Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravo kada je odbio protivtužbeni zahtev za naknadu vrednosti zemljišta kao preuranjen, pozivajući se na upravni postupak legalizacije, umesto na imovinskopravne propise.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan , u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Vladić iz Novog Sada, Snežane Petrović iz Petrovaradina i Milana Vojvodića i Gorana Vojvodića, oboj ice iz Zagreba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olivere Vladić, Snežane Petrović, Milana Vojvodića i Gorana Vojvodića i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o njihovom eventualnom protivtužbenom zahtevu, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o eventualnom protivtužbenom zahtevu podnosilaca ustavne žalbe, u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtev u tužioca-protivtuženog kojim je traženo „da sud obaveže tužioca-protivtuženog da podnosiocima plati određeni novčani iznos na ime vrednosti dela sporne katastarske parcele “, kao i u delu u kojem odlučeno o troškovima postupka, i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu do nese novu odluku o žalbama parničnih stranaka podnetim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5736/14 od 11. marta 2015. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Olivere Vladić, Snežane Petrović, Milana Vojvodića i Gorana Vojvodića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine u preinačavajućem delu (u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za utvrđenje prava vlasništva na objektima) i u preostalom potvrđujućem delu (u delovima u koj ima je odbijen primarni protivtužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za rušenje objekata i odlučeno o delu tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog da su podnosioci dužni da trpe da se sprovede postupak legalizacije objekata i da po postupku legalizacije objekata tužilac-protivtuženi iste upiše u katastru nepokretnosti sa pravom vlasništva).

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Vladić iz Novog Sada, Snežana Petrović iz Petrovaradina i Milan Vojvodić i Goran Vojvodić, obojica iz Zagreba, podneli su Ustavnom sudu, 24. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika Mirka Rapajića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5736/14 od 11. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe podneli protivtužbu sa zahtevom da se tužilac-protivtuženi iseli sa njihove parcele, ukloni sve svoje objekte i da im preda parcelu, odnosno da im tužilac-protivtuženi isplati tržišnu naknadu za spornu parcelu; da je protivtužbeni zahtev odbijen sa obrazloženjem da podnosioci ni su vlasnici , po prvostepenoj presudi, odnosno sa obrazloženjem da je preuranjen, po drugostepenoj presudi ; da se drugostepenom presudom čak i tvrdi da će se pravo na naknadu utvrditi tek po okončanju upravnog postupka legalizacije objekata koji se nalaze na spornoj parceli , a isključuje se uopšte mogućnost da podnosioci ustavne žalbe dobiju spornu parcelu; da se sve ovo čak potkrepljuje odredbama Zakona o planiranju i izgradnji i Zakona o legalizaciji, koji se uopšte ne mogu primeniti na ovaj slučaj; da podnosioci svoja prava ne mogu da ostvaruju, da ne mogu da korist e spornu parcelu, niti mogu da dobiju bilo kakvu naknadu za protivpravno uzurpiranje sporne parcele.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Boris Bošković podneo je tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženih Olivere Vladić, Snežane Petrović, Milana Vojvodića i Gorana Vojvodića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja da je vlasnik na objektima koji su izgrađeni bez građevinske dozvole na spornoj katastarskoj parceli koja je upisana kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini Republike Srbije na kojoj su tuženi upisani kao sukorisnici, da su tuženi dužni da trpe da se sprovede postupak legalizacije predmetnih objekata i da po postupku legalizacije predmetnih objekata iste upiše u katastru nepokretnosti i drugim javnim knjigama sa pravom vlasništva i „da sud obaveže tužioca da tuženima plati određeni novčani iznos na ime vrednosti dela sporne katastarske parcele“ , te da mu se prizna pravo vlasništa na delu sporne katastarske parcele sa isplatom novčanog iznosa u celini .

Tuženi Olivera Vladić, Snežana Petrović, Milan Vojvodić i Goran Vojvodić, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su istom sudu protivtužbu protiv tužioca Borisa Boškovića, u kojoj su istakli primarni tužbeni zahtevom da tužilac sruši sve objekte koje je izgradio, te spornu parcelu preda slobodnu od lica i stvari tuženima, a ako se ne usvoji primarni tužbeni zahtev, da se usvoji eventualni protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženima plati određeni novčani iznos na ime tržišne vrednosti dela sporne katastarske parcele na kojoj su izgr ađeni objekti.

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 5736/14 od 11. marta 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da se tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog odbija zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženih-protivtužilaca, jer oni nisu vlasnici zemljišta, a primarni i eventualni protivtužbeni zahtev se odbija zbog nedostatka aktivne legitimacije tuženih-protivtužilaca, jer oni nisu vlasnici zemljišta. Svoje pravno stanovište prvostepeni sud je zasnovao na odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili i tuženi-protivtužioci sa zahtevom da drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu, tako što će usvojiti primarni protivtužbeni zahtev, ili usvojiti tužbeni zahtev i eventualni protivtužebni zahtev, ili ukinuti prvostepenu presudu u celini.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine odbio žalbu tuženih-protivtužilaca, dok je žalbu tužioca-protivtuženog delimično odbio i delimično usvojio, te je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je usvojio deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog za utvrđenje prava vlasništva na objektima, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da s obzirom na to da je tužilac-protivtuženi izgradio objekte na zemljištu na kojem tuženi-protivtužioci imaju pravo korišćenja, to tužilac-protivtuženi ima pravni inetres da u odnosu na njih ishoduje sudsku odluku o pravu vlasništva na objektima koje je izgradio svojim radom i materijalom bez građevinske dozvole, u skladu sa odredbom člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da sud odredi naknadu za deo sporne katastarske parcele koje je građevinsko zamljište, kao i da se po isplati utvrdi njegovo pravo vlasništva na delu katastarske parcele, preuranjen, jer tužilac-protivtuženi, u smislu člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, može da pred nadležnim organom uprave ostvari pravo na utvrđenje građevinskog zemljišta koje služi za redovnu upotrebu izgrađenog objekta; da je prvostepena presuda u delu u kojem se odbija protivtužbeni zahtev pravilna, ali ne iz razloga na koje se pozvao prvostepeni sud; da je primarni protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca za uklanjanje svih objekata i predaju dela sporne katastarske parcele neosnovan, s obzirom na to da upravni postupak po zahtevu tužioca-protivtuženog za legalizaciju objekata nije okončan; da je odredbom člana 33. Zakona o legalizaciji propisano da se rušenje objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole do dana stupanja na snagu ovog zakona neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije; da je eventualni protivtužbeni zahtev za isplatu tržišne vrednosti dela sporne katastarske parcele preuranjen sve dok se u upravnom postupku ne utvrdi koja je površina sporne katastarske parcele potrebna za redovnu upotrebu predmetnih građevinskih objekata; da je bez uticaja činjenica što je pravni posao, na osnovu kojeg je pravni predhodnik tužioca-protivtuženog stekao pravo korišćenja na spornoj katastarskoj parceli, u predhodno vođenoj parnici, utvrđen ništavim; da su tuženi-protivtužioci upisani kao korisnici spornog zemljišta u vreme kada je tužilac-protivtuženi već završio izgradnju objekata, za koje zemljište je utvrđeno da je njegova vrednost veća od tržišne v rednosti građevinskog zemljišta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 1. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar (član 22. stav 1); da lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio, da u slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke (član 24.); da ako je graditelj savestan a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kad građevinski objekat vredi znatno više od zemljišta, građevinski objekat zajedno sa zemljištem pripada graditelju, a on za zemljište duguje vlasniku naknadu po prometnoj ceni zemljišta (član 26. stav 1).

Odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-Odluka US, 50/13-Odluka US, 54/13-Rešenje US, 98/13-Odluka US, 132/14 i 145/14) propisano je: da zemljište za redovnu upotrebu jeste zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta, koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu i koje po sprovedenom postupku, u skladu sa ovim zakonom, postaje katastarska parcela (stav 1.); da rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu i formiranju građevinske parcele, po sprovedenom postupku, donosi nadležni organ (stav 9.); da se rešenjem iz stava 9. ovog člana utvrđuje prestanak prava korišćenja, odnosno prava svojine dotadašnjeg korisnika, odnosno vlasnika građevinskog zemljišta i pravo vlasnika objekta da pravo svojine na građevinskom zemljištu stekne neposrednom pogodbom, po tržišnoj ceni, u skladu sa ovim zakonom (član 11.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/ 01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je tužilac-protivtuženi podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava vlasništva na objektima koji su izgrađeni bez građevinske dozvole na katastarskoj parceli koja je upisana kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini Republike Srbije, na kojoj su podnosioci ustavne žalbe upisani kao sukorisnici, da su podnosioci dužni da trpe da se sprovede postupak legalizacije predmetnih objekata i da se „obaveže tužilac da podnosiocima ustavne žalbe plati određeni novčani iznos na ime vrednosti dela sporne katastarske parcele“, dok su podnosioci ustavne žalbe istom sudu podneli protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog u kojoj su istakli primarni protivtužbeni zahtev da se sruše svi objekti koje je tužilac-protivtuženi izgradio i da im se preda deo sporn e katastarsk e parcel e, a ako se ne usvoji primarni tužbeni zahtev, da se usvoji eventualni protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac-protivtuženi da podnosiocima plati određeni novčani iznos na ime tržišne vrednosti dela sporne katastarske parcele na kojoj su izgrađeni predmetni objekti.

Osnovni sud u Novom sadu je osporenom presudom P. 5736/14 od 11. marta 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (zbog nedostatka pasivne legitimacije podnosilaca) i protivtužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe (zbog nedostatka aktivne legitimacije podnosilaca), a Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na deo tužbenog zahteva za utvrđenje prava vlasništva na objektima, tako što je usvojio taj deo tužbenog zahteva, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen protivtužbeni zahtev podnosilaca u celini i u delu kojem je odbijen jedan deo tužbenog zahteva . Međutim, iako je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u predmetnom delu, žalbeni sud nije podržao pravno stanovište zauzeto u prvostepenoj presudi, već je zauzeo novo pravno stanovište u pogledu odbijanja dela tužbenog z ahteva i protivtužbenog zahteva u celini, pri č emu je to i formalno konstatovao za protivtužbeni zahtev. Ovakva procesna situacija u kojoj drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu presudu, ali ne podržava pravno stanovište koje je zauzeto u prvostepenoj presudi, već zauzima novo pravno stanovište, nije izričito regulisana Zakonom o parničnom postupku, ali postoji u sudskoj praksi. U ovoj situaciji ne postoji jedinstveno i kontinuirano pravno stanovište u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, već postoje dva različita pravna stanovišta, pri čemu je u takvoj situaciji od pravnog značaja samo pravno stanovište zauzeto u pravnosnažnoj presudi, zbog čega se Ustavni sud bavio isključivo osporenom drugostepenom presudom.

Ustavni sud dalje ukazuje da je drugostepeni sud, između ostalog, odbio kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za isplatu tržišne vrednosti dela sporne katastarske parcele kao preuranjen sve dok se u upravnom postupku ne utvrdi koja je površina sporne katastarske parcele potrebna za redovnu upotrebu predmetnih objekata, a u smislu Zakona o planiranju i izgradnji.

Ustavni sud najpre ukazuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o eventualnom protivtužben om zahtev u izgubio iz vida sadržinu navedenog protivtužbenog zahteva, što je za posledicu imalo proizvoljnu primenu materijalnog prava, jer podnosioci ustavne žalbe nisu tražilu naknadu za površinu zemljišta koja će služiti za redovnu upotrebu objekata, već naknadu za zemljište u celini na kojem su izgrađeni objekti . Pravo na naknadu za zemljište predstavlja zahtev imovinskopravnog karaktera , a saglasno članu 1. Zakona o parničnom postupku, sud je u ovom građevinskopravnom sporu svoju odluku trebalo da zasnuje na imovinskopravnim propisima. Merodavne odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao imovinskog zakona, sadrže uslove za pružanje pravne zaštite u imovinskopravnim sporovima i u okviru tih zakonskih uslova mora da se kreće sud u parničnom postupku prilikom rešavanja određenog imovinskog spora. Upuštajući se u ocenu pitanja površine zemljišta koja je potrebna za redovnu upotrebu predmetnih objekata, s pozivom na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, Apelacioni sud u Novom Sadu se upustio u pitanje koje je u isključivoj nadležnosti upravnih organa i Upravnog suda, a ne u nadležnosti suda u parničnom postupku.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine , u delu u kojem je odlučeno o njihovom eventualnom protivtužbenom zahtevu, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1.Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti najpre poništajem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o eventualnom protivtužbenom zahtevu podnosilaca ustavne žalbe radi naknade za zemljište. S obzirom na to da pravo na naknadu za zemljište prethodno podrazumeva priznanje prava vlasništva (prava korišćenja) na zemljište, te da je tužilac-protivtuženi , kao vlasnik nelegalnih objek ata, tražio „da se obaveže da podnosiocima plati određeni novčani iznos na ime tržišne vrednosti zemljišta“, Ustavni sud je posledično poništio drugostepenu presudu i u delu u kojem je pravnosnažno odbijen deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog kao preuranjen kojim je traženo da „sud obaveže njega da podnosiocima plati određeni novčani iznos na ime vrednosti dela sporne katastarske parcele “. Inače, Ustavni sud je u Odluci Už-49 32/2013 od 29. oktobra 2015. godine utvrdio da pravo na korišćenje građevinskog zemljišta predstavlja stvarno tj. imovinsko pravo, te da vlasnici nelegalnih objekata mogu da ostvare navedeno pravo u parničnom postupku protiv upisanih nosioca prava korišćenja, te da je ustavnopravno neprihvatljiva primena člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji u navedenoj situaciji. Na kraju, Ustavni sud je posledično poništio drugostepenu presudu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka . Ustavni sud je poništio drugostepenu presudu u navedenim delovima, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu ponovo odlučio o žalbama parničnih stranaka podnetim protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica, to nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

8. Razmatrajući osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1476/15 od 1. jula 2015. godine u preinačujućem delu, u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za utvrđenje prava vlasništva na objektima, i u preostalom potvrđujećem delu ( u delu u kojem je odlučeno o primarnom protivtužbenom za htevu podnosilaca za rušenje objekata , u delu u kojem je odlučeno o delu tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog da su podnosioci dužni da trpe da se sprovede postupak legalizacije objekata i da po postupku legalizacije objekata iste upiše u katastru nepokretnosti sa pravom vlasništva), Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Sa druge strane, pravno stanovište u preinačujućem delu drugostepene presude (utvrđenje prava vlasništva na nelegalnim objektima) je u skladu sa praskom Ustavnog suda zauzeto m u Odluci Už -7874/2013 od 2. juna 2016. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić