Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog presuđene stvari

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu preduzeća ERC COMMERCE COMPUTERS D.O.O. protiv presude Upravnog suda, jer su navodi i predmet spora identični onima o kojima je već odlučeno u ranijem postupku po ustavnoj žalbi istog podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „Patent inženjering“ DOO, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Patent inženjering“ DOO utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2432/11.

2. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Patent inženjering“ DOO, i utvrđuje se da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 23. februara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

3. Poništavaju se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 23. februara 2012. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11 od 3. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Patent inženjering“ DOO, Beograd, je podnelo 29. juna 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2432/11 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 23. februara 201 2. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st av 1, čl. 22, 32, 58. i 86. i čl ana 145. st av 2. Ustava Republike Srbije.

Privredno društvo „Patent inženjering“ DOO, Beograd, je podnelo 25. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela i prava i prava iz člana 21. st av 1, čl. 22, 32. i 8 4. i člana 145. st av 2. Ustava Republike Srbije, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac je u ustavnoj žalbi koja je zavedena pod brojem Už-8225/2012, predložio da se ista spoji sa ustavnom žalbom podnetom 29. juna 2012. godine.

Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosioca izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2432/11 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 23. februara 201 2. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st av 1, čl. 22, 32, 58, 84. i 86. i čl ana 145. st av 2. Ustava Republike Srbije. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu Už-8225/2012 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom Už-5395/2012, tako da su ustavne žalbe podnosioca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak se vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-5395/2012.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 2432/11, jer je isti započeo januara 2002. godine; da je parnični postupak trajao više od deset godina, usled bespotrebnog odlaganja rasprava u nedogled, neblagovremenim odlučivanjem suda o dokaznim predlozima stranaka, pogrešnim tumačenjem tužbe nog zahteva i njegovim, prekoračenjem, prethodnim prvostepenim i drugostepenim presudama; da se tužilac prethodno dogovorio sa tuženim o uslovima prodaje i isporuke sušara i da je zajednički dogovor ena proizvodna cena sušara i visina minimalnog profita za obe strane; da je tužilac imao ugovornu obavezu da o prodatim količinama, zaključenim kupoprodajnim ugovorima i realizovanoj naplati samo obavesti tuženog, kako bi isti preduzeo radnje i pripremu proizvodnje, u skladu sa ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji od 29. marta 1996 godine; da je očekivana, a izmakla dobit tužioca, bila više nego očekivana, a naročito što je tužilac u svemu bio i jeste strana verna ugovoru; da za drugostepeni sud ne postoji krivic a na strani tuženog za nere alizaciju kupoprodajnih ugovora, čime je onemogućio tužioca da prema zaključenim kupoprodajnim ugovorima izvrši ugovorenu prezentaciju rada vakuum sušare; da je nepravilno tumačenje drugostepenog suda da je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji od 29. marta 1996. godine - ugovor o licenci ili prodaji patenta, kao i stanovište istog suda da su kupoprodajni ugovori uslovni , odnosno da je njihova realizacija zavisila od rezultata probnih sušenja, jer nije tako ugovoreno, odnosno ugovorena je prezentacija rada, a to nije isto ; da tuženi nikada nije osporio validnost zaključenih kupoprodajnih ugovora, niti je prigovorio na postignute uslove, rokove isporuke i cenu, jer je tužilac ostvario bolje uslove za tuženog, odnosno višu cenu i duže rokove isporuke od ranije zajednički dogovorenih; da ne stoje navodi drugostepenog suda, da se tužilac nije prethodno dogovorio sa tuženim o uslovima prodaje i isporuke predmetnih sušara; da je stanovište drugostepenog suda suprotno utvrđenju i dokazima prvostepenog suda, posebno u pogledu navoda da je tužilac na svoj rizik i odgovornost zaključio predmetne kupoprodajne ugovore, čiji je navodno opstanak zavisio od rezultata probnog sušenja i da za drugostepeni sud na strani tuženog ne postoji krivica za nerealizaciju predmetnih kupoprodajnih ugovora, odnosno što tuženi nije izvršio ugovorene obaveze, odnosno što je zaključio sudsko poravnanje i po istom nije postupio ni posle naknadno ugovorenog roka, čime je onemogućio tužioca da izvrši ugovorenu prezentaciju rada predmetne vak uum sušare. Pored toga, podnosilac je istakao i da je drugostepeni sud u odnosu na osporeno rešenje kojim je odlučeno o troškovima postupka, nepravilno tumačio predmet i vrednost spora, kao i broj održanih i neodržanih ročišta. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu 10. januara 2002. godine, Trgovinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog „Sartid“ AD, Smederevo, radi naknade štete.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 50/02 od 22. januara 2002. godine naložio tužiocu da uredi tužbu u pogledu tačnog označavanja adrese tuženog, a tužilac je postupio po rešenju suda podneskom od 28. januara 2002. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 13. marta 2002. godine, a potom su održana ročišta 13. maja i 17. juna 2002. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 50/02 od 29. avgusta 2002. godine je prekinut postupak u ovoj parnici usled otvranja stečajnog postupka nad tuženim, rešenjem istog suda St. 7035/02 od 30. jula 2002. godine.

Tužilac je podneskom od 17. aprila 2003. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 50/02 od 22. aprila 2003. godine je nastavljen postupak u ovoj parnici.

Potom su održana ročišta 30. juna, 8. septembra, 20. oktobra i 1. decembra 2003. godine, 26. januara, 8. marta, 26. aprila, 14. juna, 20. septembra i 8. novembra 2004. godine, 14. februara, 11. aprila, 6. juna i 7. septembra 2005. godine (na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka), 17. oktobra (na kome je tužiocu naloženo da predloži nove dokaze) i 29. novembra 2005. godine, 6. februara, 15. marta (na kome je tužiocu naloženo da dostavi originalne ugovore sa inopartnerima), 17. aprila, 29. maja, 18. septembra (na kome je tužiocu naloženo da dostavi overne prevode dopisa koji se odnose na odustajanje inokupaca od zaključenja ugovora), 11. oktobra, 6. novembra i 25. decembra 2006. godine, 5. marta i 25. aprila 2007. godine - na kome je konstatovano da je ročište održano 5. marta 2007. godine, odloženo na teret tužioca, s obzirom na to da nije postupio po nalogu suda u pogledu dostavljanja dokaza, a na istom je naloženo tužiocu da dostavi originale ugovora koje je zaključivao sa pravnim licima u Francuskoj i drugim pravnim licima na osnovu kojih potražuje utuženi iznos, a tužilac je postupio po nalogu suda 6. juna 2007. godine.

Zatim su održana ročišta 24. septembra, 12. novembra i 24. decembra 2007. godine, 25. februara i 14. aprila 2008. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke, a nalaz je dostavljen sudu 9. juna 2008. godine. Potom su održana ročišta 11. juna, 22. septembra i 10. novembra 2008. godine - na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 2. februara 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1901/03 od 2. februara 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 16.113.640,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. jula 2000. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen prigovor presuđene stvari kao neosnovan, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.509.000,00 dinara.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1901/03 od 3. marta 2009. godine odbio kao neosnovan zahtev tužioca za ispravku presude istog suda P. 1901/03 od 2. februara 2009. godine, u pogledu vrednosti predmeta spora.

Presudom Višeg suda u Beogradu Pž. 2575/09 od 30. jula 2009. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 1901/03 od 2. februara 2009. godine.

U postupku po reviziji, rešenjem Vrhovnog kas acionog suda Prev. 235/10 od 2. decembra 2010. godine je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu Pž. 2575/09 od 30. jula 2009. godine i predmet je vraćen Privrednom apelacionom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 629/11 od 21. februara 2011. godine je ukinuta presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 1901/03 od 2. februara 2009. godine u stavu prvom i trećem izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 2432/11 od 24. marta 2011. godine ukinuo klauzulu pravnosnažnosti presude istog suda P. 1901/03 od 2. februara 2009. godine od 30. jula 2009. godine i klauzulu izvršnosti od 17. septembra 2009. godine.

U ponovnom postupku su održana ročišta 27. aprila i 20. juna 2011. godine, a na ročištu od 3. oktobra 2011. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11 od 3. oktobra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 16.113.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. jula 2000. godine do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.988.360,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su parnične stranke bile u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji broj 542 od 29. marta 1996. godine; da je zaključenjem sudskog poravnanja tuženi potvrdio i preuzeo obavezu otklanjanja nedostataka na izrađenom i predatom prototipu vak uum sušare, kao i obavezu predaje istog prototipa sa otklonjenim nedostacima tužiocu; da je predmet poslovno-tehničke saradnje parničnih stranaka na planu proizvodnje plasmana sušara za sušenje voća i povrća u vakuumu, te da su se stranke sporazumele da se pod poslovno-tehničkom saradnjom podrazumeva pravo proizvodnje i plasmana proizvoda na teritoriji CPJ; da je obaveza tužioca bila da obezbedi licencu za sušaru, a tuženog da izradi prototip navedene sušare u roku od 60 dana od dana potpisivanja ugovora; da je tuženi završio prototip sušare prema tehničkoj dokumentaciji koja je dobijena, te da su izvršene probe sa zadovoljavajućim rezultatima, a da je potom obaveza tužioca bila da organizuje marketing za prodaju sušare; da tuženi u roku preuzetom za izvršenje obaveze po sudskom poravnanju, nije izvršio svoju obavezu otklanjanja nedostataka na sušari i predaji prototipa sa svim otklonjenim nedostacima, već da je tužilac u martu 2000. godine preuzeo prototip vakuum sušare u zatečenom stanju; da se tuženi ponovo zapisnikom od 18. maja 2000. godine, obavezao da nedostajuću opremu napravi i isporuči tužiocu do 6. juna 2000. godine, ali da u toku postupka nije pružio dokaze da je izvršio ovu obavezu; da je tužilac zaključio četiri kupoprodajna ugovora za vakuum sušare i da je veštačenjem u toku postupka utvrđena i visina izgubljene dobiti koju je tužilac mogao očekivati realizacijom navedenih ugovora. U ponovnom postupku prvostepeni sud je ocenjujući spornu činjenicu da li tužilac ima licencno pravo, jer od iste zavisi da li je mogao zaključiti ugovor o iskorišćavanju licencnog prava, usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je utvrdio da je tužilac nosilac prava licence, da ugovori po osnovu kojih se traži izmakla dobit nisu fiktivni, te da je tuženi neotklanjanjem nedostataka na prototipu skrivio raskid ugovora, čime je i skrivio nastanak štete u vidu izmakle dobiti za tužioca.

Privedni apelacioni sud je rešenjem Pž. 11135/11 od 26. januara 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji u pogledu utvrđivanja blagovremenosti žalbe tuženog.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 23. februara 2012. godine je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11 od 3. oktobra 2011. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu od 16.113.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. jula 2000. godine do isplate. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da se ne može prihvatiti stanovište prvostepenog suda da se radi o sintaksnoj grešci u označavanju broja prijave patenta, jer se radi o javnim ispravama za koje postoji pretpostavka tačnosti unetih podataka, a ukoliko bi bilo šta u njima bilo posledica sintaksne greške, to bi morao ispraviti organ koji je navedenu ispravu izdao; da je u toku postupka utvrđeno da tuženi u ostavljenom roku, nije izvršio svoju obavezu, te da je tužilac preuzeo prototip bez otklonjenih nedostataka, dok se tuženi obavezao da će navedene nedostatke otkloniti u naknadnom roku, te da to tuženi nije učinio ni u naknadno opredeljenom roku, odnosno do 6. juna 2000. godine; da je tužilac je u međuvremenu zaključio četiri kupoprodajna ugovora za vakuum sušare, koji nisu realizovani, odnosno koji su raskinuti, iz razloga što nije u skladu sa ugovornim rokovima obavljeno probno sušenje, i da upravo očekivana dobit iz navedenih ugovora predstavlja predmet ovog spora. Drugostepeni sud dalje ističe da, iako je tuženi nedvosmisleno propustio da otkloni nedostatke na prototipu, u rokovima preuzetim sudskim poravnanjem i u naknadno opredeljenim rokovima, da je odgovoran i kriv što prototip nije bio osposobljen za probno sušenje do datuma ugovorenog za otklanjanja nedostataka. Međutim, tužilac, s obzirom na ugovorne odredbe sa tuženim prema kojim a je kod svake konkretne prodaje stranke trebal o da zajednički opredele visinu cene i dinamiku prodaje, nije mogao da zaključi ugovore o prodaji bez dogovora sa tuženim, odnosno bez konsultovanja istog o bitnim elementima tog ugovora, a posebno o dinamici izrade. Pored toga, drugostepeni sud nalazi da je iz ugovora koji je tužilac zaključio sa dva strana i dva domaća pravna lica evidentno da je prodaja uslovljena probnim sušenjem, što svakako i jezički i logički tumačeno podrazumeva da je ista zavisila od rezultata probnog sušenja, a ne samo od činjenice da li je ono obavljeno. Drugostepeni sud ističe da sve i da je tuženi i otklonio navedene nedostatke, i da je probno sušenje i izvršeno u prototipu do ugovorenog roka sa kupcima, sudbina ugovora zavisila bi od postignutih rezultata, pa stoga i dobit tužioca po istim ugovorima nije bila potpuno izvesna, već je direktno zavisila od rezultata probnog sušenja. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac nije mogao bez znanja i učešća tuženog u određivanju cene i ugovaranju bitnih elemenata zaključivati ugovore, pa ni ugovore po kojima traži naknadu izmakle dobiti. Naime, zaključujući navedene ugovore bez učešća i obaveštenja tuženog u fazi kada ni prototip sušare nije bio izrađen, drugostepeni sud nalazi da je tužilac na svoj rizik i odgovornost zaključio navedene ugovore čiji opstanak i realizacij a su direktno zavisili od rezultata probnog sušenja. Stoga se ne može se zaključiti da je iznos koji bi tužilac ostvario kao dobit po navedenim ugovorima bila očekivana prema redovnom toku stvari. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za dosuđenje izmakle dobiti, kao vida materijalne štete, u smislu odredaba člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, jer se, prema redovnom toku stvari nije moglo u konkretnoj situaciji očekivati ostvarenje dobiti, te da je prvostepeni sud usled pogrešnog zaključka pogrešno primenio materijalno pravo.

Dopunskim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11 od 8. juna 2012. godine je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.237.818,00 dinara.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine je preinačeno dopunsko rešenje prvostepenog suda P. 2432/11 od 8. juna 2012. godine i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 984.380,50 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se z može ograničiti način korišćenja imovine i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da sv i imaju jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja, da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena i da su s trana lica izjednačena na tržištu sa domaćim (član 84.); da se je mče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu , da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da se s redstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2. ).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha ( nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo i da se p ri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 1, 2. i 3.)

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. januara 2002. godine , podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan 23. februara 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od ponošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao preko deset godina .

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak relativno činjenično i pravno složen, jer je predmet spora naknada štete zbog izgubljene dobiti usled neizvršenja ugovornih obaveza i da je sud izvodio dokaze saslušanjem svedoka i veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik, doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da je prvostepeni sud u toku trajanja postupka više puta nalagao tužiocu dostavljanje i predlaganje pismenih dokaza.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Beogradu do donošenja prve presude, redovno, prosečno na dva meseca zakazivao ročišta, osim u periodu od 29. avgusta 2002. godine kada je prekinut postupak, usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, do 22. aprila 2003. godine kada je na predlog tužioca nastavljen postupak u ovoj parnici. Prva presuda koja je doneta nakon gotovo sedam godina od podnošenja tužbe, potvrđena je presudom drugostepenog suda, ali je u postupku po reviziji ukinuta drugostepena presuda. Drugostepeni sud je u ponovnom postupku, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon tri održana ročišta doneta druga presuda koja je konačno potvrđena presudom drugostepenog suda. Osim toga, usled propusta drugostepenog suda da odluči o troškovima parničnog postupka, s obzirom na to da je preinačio prvostepenu presudu, prvostepeni sud je doneo dopunsko rešenje o troškovima postupka , koje je u postupku po žalbi takođe preinačeno.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u granicama zahteva, kao u tački 1. izre ke.

6. Analizirajući presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 11135/11 od 2 3. februara 2012. godine sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, nalazeći da se iz utvrđenog činjeničnog stanja ne može zaključiti da je iznos koji bi tužilac ostvario kao dobit po četiri zaključena kupoprodajna ugovora bila očekivana prema redovnom toku stvari, jer tužilac prilikom zaključenja istih nije postupao u skladu sa odredbama ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda povređuje ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i nearbitrerna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne.

Predmet spora je naknada materijalne štete na ime izmakle koristi zbog nerealizovanja četiri ugovora o kupoprodaji vakuum sušare, u opredeljenom iznosu od 16.113.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. jula 2000. godine do isplate.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su sudovi u toku postupka utvrdili da su parnične stranke bile u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji broj 542 od 29. marta 1996. godine čiji je predmet bio proizvodnja plasmana sušara za sušenje voća i povrća u vak uumu po patentu broj P-190/91/3-P-109/93 i P. 495/95. Navedenim ugovorom tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, se obavezao da obezbedi licencu po navedenom patentu i da organizuje marketing i prodaju sušara, a tuženi da izradi prototip postrojenja sušare za sušenje u vakuumu po istom patentu. Pre zaključenja predmetnog ugovora tužilac je u svojstvu sticaoca licence zaključio ugovor o licenci 23. januara 1995. godine sa davaocem licence dr Vojislavom Alićem o ustupanju prava na korišćenje licence za uređaj za sušenje u vakuumu, patent broj P-1091/91, kao i pružanje know-how, odnosno znanja i iskustva potrebnih za realizaciju ovog pronalaska.

Ustavni sud, takođe ukazuje, da su sudovi u toku postupka utvrdili da je sušara prezentovana na Novosadskom poljoprivrednom sajmu 24. maja 1996. godine, a da je 5. decembra 1996. godine formirana prodajna cena koja je trebala da predstavlja osnovu za komercijalnu ponudu sušare. Tuženi je zaključenim sudskim poravnanjem od 27. oktobra 1999. godine, potvrdio i preuzeo obavezu otklanjanja nedostataka na izrađenom i predatom prototipu vakuum sušare, kao i obavezu predaje istog prototipa sa otklonjenim nedostacima tužiocu, u roku od 30 dana od zaključenja sudskog poravnanja, pod pretnjom izvršenja, a tužilac je preuzeo obavezu da po prijemu postrojenja pristupi marketinštoj obradi tržišta, prezentaciji i plasmanu vakuum sušara, kao i da u roku od godinu dana od dana prijema kompletnog prototipa obezbedi plasman najmanje tri postrojenja. Takođe, sudovi su utvrdili da tuženi nije izvršio obavezu preuzetu sudskim poravnanjem, a nije postupio ni po zapisniku od 18. maja 2000. godine kada je podnosilac preuzeo vakuum sušaru u zatečenom stanju, a tuženi se ponovo obavezao da do 6. juna 2000. godine napravi nedostajuću opremu i istu isporuči tužiocu. Sudovi su, takođe, utvrdili da je tužilac zaključio četiri kupoprodajna ugovora za vakuum sušare, u skladu sa preuzetim obavezama iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na utvrđenom činjeničnom stanju, nalazeći da, je tužilac nosilac prava licence, da ugovori po osnovu kojih se traži izmakla dobit nisu fiktivni, te da je tuženi neotklanjanjem nedostataka na prototipu skrivio raskid ugovora, čime je skrivio i nastanak štete u vidu izmakle dobiti za tužioca.

Prema stanovištu zauzetom u osporenoj presudi, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud, iako konstatuje, da je tuženi nedvosmisleno propustio da otkloni nedostatke na prototipu, u rokovima preuzetim sudskim poravnanjem i naknadno opredeljenim rokovima i da je odgovoran i kriv što prototip nije bio osposobljen za probno sušenje do datuma ugovorenog za otklanjanje nedostataka, ipak nalazi da je s obzirom na ugovorne odredbe tužilac sa tuženim kod svake konkretne prodaje trebalo zajednički da opredeli visinu cene i dinamiku prodaje, te da nije mogao da zaključi ugovore o prodaji bez dogovora sa tuženim. Naime, prema stanovištu izraženom u osporenoj presudi, tužilac nije mogao bez saglasnosti i obaveštenja tuženog zaključivati ugovore kojima bi ugovarao prodaju velikih količina velikog broja sušara po pojedinačnim ugovorima u fazi u kojoj je još neizvesna ispravnost i upotrebljivost navedenog prototipa, iako je u obrazloženju, takođe, drugostepeni sud istakao da je ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji bilo dogovoreno da će tužilac vršiti promociju proizvoda po izrađenom prototipu i da će istražiti i organizovati marketing i prodaju sušare za sušenje u vak uumu, kapaciteta po zahtevima kupaca, a da će o svakoj prodaji obavestiti tuženog.

Ustavni sud takođe ukazuje na stav drugostepenog suda da je tužilac na svoj rizik i odgovornost zaključio navedene ugovore čiji opstanak i realizacija su direktno zavisili od rezultata probnog sušenja, te da se ne može zaključiti da bi iznos koji bi tužilac ostvario kao dobit po navedenim ugovorima bila očekivana prema redovnom toku stvari, jer sam tužilac pri zaključenju istih nije postupao u skladu sa ugovornim odredbama iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa tuženim, pošto je sama prodaja bila uslovljena rezultatima probnog sušenja.

Polazeći od odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, sadržine predmetnog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i činjeničnog stanja utvrđenog u toku postupka, Ustavni sud nalazi da su sudovi utvrdili da se tuženi ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji obavezao da izradi prototip - pilot postrojenje sušare za sušenje u vakuumu, odnosno prvi primerak uređaja za buduće serijske proizvodnje, kao i da se sudskim poravnanjem obavezao da otkloni nedostatke na izrađenom prototipu vak uum sušare. Pored toga, Ustavni sud nalazi da tuženi, prema utvrđenom činjeničnom stanju, ni u naknadnim rokovima nije otklonio nedostatke na prototipu sušare, iako mu je i nakon izvršene primopredaje vakuum sušare tužiocu, ostavljen rok do 6. juna 2000. godine da napravi nedostajuću opremu i istu isporuči tužiocu. Međutim, Ustavni sud primećuje da je u toku postupka iz sadržine dopisa tuženog od 8. oktobra 1997, 15. januara, 23. aprila i 15. maja 1998. godine koji su upućeni tužiocu, utvrđeno da je tuženi više puta obaveštavao tužioca da je završio izradu prototipa sušare za sušenje u vakumu i pozivao ga da pristupi ispunjenju svog dela ugovorne obaveze, odnosno ispitivanju tržišta i plasmana gotovih postrojenja. Ustavni sud, dalje, nalazi da drugostepeni sud nije cenio navedene dokaze , odnosno dopise kojima je tuženi potvrđivao da je završena prva sušara (tzv. prototip) i da je obaveza tužioca da iste prodaje u količinama kako je dogovoreno ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, čak i pre primopredaje vak uum sušare tužiocu 18. maja 2000. godine. Osim toga, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije cenio ni činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku da ugovori po osnovu kojih tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , traži izmaklu dobit nisu fiktivni, kao i da je tuženi neotklanjanjem nedostataka na prototipu skrivio raskid ugovora, a time i i nastanak štete u vidu izmakle dobiti za tužioca.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da shvatanje drugostepenog suda da dobit tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe po kupoprodajnim ugovorima nije bila očekivana po redovnom toku stvari, jer podnosilac pri zaključenju istih nije postupao u skladu sa ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji i da je sama prodaja bila uslovljena rezultatima probnog sušenja predstavlja arbitrernu primenu materijalnog prava, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Privrednog apelacion og sud a Pž. 11135/11 od 2 3. februara 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je , na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je podnosilac ustavne žalbe osporio i rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine kojim je preinačeno dopunsko rešenje prvostepenog suda P. 2432/11 od 8. juna 2012. godine, Ustavni sud je na osnovu napred izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke poništio presudu Privredni apelacionog sud a Pž. 11135/11 od 2 3. februara 2012. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 6899/12 od 23. avgusta 2012. godine i odredio da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2432/11 od 3. oktobra 2011. godine.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica povrede prava .

8. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sadržinu osporenih akata, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih načela i prava iz čl. 22, 84. i 86. i člana 145. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu , kao i drugom delu tačke 2. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić