Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu vojnih penzionera

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Višeg suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je pogrešno primenio propise o subjektivnom preinačenju tužbe, jer je Republički fond PIO zakonski sledbenik Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27904/13 od 21. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Beograda je , 8. jula 2016. godine, preko punomoćnika F . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava i zabrane diskriminacije, utvrđenih čl. 18. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te povrede člana 70. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je osporena presuda doneta usled pogrešnog tumačenja propisa koji regulišu oblast penzijskog i invalidskog osiguranja, ističući da je odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranj u Republički fond za penzijsko i invalidsko m osiguranj u preuzeo imovinu, ljude, pa tako i obaveze Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika . Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu ustavnog prava, a podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 26. oktobra 2011. godine tužbu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade materijalne štete, nastale isplatom manjih iznosa penzije od pripadajućih u periodu od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, isplati opredeljene novčane iznose.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23246/11 od 3. novembra 2011. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14180/11 od 7. decembra 2011. godine, pravnosnažno je odbačena tužba tužioca, jer je parnični sud našao da nije nadležan da odlučuje o istaknutom zahtevu.

Odlukom Už-1096/2012 od 7. februara 2013. godine , Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi V . V, usvojio ustavnu žalbu ovog podnosioca, utvrdio da je rešenj em Višeg suda u Beogradu Gž. 14180/11 od 7. decembra 2011. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, te je naložio tom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke, ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23246/11 od 3. novembra 2011. godine.

U izvršavanju Odluke Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je, rešenjem od 29. maja 2013. godine, ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23246/11 od 3. novembra 2011. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 27904/13, tužilac je, podneskom od 4. februara 2015. godin e, kao tuženog, umesto prvobitnog, označio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, ističući da navedenu izmenu vrši zbog zakonom izmenjene nadležnosti ova dva fonda, te da on a ne znači subjektivno preinačenje tužbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27904/13 od 21. aprila 2015. godine odbijen je predlog tužioca, te nije dozvoljeno subjektivno preinačenje tužbe tužbe „umesto tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika na tuženog Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje“ (stav 1. izreke). Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca (stav 2. izreke) . U obrazloženju označene presude navedeno je da sud smatra da je tužilac, u konkretnom slučaju, preinačio tužbu, tako što je umesto prvobitno tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, označio drugo lice – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Takođe, navedeno je da, budući da je novotuženi, podneskom od 19. februara 2015. godine, izjavio da nije saglasan da stupi u parnicu umesto tuženog fonda, to je parnični sud, primenom odredbe člana 195. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odbio predlog tužioca za preinačenje tužbe. Takođe, navedeno je da je, s obzirom na to da je, na osnovu odredaba člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, nadležnost u pogledu penzija ( obaveze nastale posle 1. januara 2008. godine) prešla na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje počev od 1. januara 2012. godine, zahtev istaknut prema tuženom Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika ocenjen kao neosnovan, jer je upućen prema licu koje nije pasivno legitimisano u konkretnom slučaju .

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2790 4/13 od 21. aprila 2015. godine, jer je viši sud našao da je u svemu pravilna odluka prvostepenog suda. Prema oceni drugostepenog parničnog suda iznetoj u osporenoj odluci, bez uticaja su navodi žalbe tužioca kojima ukazuje da podneskom od 4. februara 2015. godine nije vršeno preinačenje tužbe, već uređenje shodno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a ovo s toga jer je tužilac navedenim podneskom vršio subjektivno preinačenje tužbe, označavajući Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje kao tuženog, koji je do tada bio umešač na stani tuženog Fonda za socija lno osiguranje vojnih penzionera.

4. Odredbama Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se penzijsko i invalidsko osiguranje uređuje zakonom, kao i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe zakona i drugih propisa.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: : da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu (član 199. stav 1.); da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, da će sud da dozvoli preinačenje i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice, da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 199. stav 2.), da kad sud dozvoli preinačenje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da može da se pripremi za raspravljanje po preinačenoj tužbi, ako za to nije imao dovoljno vremena (član 199. stav 4.). da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (član 199. stav 6.); da tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave da svoju tužbu preinači i tako što će umesto prvobitno tuženog da tuži drugo lice (član 201. stav 1.); da je za preinačenje tužbe u smislu stava 1. ovog člana potreban pristanak lica koje treba da stupi u parnicu na mesto tuženog, a ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristanak tuženog (član 201. stav 2.); da ako se tuženi upustio u raspravljanje o glavnoj stvari umesto tužioca može da stupi u parnicu novi tužilac samo ako na to pristane tuženi (član 201. stav 3.); da lice koje stupa u parnicu na mesto stranke mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad u nju stupa (član 201. stav 4.).

Odredbama člana 261. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je određeno da se penzije usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da propise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu. Navedene zakonske odredbe prestale su da važe na osnovu odredbe člana 197. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine.

Uredbom o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, be. 36/94, 42/02 i 23/09) bilo je propisano: da svojstvo vojnog osiguranika utvrđuje fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na osnovu prijave o osiguranju, podnesene po propisima o matičnoj evidenciji (član 2. stav 1.); da je korisnik prava određenih po Zakonu dužan da fondu prijavi svaku promenu nastalu u vezi sa ličnošću ili okolnostima koje utiču na sticanje, korišćenje ili obim tih prava (član 11. stav 1.).

Odredbama Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, broj 36/94) bilo je propisano da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika vrši isplatu penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa Zakonom i propisima donesenim na osnovu Zakona (član 4. tačka 4)); da se sredstva Fonda, između ostalog, koriste za isplatu penzija i drugih obaveza iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (član 20. stav 1. tačka 1)). Navedena uredba prestala je da važi stupanjem na snagu Uredbe o nadležnosti, delokrugu, organizaciji i načinu poslovanja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, objavljenoj u „Službenom glasniku RS“, broj 102/11, kojom je, pored drugo, propisano da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kojem se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika i obezbeđuju sredstva za zdravstveno osiguranje i materijalno obezbeđenje korisnika prava u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje vojnih osiguranika, kao i da je Fond nosilac prava, obaveza i odgovornosti u pravnom prometu u odnosu na sredstva za finansiranje zdravstvenog osiguranja i materijalnog obezbeđenja kojima raspolaže (član 3. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) propisano je da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje.

Odredbama člana 79. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 101/10) propisano je: da će poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na dan 1. januara 2012. godine preuzeti Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 1.); da se obezbeđivanje i sprovođenje penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, u odnosu na prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja odnosi na pravo na penziju, pravo na dodatak za pomoć i negu i pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, kao i da se pravom iz penzijskog i invalidskog osiguranja smatra i pravo na naknadu pogrebnih troškova (stav 2.); da će danom preuzimanja poslova obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje preuzeti imovinu, obaveze i zaposlene od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja (stav 3.); da će se obim i način preuzimanja iz stava 3. ovog člana bliže urediti aktom Vlade u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 4.); da se, izuzetno od stava 3. ovog člana, preuzimanje ne odnosi na obaveze dospelih a neizmirenih novčanih potraživanja korisnika vojnih penzija, po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, utvrđenih u članu 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07 i 88/09), a nastalih do stupanja na snagu ovog zakona, za koje će se sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom i posebnim aktom Vlade (stav 5.).

Uredbom o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 97/11) propisano je: da se ovom uredbom uređuje obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u delu koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje, u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (član 1. stav 1.); da će, izuzetno od poslova penzijskog i invalidskog osiguranja iz stava 1. ovog člana, Republički fond PIO obavljati administrativno-tehničke poslove u vezi sa sudskim predmetima po osnovu dospelih neizmirenih novčanih potraživanja vojnih korisnika, nastalih po osnovu delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada, i voditi posebnu evidenciju o sredstvima neophodnim za namirenje po osnovu prinudne naplate predmetnog duga, koja će mu biti blagovremeno obezbeđena (član 1. stav 2.); da su obim i način preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih iz člana 1. stav 1. ove uredbe utvrđeni Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 4.).

Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15. decembra 2011. godine, određeno je: da Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja preuzima od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika poslove ostvarivanja i korišćenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, propisane članom 79. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 101/10), osim obaveza propisanih članom 79. stav 5. tog zakona (tačka 1.); da se nastale, dospele a neizmirene obaveze po vojnim propisima do stupanja na snagu Zakona ne mogu namirivati iz sredstva Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje niti sa razdela Ministarstva odbrane (tačka 1. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Viši sud u Beogradu pogrešno primenio merodavno pravo na njegovu štetu, kada mu je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca, jer je našao da je, usled promene zakona nakon podnošenja tužbe sudu, tuženi fond prestao da bude pasivno legitimisan, te u odnosu na njega nije mogao da bude usvojen tužbeni zahtev, a drugo pravno lice, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, na koje je ta nadležnost prešla, nije dao pristanak da stupi u parnicu, pa sud nije dozvolio subjektivno preinačenje tužbe .

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da su, stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije, prestale da važe odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojima je bilo određeno da se penzije vojnih osiguranika usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da propise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu (član 261.). Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije stvorena obaveza nadležnog fonda da, po službenoj dužnosti, iznose penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i onih ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje. Pitanje nadležnosti fonda u pogledu isplate penzija i drugih novčanih davanja i njihovo usklađivanje sa vojnim zakonom i propisima donesenim na osnovu tog zakona bilo je uređeno odgovarajućim podzakonskim aktom, uredbom, prema kojoj je ove poslove obavljao Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je, na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, počev od 1. januara 2012. godine preuzeo poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci. Istovremeno, preuzeti su imovina, obaveze i zaposleni, u delu koji se odnosi na poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, a koje je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika do tog dana obavljao na osnovu Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/02 i 23/09). Novom uredbom o vojnom socijalnom fondu (Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika) ovaj fond je ostao nadležan samo za ostvarivanje prava ovih lica iz oblasti obaveznog zdravstvenog osiguranja, te je u odnosu samo na sredsta za finansiranje zdravstvenog osiguranja ostao u pravnom prometu nosilac prava, obaveza i odgovornosti.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Mada ovaj fond nije prestao da postoji, njegova (ukupna) nadležnost po pitanju penzija iz perioda nakon 1. januara 2008. godine, ali i imovina u tom delu, zaposleni koji su obavljali te poslove i obaveze proizašle iz njih, su 1. januara 2012. godine , dakle u toku trajanja predmetnog parničnog postupka, na osnovu zakona, prešli na drugi subjekat – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. U takvoj pravnoj situaciji sudovi su našli da je za nastavak postupka prema novooznačenom licu (Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje ) potreban njegov pristanak s obzirom na to da se u kon kretnom slučaju vrši subjektivno preinačenje tužbe, pa su, budući da je isti izostao, odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sudovi nisu imali u vidu da je u relevantnoj oblasti pravno sledbeništvo Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u odnosu na prvooznačeni fond, nastupilo po samom Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te je i tužiočevim navođenjem novog lica kao tuženog (Republičkog fonda) izvršeno, zapravo, pravilno označavanje stranke u postupku, a u skladu sa propisima koji su u toku postupka stupili na snagu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da stanovište Višeg suda u Beogradu o (ne)dozvoljenosti „subjektivnog preinačenja tužbe“ i, posledično, o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnosioca.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7964/15 od 18. maja 2016. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27904/13 od 21. aprila 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je osporena presuda doneta u postupku izvršavanja Odluke Ustavnog suda Už-1096/2012 od 7. februara 2013. godine, Ustavni sud još jednom ističe da višestruko ponavljanje postupka nakon odluke Ustavnog suda slabi delotvornost ustavne žalbe kao pravnog sredstva ustanovljenog radi zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga, Ustavni sud ukazuje da je u dosadašnjoj praksi, razmatrajući pitanje prava na usklađivanje vojnih penzija nakon odluke Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja od 25. januara 2008. godine o vanrednom usklađivanju penzija, zauzeo više stavova o različitim pitanjima koja su se postavila (u vezi sa navedenim videti odluke u predmetima: Už–2666/2011 od 22. juna 2012. godine, Už–5287/2011 od 5. decembra 2012. godine, Už–8405/2013 od 11. decembra 2013. godine, Už-2806/2014 11. decembra 2014. godine, Už-5452/2014 od 15. januara 2015. godine i Už-5176/2013 od 7. septembra 2015. godine, sve objavljene na internet stranici Ustavnog suda), a s tim u vezi i da izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke, već i njegovo postupanje i odlučivanje u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u njegovoj odluci.

6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi načela i prava iz čl. 18, 21. i 70. Ustava.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.