Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je promenom sudske prakse o roku zastarelosti potraživanja za invalidska primanja, Viši sud u Novom Sadu povredio pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, dovodeći ga u nejednak položaj u odnosu na druge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5393/2011
12.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Bogojevića iz Kukujevaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Bogojevića i utvrđuje se da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3627/2010 od 25. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petra Bogojevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1038/2009.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Bogojević iz Kukojevaca je 2. novembra 2011. godine, preko punomoćnika, advokata Ane Jakab iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3672/2010 od 25. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je osporio dužinu trajanja drugostepenog parničnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske invalidnine za period od 1. jula 2002. godine do 31. marta 2006. godine i da je prvostepeni sud doneo presudu kojom je usvojio njegov tužbeni zahtev; da je Viši sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu i zahtev podnosioca ustavne žalbe odbio u pretežnom delu; da je navedena prvostepena presuda doneta u skladu sa dugogodišnjom sudskom praksom Okružnog suda u Novom Sadu – počev od 2002. godine pa sve do formiranja nove mreže sudova, smatrajući potraživanja tužilaca, pa i podnosioca ove žalbe, sticanjem bez osnova i računajući rok zastarelosti ovih potraživanja od deset godina; da su drugostepeni sudovi, postupajući po žalbama sa istim činjeničnim i pravnim situacijama, zauzimali različite pravne stavove u pogledu prirode potraživanja tužilaca, tako što su najpre nalazili da je u pitanju potraživanje po osnovu neosnovanog obogaćenja ili zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze (pravno shvatanje Apelacionog suda u Novom Sadu od 23. juna 201 . godine), za koja važi opšti rok zastarelosti od deset godina, a da je Viši sud u Novom Sadu, u konkretnom slučaju, ocenio da potraživanje podnosioca predstavlja povremeno potraživanje za koje važi rok zastarelosti od tri godine prema odredi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, jer je drugostepeni sud presudio „na dijametralno suprotan način u odnosu na hiljade do sada presuđenih predmeta“; da je posebno zabrinjavajuće saopštenje Apelacionog suda u Novom Sadu prema kome je do promene pravnog shvatanja došlo nakon kontrole ovog suda od strane Vrhovnog kasacionog suda i da podnosilac ustavne žalbe smatra da je u ovoj parnici povređeno pravo na nepristrasno suđenje kao element prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava; da je drugostepeni parnični postupak nerazumno dugo trajao, imajući u vidu da je ova parnica jednostavna i tipska, te da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i da „naloži Višem sudu u Novom Sadu da donese novu presudu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Petar Bogojević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti za period 1. juli 2002. – 31. mart 2006. godine.

Prvostepeni sud je 24. avgusta 2009. godine doneo presudu P. 1038/2009, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca; u stavu drugom obavezao tuženu da isplati razliku između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti u navedenom periodu u iznosu od 242.091,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od 1. avgusta 2002. godine, zaključno sa potraživanjem u iznosu od 7.758,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2006. godine, kako je navedeno u stavu trećem izreke, a u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiocu rešenjem Odeljenja za opštu upravu i društvene delatnosti opštine Šid broj 580-78/2001-02 od 1. jula 2002. godine priznato pravo vojnog invalida VI grupe sa 60% invaliditeta i priznato pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti u iznosu od 5.509,00 dinara, počev od 1. jula 2002. godine pa sve dok postoje zakonom propisani uslovi; da je tužena vršila umanjenu isplatu tužiocu po osnovu mesečnih novčanih primanja za nezaposlenost u periodu od 1. jula 2002. – 31. mart 2006. godine i da neisplaćena razlika u ovom periodu iznosi 242.091,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od 1. avgusta 2002. godine, zaključno sa potraživanjem u iznosu od 7.758,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2006. godine; da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova za koji je predviđen rok zastarelosti od deset godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U navedenoj prvostepenoj presudi primenjeno je Pravno shvatanje usvojeno na zajedničkoj sednici Građanskog odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Novom Sadu I – 7-10/10 od 23. juna 2010. godine, u kome je, između ostalog, utvrđeno da je rok zastarelosti potraživanja za isplatu neisplaćenog dela mesečnih invalidskih primanja zasnovanih na odredbama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca deset godina od dospelosti svakog mesečnog primanja, saglasno članu 371. u vezi sa članom 361. Zakon o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Novom Sadu je 25. avgusta 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 3627/2010, kojom je: u stavu prvom izreke žalbu tužene delimično usvojio i preinačio prvostepenu presudu u stavu trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike invalidskih primanja za period od 1. jula 2002. godine zaključno sa decembrom 2005. godine, sa pripadajućim kamatama kao i zahtev za dosudu zakonske zatezne kamate na iznose razlike za mesece – januar, februar i mart 2006. godine, počev od 1. do 16. u narednom mesecu; u stavu drugom izreke je žalbu tužene u preostalom delu odbio, a prvostepenu presudu potvrdio u pogledu potraživanja za januar 2006. godine u iznosu od 4.271,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. februara 2006. godine pa do konačne isplate i za februar 2006. godine u iznosu od 8.098,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. marta 2006. godine pa do konačne isplate, za mesec mart 2006. godine u iznosu od 7.758,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2006. godine pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke je preinačio odluku o troškovima parničnog postupka tako što je određeno da će svaka stranka snositi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da su osnovani žalbeni navodi kojima se ističe prigovor zastarelosti i da se, u konkretnom slučaju, radi o potraživanju naknade za vreme nezaposlenosti koja ima karakter povremenih potraživanja, jer se prema članu 28. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98 i 29/98) određuju u mesečnim iznosima, a prema članu 71. istog zakona se isplaćuju po isteku meseca za koji se vrši isplata; da na osnovu člana 372. stav 1. u vezi sa članom 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraće određenom vremenskom periodu (povremena potraživanja) zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja; da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da je osnov odgovornosti tužene njeno neosnovano obogaćenje na račun tužioca i da potraživanje tužioca zastareva u roku iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 11. februara 2009. godine, ocenio da su mesečna potraživanja tužioca za period od 1. jula 2002. godine u iznosu od 3.673,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2002. godine, pa zaključno sa potraživanjem u iznosu od 10.291,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2006. godine (koje je dospelo 15. februara 2006. godine) zastarela u smislu navedenog člana 372. zakona, dok mesečna potraživanja u iznosu od 4.271,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2006. godine (koje je dospelo 15. marta 2006. godine, odnosno u roku kraćem od tri godine u odnosu na dan podnošenja tužbe), zatim potraživanje u iznosu od 8.098,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2006. godine, pa zaključno sa 31. martom 2006. godine u iznosu od 7.758,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 2006. godine (koje je dospelo 16. aprila 2006. godine) nisu zastarela, jer je podizanjem tužbe 11. februara 2009. godine, zastarevanje prekinuto u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, dalje je navedeno: da je odredbom člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca propisano da se sporna primanja isplaćuju po isteku meseca za koji se vrši isplata, ali nije propisano i do kog datuma u mesecu, pa se rok za ispunjenje određuje prema prirodi obaveze, u skladu sa članom 14. Zakona o obligacionim odnosima; da je opšte poznato da se podaci o prosečnoj mesečnoj zaradi u Republici na osnovu kojih treba da se obračunava visina primanja objavljuju oko 10. u mesecu, a za sam obračun je potrebno još nekoliko dana, pa je razuman rok isplate invalidskih primanja prema prirodi obaveze 15. u narednom mesecu; da stoga na svako mesečno potraživanje za prethodni mesec pripada zakonska zatezna kamata počev od svakog 16. u narednom mesecu, pa sve do isplate, te da je shodno tome prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je u pobijanoj odluci priznao kamatu od 1. u narednom mesecu na svaki pojedinačni mesečni iznos dosuđene glavnice, na šta se žalbom osnovano ukazuje.

Na osnovu navedenog, taj sud je primenom člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku pobijanu presudu preinačio, tuženi zahtev za isplatu zastarelih mesečnih iznosa sa pripadajućom kamatom kao nesnovano odbio, preinačio je i deo tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate obračunate na dosuđene mesečne iznose dopunske zaštite i naknade za nezaposlenost za period od 1. do 15. u mesecu, jer u navedenom periodu tuženi, iz napred navedenih razloga, nije bio u docnji.

Viši sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi odstupio od Pravnog shvatanja Apelacionog suda usvojenog 23. juna 2010. godine primenivši pravni stav prema kome potraživanja mesečnih invalidskih primanja predstavljaju povremena potraživanja koja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja, saglasno članu 372. stav 1. u vezi sa članom 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Takav pravni stav potiče iz dugogodišnje sudske prakse najviših sudova u Republici Srbiji – najpre Vrhovnog suda Srbije, a sada Vrhovnog kasacionog suda.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2173/2011 od 22. juna 2011. godine i Gž. 2406/2011 od 6. jula 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Viši sud u Novom Sadu je 22. juna 2011. godine doneo presudu Gž. 2173/2011, kojom je odbio žalbu tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 941/2011 od 25. marta 2011. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepenom presudom u stavu prvom izreke odbijen prigovor zastarelosti; da je stavom drugim izreke tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, pa je tužena stavom trećim izreke prvostepene presude obavezana da tužiocu isplati na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja, po pravnom osnovu sticanja bez osnova, na ime dopunske lične invalidnine, za period od 1. juna 2001. godine do 31. marta 2006. godine iznose navedene u izreci prvostepene presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od 16-tog u mesecu za prethodni mesec i da tužiocu naknadi troškove spora; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužiocu pravo na dopunsku ličnu invalidninu priznato rešenjem Opštine Apatin br. 580-83/2001-03 od 9. maja 2001. godine, počev od 1. juna 2001. godine pa nadalje; da je isplata tužiocu vršena uredno sve do donošenja rešenja o prestanku prava na dopunsku ličnu invalidninu broj 580-88/2006-IV/03 od 23. maja 2006. godine od strane Odeljenja za opštu upravu i društvene delatnosti Opštinske uprave opštine Apatin kojim je tužiocu prestalo pravo na dopunsku ličnu invalidninu sa 31. martom 2006. godine po osnovu Uredbe o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko – invalidske zaštite („Službeni glasnik RS“, broj 35/06); da, iako, tužena u žalbi osnovano ukazuje da se ovde ne radi o sticanju bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sud nije vezan pravnim osnovom sticanja bez osnova, po kome je tužilac tražio sporne isplate, pa iako je prvostepeni sud obavezao tuženog na isplatu po pravnom osnovu vraćanja stečenog bez osnova (čl. 210. ZOO), to nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke u delu u kojem se prvostepena presudapotvrđuje, niti je od uticaja na mogućnost ispitivanja donete odluke u žalbenom postupku; da se suprotno žalbenim navodima, a imajući u vidu da sporna potraživanja nisu povremena potraživanja i da za njih nije propisan poseban rok zastarelosti, primenjuje se opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO od deset godina od dospelosti svakog mesečnog primanja; da kako je u konkretnom slučaju prvo utuženo potraživanje za jun 2001. godine, a tužba je podneta 4. februara 2011. godine, rok zastarelosti nije protekao, kao ni rok zastarelosti zakonske zatezne kamate na svaki mesečni iznos neisplaćene razlike, od dospeća do isplate, koja pripada tužiocu po članu 277. ZOO, kojim je propisano da kada je u pitanju novčana obaveza, nakon proteka roka za isplatu poverilac, pored prava na isplatu duga, odnosno preostalog dela novčane obaveze, ima pravo i na zakonsku zateznu kamatu počev od dana padanja u docnju sa isplatom svakog mesečnog primanja, dakle sledećeg dana nakon isteka roka isplate; da je odredbom člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca propisano da se sporna primanja isplaćuju po isteku mesesca za koji se vrši isplata, ali nije propisano i do kog datuma u mesecu, pa se rok za ispunjenje određuje prema prirodi obaveze, u skladu sa članom 314. ZOO; da je opšte poznato da se podaci o prosečnoj zaradi u Republici na osnovu kojih treba da se obračunava visina primanja objavljuju oko 10. u mesecu, a za sam obračun je potrbno još nekoliko dana, pa je razuman rok isplate invalidskih primanja prema prirodi obaveze 15. u narednom mesecu; da stoga na svako mesečno potraživanje za prethodni mesec pripada zakonska zatezna kamata počev od svakog 16. u narednom mesecu, pa sve do isplate, te da je, shodno navedenom, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je u pobijanoj odluci priznao kamatu od 16. u narednom mesecu na svaki pojedinačni mesečni iznos dosuđene glavnice.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2331/2011 od 30. maja 2011. godine, Viši sud u Novom Sadu je 6. jula 2011. godine doneo presudu Gž. 2406/2011, kojom je: u stavu pravom izreke odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene, a navedenu prvostepenu presudu potvrdio. Pobijanom prvostepenom presudom obavezana je tužena – Republika Srbija – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike da tužiocu isplati razliku invalidskih primanja na ime dopunske invalidnine za period 1. februar 2001-31. mart 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose. Drugostepeni sud je i u ovom predmetu zauzeo pravni stav da navedeno potraživanje tužioca nije povremeno potraživanje koje zastareva u roku od tri godine i da se, u konkretnom slučaju, primenjuje rok zastarelosti od deset godina propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilac uživa sudsku zaštitu potraživanja razlika invalidskih primanja, jer je prvo utuženo potraživanje za februara 2001. godine a tužba je podneta 14. marta 2011. godine.

Viši sud u Novom Sadu je u navedenim presudama P. 2173/2011 od 22. juna 2011. godine i Gž. 2406/2011 od 6. jula 2011. godine primenio Pravno shvatanje Apelacionog suda u Novom Sadu usvojeno 23. juna 2010. godine, prema kome potraživanja mesečnih invalidskih primanja predstavljaju zahteve za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze na koje se primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, saglasno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupak, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i porodic palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 111/09), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da je osnovno pravo vojnog invalida, pored ostalog, naknada za vreme nezaposlenosti (član 21. tačka 6)); da ratni vojni invalid od I do IV grupe, kome je to svojstvo priznato po osnovu oštećenja organizma zadobijenog pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tač. 1. i 5. i stav 2. ovog zakona, kao i u ratnom zarobljeništvi u vezi sa tim okolnostima, pod uslovom da nije u radnom odnosu, da nema prihod od druge delatnosti i da je prijavljen organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, ima pravo na naknadu za vreme naezaposlenosti, te pravo na naknadu iz stava 1. ovog člana trajno prestaje danom zasnivanja radnog odnosa ili osnivanja privatnog preduzeća, radnje ili druge organizacije, kao i u slučaju odbijanja zaposlenja obezbeđenog posredstvom organizacije nadležne za zapošljavanje i da se naknada iz stava 1. ovog člana određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zaradeu Saveznoj Republici Jugoslaviji iz prethodnog meseca (član 51.); da se naknada za vreme nezaposlenosti isplaćuje po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti (član 366. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti(član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojma se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog potraživanja (član 372. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti i da, međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).

6. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li Viši sud u Novom Sadu u osporenoj presudi Gž. 3627/2010 od 25. avgusta 2011. godine proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac nema pravo da zahteva sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. jula 2002. godine, zaključno sa decembrom 2005. godine, jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 11. februara 2009. godine, te su sva potraživanja dospela pre 11. februara 2006. godine (potraživanje za januar 2006. godine je dospelo 15. februara 2006. godine), zastarela.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesesčnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje, prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Novom Sadu, u osporenoj presudi, dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanje podnosioca ustavne žalbe, koje je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave Šid od 2002. godine, ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja. Na ovakvo pravno stanovište upućuju i odredbe člana 379. Zakon o obligacionim odnosima, kojima je predviđeno da sva povremena potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog državnog organa, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja, odnosno u roku od tri godine koji je propisan odredbom člana 372. stav 1. istog zakona. Dakle, odluka organa jedinice lokalne samouprave doneta u upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, spada u odluke drugog nadležnog organa u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se utvrđuju određena potraživanja koja podležu različitim rokovima zastarelosti u zavisnosti od njihove prirode. Pravilo je da se na potraživanja koja su utvrđena navedenim pojedinačnim aktima primenjuje rok zastarelosti od deset godina, sa izuzetkom povremenih potraživanja za koja važi rok zastarelosti od tri godine.

Ovakav pravni stav Ustavni sud je zauzeo u predmetu Už – 314/2012.

Na osnovu izloženog, a uzimajući u obzir da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 6327/2010 od 25. avgusta 2011. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7.Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, presuda u predmetu Unedic protiv Francuske, od 18. decembar 2008. godine, § 74). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, slučaj, Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, presuda od 14. januar 2010. godine, § 38). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluka Ustavnog suda Už-148/2008 od 18. februar 2010. godine, tačka 5. obrazloženja).

Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Novom Sadu odstupio od Pravnog shvatanja Apelacionog suda usvojenog na sednici od 23. juna 2010. godine uskladivši ga sa pravnim stavom i praksom najvišeg suda u Republici Srbiji, koji su zasnovani na pravilnom tumačenju odredaba člana 379. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, i pored prethodne konstatacije, a polazeći od okolnosti slučaja koje su utvrđene u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je odstupanje Višeg Suda u Novom Sadu od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog shvatanja o zastarelosti potraživanja boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca po osnovu invalidskih primanja, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti korisnika navedenih primanja u ostvarivanju njihovih prava. Ovakav zaključak Ustavnog suda se zasniva na sledećim razlozima: prvo, broj korisnika boračko–invalidske zaštite kojima je Republika Srbija priznala dug na ime manje isplaćenih invalidskih primanja je veliki (u pitanju je više hiljada korisnika); drugo, Viši sud u Novom Sadu je promenio pravno shvatanje koje je usvojeno juna 2010. godine već u toku naredne 2011. godine; treće, do promene pravnog shvatanja je došlo u momentu kada se pred Višim sudom u Novom Sadu i prvostepenim područnim sudovima vodilo više stotina parnica radi isplate razlike invalidskih primanja; četvrto, pre promene pravnog shvatanja je pravosnažno okončano više desetina predmeta u kojima su usvojeni tužbeni zahtevi za isplatu razlike invalidskih primanja; peto, promena pravnog shvatanja koje ima za posledicu potpuno ili delimično odbijanje većine tužbenih zahteva, jer se kao rok zastarelosti uzima period od tri a ne deset godina, nesumnjivo se odražava na legitimna očekivanja korisnika boračko – invalidske zaštite, kao posebno osetljive kategorije lica kojoj su invalidska primanja često jedini izvor prihoda.

Odstupanje od sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja ne mora uvek dovesti do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je trebalo ispitati da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u parnicama u kojima je Viši sud u Novom Sadu postupao kao drugostepeni sud, te da li je navedeni sud doneo drugačije odluke o osnovanosti tužbenih zahteva u tim predmetima.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da su Osnovni sud u Novom Sadu u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i Osnovni sud u Novom Sadu u predmetima P. 941/201 i P. 2331/2011 utvrdili da su tužioci ratni vojni invalidi i da su oni tražili razliku invalidskih primanja na ime naknade za vreme nezaposlenosti, te da u ova tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Pri tome, Viši sud u Novom Sadu je u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe izveo pravni zaključak da potraživanje podnosioca ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa i da podnosilac nema pravo da traži prinudno ispunjenje obaveze dužnika u navedenom periodu, jer je podneo tužbu nakon roka propisanog navedenom zakonskom odredbom, a što je sve imalo za pravnu posledicu odbijanje njegovog tužbenog zahteva u pretežnom delu. Isti drugostepeni sud je u druga dva predmeta (presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2173/2011 od 22. juna 2011. godine i Gž. 2406/2011 od 6. jula 2011. godine)) ocenio da potraživanje tužilaca nemaju karakter povremenih potraživanja i da se na njih primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužioci imaju pravo na sudsku zaštitu potraživanja naknade za vreme nezaposlenosti, a što je imalo za pravnu posledicu usvajanje njigovih tužbenih zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Novom Sadu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev u pretežnom delu, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3627/2010 od 25. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni prvostepeni i drugostepeni sud su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da navedeno ustavno pravo ne podrazumeva i pozitivan ishod postupka za lice koje traži sudsku zaštitu.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u drugostepenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Viši sud u Novom Sadu je o podnetoj žalbi odlučio u roku od dve godine, što se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je ova parnica prošla dve sudske instance i da je okončana nakon dve godine, šest meseci i 14 dana. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena presuda Višeg suda u Novom Sadu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti