Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5380/2010
14.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Garić iz Sombora, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Garić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 3289/10 (ranije pred Opštins kim sudom u Somboru u predmetu P. 309/98, P. 1416/98 i P. 824/02) povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Garić iz Sombora je 22. decembra 2010. godine , preko punomoćnika Natalije Miljević, advokata iz Sombora, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 3289/10.

Podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je suđenje trajalo nedopustivo dugo i da je to krivica suda, usled čega je ona „psihički maltretirana i pod stresom je zbog mogućnosti da ona i njena porodica izgube krov nad glavom punih 12 godina i 9 meseci “; da je tužilac uložio reviziju, te postupak još uvek nije okončan, a tužbu je podneo protiv podnositeljke 4. marta 1998. godine radi isplate. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da utvrdi pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P. 3289/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno sudskoj stvari:

Protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tužilac V.B. je 4. marta 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Somboru tužbu radi isplate duga po osnovu vansudskog poravnanja o deobi imovine stečene u braku i vanbračnoj zajednici zaključenog 10. oktobra 1996. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 309/98.

Tužena je, u svojstvu protivtužilje, podnela protivtužbu 22. maja 1998. godine, radi poništaja poravnanja.

Opštinski sud u Somboru je, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu i jednog odloženog (ročište zakazano za 2. april 1998. godine nije održano na predlog tužene, s obzirom na to da je njen punomoćnik bio zauzet zastupanjem drugog lica pred Opštinskim sudom u Apatinu, a tužena se nalazila na infektivnom odeljenju u Somborskoj bolnici), doneo presudu P. 309/98 od 18. juna 1998. godine, koja je zbog tehničke greške u kucanju ispravljena rešenjem istog suda P. 309/98 od 24. avgusta 1998. godine.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž. 1106/98 od 5. novembra 1998. godine, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi broj P. 1416/98.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Somboru je održao četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i jedan svedok, nakon čega je tužilac–protivtuženi preinačio tužbeni zahtev, a četiri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 28. januar 1999. godine nije održano na predlog tužioca zbog godišnjeg odmora njegovog punomoćnika; ročište zakazano za 4. februar 1999. godine nije održano na predlog tužene s obzirom na to da je njen punomoćnik bio zauzet zastupanjem drugog lica pred istim sudom; ročište zakazano za 9. mart 1999. godine nije održano jer niko nije pristupio za tuženu , a uredno su pozvani i punomoćnik tužene i tužena; ročište zakazano za 16. april 1999. godine nije održano jer punomoćnik tužene nije pristupio, a uredno je pozvan).

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1416/98 od 8. jula 1999. godine odbijen je preinačeni tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, usvojen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da je ništavo vansudsko poravnanje koje su 10. oktobra 1996. godine zaključile parnične stranke u vezi raspodele imovine , te je obavezan tužilac–protivtuženi da tuženoj – protivtužilji naknadi troškove postupka. Navedena presuda je rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 1416/98 od 5. novembra 1999. godine ispravljena u delu koji se odnosi na pouku o pravnom leku, pošto je ostavljen rok za žalbu iznosio osam dana umesto 15 dana.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca–protivtuženog, Okružni sud u Sobmoru je presudom Gž. 166/00 od 17. februara 2000. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Rešenjem Vrhovnog sud a Srbije Rev. 4631/00 od 7. novembra 2001. godine uvažena je revizija tužioca–protivtuženog i ukinut e su presu da Okružnog suda u Somboru Gž. 166/00 od 17. februara 2000. godine i presuda Opštisnskog suda u Somboru P. 1416/98 od 8. ju la 1999. godine, te je predmet vrać en prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi broj P. 824/02.

U trećem, ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom u Somboru u 2002. godini tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 21. maj 2002. godine nije održano jer tužena-protivtužilja nije pristupila, a nije bila uredno pozvana; ročište zakazano za 4. septembar 2002. godine nije održano zbog predloženog pokušaja medijacije; ročište zakazano za 29. oktobar 2002. godine nije održano zbog bolesti tužene–protivtužilje), pokušaj mirenja zakazan za 23. septembar 2002. godine nije uspeo, a na sledećem zakazanom ročištu saslušana su dva svedoka.

Tokom 2003. godine Opštinski sud u Somboru je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, međutim održana su samo dva ročišta na kojima su saslušana četiri svedoka. Ostala ročišta nisu održana zbog neodazivanja svedoka koji su bili uredno pozvani ili zbog nedostatka dokaza da je svedocima uručen poziv. Opštinski sud u Somboru je dva puta tražio od tužene – protivtužilje da dostavi potpune adrese za svedoke koje je predložila, te od SUP Sombor tražio proveru adresa za svedoke.

U toku 2004. godine Opštinski sud u Somboru je od ukupno šest zakazanih ročišta za glavnu raspravu održao tri, na kojima je saslušao četiri svedoka. Ostala ročišta nisu održana u dva navrata na traženje punomoćnika tužene – protivtužilje i jedno zbog neuredne dostave poziva za svedoke, odnosno neodazivanja uredno pozvanih svedoka za koje je sud doneo rešenja o kažnjavanju.

U daljem toku postupka, 2005. godine bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, a održana su samo tri na kojima su saslušana dva svedoka i tužilac–protivtuženi u svojs tvu parnične stranke. Preostala četiri ročišta nisu održana zbog: neodazivanja jednog svedoka pozivu (1. februar a); bolesti tužene–protivtužilje (25. avgusta); sprečenosti postupajućeg sudije (18. oktob ra); nepristupanja ročištu uredno pozvanog punomoćnika tužene–protivtužilje ( 27. decembra).

U narednoj 2006. godini, iako je bilo zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud u Somboru je održao samo jedno, na kome je saslušao tuženu–protivtužilju u svojstvu parnične stranke, dok ostalih pet ročišta nije održano zbog: bolesti tužioca–protivtuženog (9. mart a i 24. oktobra); obaveza punomoćnika tužene–protivtužilje u drugom predmetu (11. maja); sprečenosti postupajućeg sudije (12. juna); nepristupanja tužene–protivtužilje, a iz spisa predmeta je utvrđeno da joj je na prethodnom ročištu saopšteno da se naredn o ročište održava 17. avgusta, iako je po za pisniku je održano 16. avgusta. Opštinski sud u Somboru je odredio veštačenja vrednosti pokretnih stvari, putničkih vozila i opreme u fotografskoj radnji od strane tri veštaka.

Tokom 2007. godine Opštinski sud u Somboru je od sedam zakazanih ročišta održao četiri, na kojima su stranke dale primedbe na nalaze veštaka i saslušani su veštaci, dok ostala tri ročišta nisu održana zbog nepristupanja veštaka na ročišta. Tužilac–protivtuženi je preinačio tužbeni zahtev 12. februara 2007. godine i postavio uz primarni i eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženu–protivtužilju da mu isplati određeni novčani iznos (stav 1. izreke), odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženu–protivtužilju da mu isplati određeni novčani iznos (stav 2. izreke), usvojen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, te je utvrđeno da je ništavo vansudsko poravnanje koje su dana 10. oktobra 1996. godine zaključile parnične stranke u vezi raspodele imovine (st. 2. i 3. izreke) i obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženoj–protivtužilji naknadi parnične troškove u određenom iznosu (stav 4. izreke). Po izjavljivanju žalbe protiv navedenu presudu od strane tužioca-protivtuženog i dostavljanja odgovora na žalbu od strane tužene–protivtužilje, Opštinski sud u Somboru je izdao dostavnu naredbu 4. aprila 2008. godine za dostavljanje spisa predmeta Okružnom sudu u Somboru na odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca–protivtuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu, sada Osnovnom sudu u Somboru, 3. novembra 2010. godine i drugostepena presuda je uručena punomoćniku tužene–protivtužilje 24. novembra 2010. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 243/11 od 16. marta 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca–protivtuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u vreme okončanja spornog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. marta 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Somboru, a da je okončan 24. novembra 2010. godine uručenjem strankama presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 12 godina i nepunih devet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak – veštačenja i saslušanje većeg broja svedoka. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i e fikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao d a je podnositeljka, kao tužena-protivtužilja u parničnom postupku, u određenoj meri i sam a doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka, imajući u vidu da od ukupno 49 zakazanih ročišta deset nije održano na njen zahtev, odnosno zahtev njenog punomoćnika. Ustavni sud posebno ističe i da se trajanje postupka usled pokušaja mirenja 2002. godine ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka ipak su dali nadležni sudovi. Neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je, najpre, višestruko ukidanje prvostepenih presuda po nalogu višestepenih sudova i vraćanje na ponovno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može , samo po sebi , otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu tužene države (videti npr. odluka u predmetima Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Takođe, Opštinski sud u Somboru, kasnije Osnovni sud u Somboru, je za 12 godina i nepunih devet meseci zakazao ukupno 49 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 27 nije održano. Ustavni sud ocenjuje da doprinos postoji i na strani drugostepenog suda koji je , bez obzira na reformu pravosuđa i ustupanja spisa od strane Okružnog suda u Somboru Apelacionom sudu u Novom Sadu, rešavao o žalbi dve godine i osam meseci, što prevazilazi okvir razumnog roka za žalbeni postupak.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 3289/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu pod brojevima P. 309/98, P. 1416/98 i P. 824/02) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila od Ustavnog suda naknadu štete . Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i t o u kojoj meri je ponašanje same podnositeljke ustavne žalbe doprinelo nepotrebnom prolongiranju osporenog sudskog postupka. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa kao pravično zadovoljenje .

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti