izreke), odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca (stav četvrti izreke) i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka). Presuda je otpravljena iz suda 30. avgusta 2004. godine. Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 1179/04 od 28. oktobra 2004. godine ukunuo osporenu prvostepenu presudu u celosti i predmet ponovo vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U trećem ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 743/05. Posle formiranja nove mreže sudova, predmet je dodeljen u rad Osnovnom sudu u Čačku i zaveden pod brojem P. 82/10. Posle promene predsednika veća, postupak je počeo ponovo i zaveden je pod brojem P. 398/12. Osnovni sud u Čačku je 3. septembra 2013. godine četvrtom prvostepenom presudom P. 398/12 usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu isplate na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplate iznos od 6.364.994,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav prvi izreke), odbio je protivtužbeni zahtev (stav drugi izreke) i obavezao tužene da tužiocu isplate iznos od 3.984.500,00 dinara na ime naknade parničnih troškova. Presuda je otpremljena iz suda 18. novembra 2013. godine.

Spisi predmeta su dana 10. decembra 2013. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj porodični spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 4. oktobra 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Arilju i da do dana odlučivanja po ustavnoj žalbi, dakle nakon više od 22 godine i tri meseca nije pravosnažno okončana.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje više od 22 godine , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetdvogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sud skom postupku treba raspraviti, a imajući pri tome u vidu da je podnosilac samo u neznatnoj meri doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice , ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 22 godine , te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Čačku i Osnovnog sudu u Čačku, pred kojim a se postupak vo dio od početka 1992. godine. Činjenice da su sve četiri presude prvostepenih sudova otpravljane parničnim strankama daleko po isteku rokova propisanih ZPP-om, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 341. stav 1. i čl ana 384. st av 1. ranije važećeg ZPP-a.

Ustavni sud, pored navedenog, ističe i činjenicu da je do sada tri puta nalagano ponavljanje prvostepenog postupka, te u tom kontekstu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Budući da je u ovom predmetu postupalo čak 9 sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije zloupotrebljavao svoja procesna prava, kao i da svojim ponašanjem nije doprineo ovako dugom trajanju predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je ovu ocenu doneo imajući u vidu da osporeni postupak traje preko 22 godine i da još uvek nije pravosnažno okončan, kao i činjenicu da, iako je podnosilac prvo pokrenuo parnični postupak pred mesno nenadležnim sudom, s obzirom na to da je predmet u roku od tri meseca prosleđen stvarno i mesno nadležnom sudu, pa to ne može biti od pretežnog značaja za ocenu dužine trajanja osporenog sudskog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznos u od 1.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju , naročito polazeći od činjenice da je podnosilac svoje potraživanje u pretežnom delu ostvario još 2002. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se naknade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade ovih troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je na osnovu člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti