Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Različito postupanje viših sudova u istovetnim predmetima naknade štete zbog PTSP-a, posebno u pogledu zastarelosti, narušilo je načelo pravne sigurnosti kao element pravičnog suđenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Vlatkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Vlatkovića i utvrđuje da je presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1978/10 od 16. septembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Vlatković iz Niša je 21. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1978/10 od 16. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, odnosno zbog povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo, jer drugostepena odluka nije zakonita i pravična; da je na sudije drugostepenog suda izvršen jak uticaj da ne usvajaju tužbene zahteve koji su bili identični sa tužbenim zahtevom podnosioca; da su sudovi na početku u pedesetak presuda usvojili tužbene zahteve za naknadu nematerijalne štete, da bi kasnije donosili presude kojima su odbijali istovetne tužbene zahteve, među kojima i zahtev podnosioca ustavne žalbe; da je osporena odluka suprotna stavu Vrhovnog suda Srbije koji je jedini ovlašćen da utvrđuje načelne pravne stavove i načelna pravna mišljenja radi jedinstvene primene zakona i propisa od strane sudova; da su sudovi zauzimali različite stavove u identičnim predmetima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava. Takođe, podnosilac je dostavio presude sudova u drugim sličnim predmetima kao dokaz o različitom postupanju sudova.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2370/08 od 16. marta 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 6478 Niš, da tužiocu , na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, isplati navedene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom.

Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Okružni sud u Nišu je 10. jula 2009. godine doneo presudu Gž. 2853/09, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 2370/08 od 16. marta 2009. godine i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju ove presude, pored ostalog, navedeno je: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su se kod tužioca prvi simptomi bolesti javili šest do dvanaest meseci po povratku sa ratišta, a da se tužilac prvi put obratio lekaru 2006. godine, odnosno skoro sedam godina od povratka sa ratišta, te kako je tužbu podneo 24. novembra 2006. godine, to je od nastanka štete pa do podnošenja tužbe proteklo više od pet godina, a koliki je objektivni rok za nastupanje zastarelosti prava na naknadu štete. Takođe je navedeno da u konkretnom slučaju nema mesta primeni tzv. subjektivnog roka zastarelosti, koji se računa od dana saznanja za štetu, jer se obim pretrpljene nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti utvrđuje danom završetka lečenja, pošto se tužilac nije lečio pre 2006. godine, kao i da okolnost da se tužilac tek 2006. godine javio lekaru i tada saznao za posttraumatski stres, koji se pojavio unutar roka od godinu dana od povratka sa ratišta, a na koji nije tada reagovao, ne dovodi do toga da se subjektivni rok zastarelosti računa od 2006. godine, kada se on obratio lekaru i kada mu je postavljena dijagnoza.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1978/10 od 16. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2853/09 od 10. jula 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da šteta u vidu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti do koje je došlo zbog posttraumatskog stresnog poremećaja može biti pravno relevantna samo ako se PTSP potvrdi lekarskim nalazom u okviru zakonskih rokova propisanih Zakonom o obligacionim odnosima, koje regulišu pravo na naknadu nematerijalne štete i zastarelost tog prava, te je drugostepeni sud pravilno zaključuje da je potraživanje tužioca za isplatu neimovinske štete zastarelo. U obrazloženju je, dalje , navedeno da se neosnovano u reviziji ukazuje da je tek obraćanjem lekaru specijalisti i saznanjem za nastanak bolesti za tužioca nastala šteta, odn osno da se u konkretnom slučaju celokupni period do momenta oformljenja osnovnog oblika poremećaja PTSP-a može smatrati vremenom nastanka štete ili pravnim stanjem u kome se šteta konstantno ispoljava. Takođe, kako je navedeno, činjenica da je tužilac obraćanjem lekaru u 2006. godini saznao o trajnom oboljenju, odnosno o trajnoj promeni ličnosti, nema uticaja na rokove zastarelosti, s obzirom na to da je objektivni rok u kojem je tužilac mogao da ostvari pravo na naknadu štete, istekao u 2004. godini, jer se saznanje za štetu ne može upodobiti sa danom kada je šteta nastupila. Stoga se, prema stanovištu revizijskog suda, revizijom neosnovano ukazuje da se objektivni rok od pet godina vezuje za nastanak štete, a ne za štetni događaj.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3287/10 od 14. oktobra 2010. godine, na koju se podnosilac poziva ukazujući na različito postupanje sudova, koji je u konkretnom slučaju bio sud poslednje instance, odbijena je žalba tužene Republike Srbije izjavljena protiv prvostepene presude, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da se saznanje za štetu ne vezuje samo za dan njenog prouzrokovanja, već i za saznanje o njenom obimu i visini, a to je onda kada je oštećenje zdravlja tužioca i njegove opšte životne sposobnosti zbog navedenog oboljenja postalo trajno.

Pored toga, u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine, odbijene žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju tih presuda navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čije se povrede takođe ukazuje u ustavnoj žalbi, suštinski ne razlikuju od odredaba Ustava Republike Srbije kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, to je postojanje povrede navedenih prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje drugostepenog suda, kao najviše instance u konkretnom slučaju, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Vrhovni kasacioni sud primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u sličnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti , pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

6. S druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Nišu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima "Santos Pinto protiv Portugalije", od 20. maja 2008. godine i "Beian protiv Rumunije", od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Nišu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Vinčić i drugi protiv Srbije", koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio, pored ostalih, i u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine i Odluci Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku bila obezbeđeno izjavljivanje i odlučivanje redovnih sudova u o žalbi, kao i o reviziji, kao vanrednom pravnom leku, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava, bez obzira na podnosiočevo nezadovoljstvo krajnjim ishodom parnice, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Takođe, s obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti