Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji nije pravnosnažno okončan ni posle šest godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mihajla Čukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mihajla Čukića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2584/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihajlo Čukić iz Beograda , preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda , podneo je 23. decembra 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih čl. 36. i 60. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da mu je nezakonito prestao radni odnos u Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd“; da je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je poništio rešenje o otkazu, ali da je presuda doneta tri godine nakon podnošenja tužbe; da je protiv te presude tuženi izjavio žalbu, o kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučio tek 6. aprila 2011. godine; da je taj sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da činjenice nisu potpuno utvrđene; da je podnosilac „čekao na odluku“ drugostepenog suda više od godinu i po dana.

Ustavnom žalb om se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava zajemčenih Ustavom, naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete u iznosu od 2.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta P1. 2584/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Mihajlo Čukić iz Beograda (podnosilac ustavne žalbe) podneo je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 1 8. avgusta 2006. godine tužbu protiv tuženog Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“, radi utvrđivanja nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu broj K-20/62 X-3/2-3 od 21. juna 2006. godine , tražeći da sud navedeno rešenje poništi i obaveže tuženog da vrati tužioca na poslove vozača tramvaja. Tužba je 3 0. avgusta 2006. godine dostavljena tuženom, koji je 27. septembra 2006. godine dostavio sudu odgovor na tužbu .

Postupajući sud je zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu ( 7. decembra 2006. godine, 21. marta, 15. juna, 19. oktobra i 21. decembra 2007. godine, 13. marta, 13. juna i 27. oktobra 2008. godine, 21. januara, 7. aprila i 31. avgusta 2009. godine), a održao šest ročišta i izveo dokaze saslušanjem šest svedoka. Tri ročišta su odložena zbog nedolaska svedoka, a sud je 21. januara 2009. godine doneo rešenje o novčanom kažnjavanju svedoka N.G. novčanom kaznom u iznosu od 20.000 dinara , jer nije pristupio na ročište, niti je opravdao izostanak. Navedeno rešenje nije izvršeno, niti je izveden dokaz saslušanjem tog svedoka. U ovom delu postupka su odložena još dva ročišta, zbog dojave da je u sudu postavljena bomba i zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u Prvom opštinskom javnom tužilaštvu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06 od 31. avgusta 200 9. godine usvojen je tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj K-20/62 X-3/2-3 od 21. juna 2006. godine, tuženi je obavezan da tužioca vrati na poslove vozača tramvaja u roku od osam dana od prijema presude i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju navedene presude sud je ocenio da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer je u postupku utvrđeno da je tužilac zbog zdravstvenih smetnji napustio vozilo i blagovremeno obavestio nadređeno g o razlozima koji ga sprečavaju da nastavi vožnju. Presuda je uručena punomoćniku tužioca 30. oktobra 2009. godine.

Tuženi je protiv navedene presude izjavio žalbu, koju je postupajući sud, zajedno sa spisima predmeta, 10. novembra 2009. godine dostavio Okružnom sudu u Beogradu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o podnetoj žalbi je odlučio Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 3050/10 od 6. aprila 2011. godine, kojim je u kinuo presud u Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06 od 31. avgusta 2009. godine i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je u obrazloženju navedenog rešenja ocenio da nije na nesumnjiv način utvrđen razlog napuštanja tramvaja, te je u ponovnom postupku potre bno utvrditi da li je tužilac napustio vozilo zbog zdravstvenih razloga ili zbog toga što je uhapšen predsednik sindikata čiji je on član, što proizlazi iz iskaza svedoka. Taj sud je, takođe, naveo da upozorenje upućeno tužiocu pre otkaza ugovora o radu ne sadrži navode o povredi radne obaveze zbog n eupisivanja svih ostvarenih poluobrta u putni nalog, već samo navode koji se odnose na napuštanje vozila. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 25. maja 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u po novnom postupku zakazao pet ročišta (28. decembra 2011. godine, 22. marta, 28. juna, 10. jula i 16. novembra 2012. godine), a održao dva ročišta za glavnu raspravu i sasluša o dva svedoka. U ovom delu postupka odložena su dva ročišta (zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno zbog nemogućnosti suda da održi dva ročišta koja je zakaza o u isto vre me). Sud je i u ovom delu postupka izrekao novčanu kaznu svedoku N.G , ovog puta u iznosu od 30.000 dinara, ali ni ovo rešenje o novčanom kažnjavanju nije izvršeno.

Postupajući sud je 29. oktobra 2012. godine dostavio spise predmeta Ustavnom sudu radi odlučivanja o ustavnoj žalbi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom postupku primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim predlozima i zahtevima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Saglasno odredbama člana 247. navedenog zakon a, ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud može narediti da se prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, a može ga i kazniti novčano do 30.000 dinara (stav 1.); žalba protiv rešenja o novčanoj kazni ili o zatvoru ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako se u toj žalbi pobija i odluka suda kojom nisu usvojeni razlozi svedoka za uskraćivanje svedočenja ili odgovora na pojedino pitanje (stav 3.).

Odredbom člana 435. istog zakona propisano je da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Pri tome, Ustavni sud naročito ističe da zbog značaja prava iz radnog odnosa, u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, postoji obaveza hitnog postupanja sudova u radnim sporovima, te da je pitanje zakonitosti prestanka radnog odnosa nesumnjivo od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe.

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji s e vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2584/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06), Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe sudu 18. avgusta 200 6. godine protiv tuženog - njegovog poslodavca, da je do podnošenja ustavne žalbe trajao preko četiri godine i da još uvek nije pravnosnažno o končan, iz čega sledi da se o zakonitosti predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu odlučuje već šest godina i tri meseca.

Navedeno trajanje ovog parničnog postupka u radnom sporu samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu više od šest godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Naime, u ovom sporu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, podnosilac ustavne žalbe je uredno pristupao na sva ročišta, dok ishod radnog spora, koji za predmet ima odluku o zakonitosti prestanka radnog odnosa, po samoj svojoj prirodi ima nesumnjiv egzistencijalni i materijalni značaj za zaposlenog - ovde podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da je postupanje sudova pred kojima je vođen parnični postupak, na šta podnosilac posebno ukazuje, dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu trajao tri godine, što se nikako ne može smatrati postupanjem u razumnom roku. Ustavni sud ocenjuje da je sud imao mogućnost da, saglasno odredbama člana 247. st . 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, naredi da se prinudno dovede svedok koji se nije odazvao pozivu za saslušanje, niti je opravdao izostanak ili da izvrši doneto rešenje o njegovom novčanom kažnjavanju. Ustavni sud je,takođe, utvrdio da drugostepeni sud , donoseći odluku posle godinu dana i pet meseci, nije prekoračio rok za odlučivanje o izjavljenoj žalbi . Međutim, polazeći od svega izloženog, a imajući u vidu da je rešenjem drugostepenog suda ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovni postupak, sa neizvesnošću o tome kada će se postupak okončati, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku tj. da o njegovom zahtevu nije odlučeno u okviru prihvaćenih standarda trajanja radnih sporova . Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2584/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 798/06), okončao u najkraćem roku.

8. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih čl. 36. i 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, imajući u vidu da parnični postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti