Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 14 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju trajao je 14 godina i pet meseci, za šta je najodgovorniji prvostepeni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Čačka i M . M . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i M . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56750/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 876/01) pov ređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1 .400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Čačka i M . M . iz Kraljeva su 24. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56750/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su još 12. februara 2001. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneli tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju; da je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 56750/10 od 26. juna 2014. godine odbijen tužbeni zahtev i da su protiv navedene prvostepene presude podnosioci izjavili žalbu 8. avgusta 2014. godine, ali da drugostepeni sud, u vreme podnošenja ove ustavne žalbe, nije odlučio o žalbi ; da im je zbog trajanja postupka od 15 godina koji i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete, naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, kao i da se Odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 56750/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 13. februara 2001. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih D.M. i J.M, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i postavili su i eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Predmet je dobio broj P. 876/01.

Pred prvostepenim sudom održano je 17 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani je veći broj svedoka, izvršen je uvid u spise vanparničnih predmeta R. 564/2000 i O. 2399/2000, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke – interniste, hirurga i pulmologa, saslušani su veštaci, izvršen je uvid u određenu medicinsku dokumentaciju, izvršeno je suočenje između svedoka, dok 18 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedolaska pozvanih svedoka, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, šest zbog procesnih nedostataka, dva na zahtev tužen ih, četiri zbog odsustva tuženih, a jedno zbog dojave o bombi u sudu.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 56750/10 od 26. juna 2014. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem 3R. 564/2000 od 11. septembra 2000. godine između Ž. N. kao primaoc a izdržavanja i tuženih kao davalaca izdržavanja; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je traž eno da se raskine navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju; u stavu trećem izreke obavezani su tužioci da tuženima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 292.500,00 dinara.

Podnosioci ustavne žalbe su 8. avgusta 2014. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5303/14 od 23. jula 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 56750/10 od 26. juna 2014. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 13. februara 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka donošenjem drugostepene presude – 23. jula 2015. godine .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja .

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao 14 godina i pet meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog sud a, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon 13 godina i četiri meseca od podnete tužbe , što predstavlja apsolutno neprihvatljiv period za postupanje prvostepenog suda. Takođe, veliki broj ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Međutim, drugostepeni sud je efikasno postupao i odlučio je za nepunih godinu dana.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organa državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioce i oni su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku, a ispitujući njihovo ponašanje, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu doprineli produženju parnice.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je tokom postupka bilo potrebno razjasniti veći broj kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja posebno veštačenjem od strane više veštaka medicinske struke raznih specijalnosti, zatim saslušanjem većeg broja svedoka i uvidom u spise vanparničnih predmeta, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od skoro 14 i po godina , u kome je samo postupak pred prvostepenim sudom trajao skoro 13 i po godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56750/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 876/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.).

U vezi navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

U pogledu zahteva podnosilaca da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud ukazuje da je samo utvrđivanje povrede prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku kao i prava na naknadu nematerijalne štete dovoljna i adekvatna satisfakcija podnosiocima ustavne žalbe.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka l) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.