Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak za poništaj otkaza ugovora o radu, pokrenut 2007. godine, trajao je šest godina, što je nerazumno dugo za spor hitne prirode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Borisavljevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Borisavljevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 387/07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14012/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Borisavljević iz Beograda je 23. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih čl. 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14012/10.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog parničnog postupka. Naveo je: da je 13. juna 2007. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeća "GSP Beograd", radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu; da je 6. februara 2009. godine Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev; da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem od 8. septembra 2010. godine uvažio žalbu podnosioca, ukinuo prvostepenu presudu u jednom delu i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak; da postupak i dalje traje i da je neizvesno koliko će dalje trajati iako se radi o radnom sporu koji zahteva hitnost u rešavanju. Zahteva i naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14012/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 387/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. juna 2007. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeća "GSP Beograd", radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu. Predmet je dobio broj P1. 387/07. Tužbeni zahtev je preciziran 11. aprila 2008. godine.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je šest ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem više svedoka, dok dva ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 387/07 od 6. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog K-20/22 od 28. maja 2007. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu i aneks tog ugovora o radu, kao i da se tuženi obaveže da ga vrati na poslove na kojima je bio raspoređen pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu – vozač tramvaja sl. br. 231 u sektoru saobraćajnih pogona – grupa saobraćajne eksploatacije; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženog da mu dosudi i naknadu štete u mesečnom iznosu od 30.000,00 dinara počev od 1. juna 2007. godine, kao dana kada mu je prestao radni odnos, do dana povratka na rad, na ime toplog obroka u mesečnom iznosu od 15.000,00 dinara, počev od 1. juna 2007. godine do dana povratka na rad, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu u kome je traženo da sud obaveže tuženog da mu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2007. godinu isplati naknadu štete u iznosu od 25.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženog da za njega nadležnom Republičkom fondu za PIO – Filijala Beograd uplati doprinose socijalnog osiguranja za period od 1. juna 2007. godine, do dana povratka na rad; u stavu petom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3591/10 od 8. septembra 2010. godine, donetom po žalbi tužioca ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 387/07 od 6. februara 2009. godine u stavu prvom i petom izreke i predmet je upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, sada Prvim osnovnim sudom u Beogradu kao nadležnim sudom, predmet je dobio broj P1. 14012/10 i održano je tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi čitanjem spisa predmeta.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je posle podnošenja ustavne žalbe, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P1. 14012/10 od 27. septembra 2011. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog K. 20/22 od 28. maja 2007. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. 2/1349 od 22. aprila 2002. godine i aneks ugovora o radu br. 2/1907 od 18. oktobra 2005. godine, kao nezakonito i naloženo je tuženom da vrati tužioca na poslove na kojima je bio raspoređen pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu – vozača tramvaja sl. br. 231 u Sektoru saobraćajnog pogona – Grupa saobraćajne eksploatacije; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da plati troškove parničnog postupka. Navedena presuda je ispravljena zbog tehničke greške u pisanju, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14012/10 od 21. novembra 2011. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 59/12 od 15. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14012/10 od 27. septembra 2011. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14012/10 od 21. novembra 2011. godine. Ustavni sud je utvrdio da drugostepena presuda nije dostavljena strankama i da revizija protiv te odluke nije izjavljena.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a stavom 2. tog člana je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 60. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činoci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni gl asnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak koji ima za predmet radni spor okončao u razumnom roku i kako bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepena presuda je doneta posle nepune dve godine i u tom periodu je bilo održano šest ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nije bilo održano, dalje, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana i sedam meseci, tako što je ukinuo prvostepenu presudu u jednom delu i u ukinutom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepena odluka je doneta posle godinu dana i u tom periodu je bilo održano tri ročišta. Parnični postupak je pravnosnažno okončan posle godinu dana i osam meseci donošenjem drugostepene odluke. Dakle, postupak je trajao šest godina što kako po praksi Ustavnog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka, posebno što se radilo o radnom sporu.

Ustavni sud nalazi da je sam predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, a takođe, postupak nije bio posebno složen i nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza da bi nerazumno dugo trajao. Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po svim nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 387/07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14012/10, te je na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu tra janja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi navoda podnosioca da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da ne postoje procesne pretpostavke za ocenu povrede navedenih ustavnih prava u postupku koji u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda navedenog ustavnog prava postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, za šta podnosilac nije priložio dokaze. U vezi navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ni za povredu navedenog ustavnog prava nije dao ustavnopravne razloge imajući u vidu da su podnosiocu u toku predmetnog parničnog postupka bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva koja je i koristio. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke, ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti