Odbijanje ustavne žalbe u krivičnom postupku zbog neosnovanosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda, a u preostalom delu je odbacio kao neblagovremenu. Sud je utvrdio da je Vrhovni sud pravilno postupio po zahtevu za ispitivanje zakonitosti, te da nema povrede prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-54/2010
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bele Dimovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bele Dimovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bela Dimović iz Subotice, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, izjavio je Ustavnom sudu 4. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 194/07 od 27. juna 2008. godine, presude Okružnog suda u Subotici Kž. 538/08 od 11. marta 2009. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Subotici Kž. 238/07 od 4. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da je podnosilac ustavne žalbe u krivičnom postupku pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli osuđen zbog izvršenja krivičnog dela teške krađe;

- da je presuda više puta ukidana i vraćana prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- da se sve osporene presude zasnivaju na iskazu podnosioca koji je dao 17. aprila 2002. godine u policijskoj stanici, a koji je nezakonito pribavljen, s obzirom na to da je prema podnosiocu kao osumnjičenom, pre davanja iskaza primenjena sila, a podnosilac se „nije izjasnio povodom pouke o pravu na branioca niti su navedeni činjenični navodi krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“;

- da nema drugih dokaza koji ukazuju na podnosioca ustavne žalbe kao izvršioca;

- da je advokat D.S, koji je podnosioca branio u pretkrivičnom postupku, bivši policajac, koji je postupao u dogovoru s policijom, ne štiteći interese podnosioca kao okrivljenog;

- da je podnosilac neosnovano lišen slobode u pretkrivičnom postupku;

- da u sprovedenom krivičnom postupku činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno;

- da je izjavljen zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, koji se zasniva na istim navodima kao i žalba protiv osporene prvostepene presude, kao i na tome što je drugostepeni sud propustio da oceni sve žalbene navode;

- da je prvostepeni sud neosnovano odbio veliki broj dokaznih predloga odbrane, a one koje je izveo nije cenio;

- da osporena presuda nije pravilno doneta, jer je trebalo da sud donese presudu kojom se utvrđuje da predmet optužbe nije krivično delo;

- da je drugostepeni sud ranije utvrdio da ožalbena prvostepena presuda ne sadrži subjektivni elemenat krivičnog dela (krivicu), ali je presudu ukinuo, umesto da meritorno presudi i podnosioca oslobodi od optužbe, čime je omogućio donošenje nove, osporene presude.

Podnosilac je predložio da se osporene presude ponište i da mu se dosude troškovi zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice koje su od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Subotici Kž. 238/07 od 4. oktobra 2007. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 133/06 od 25. aprila 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 194/07 od 27. juna 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za izvršenje produženog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, Okružni sud u Subotici je 11. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Kž.538/08, kojom je prvostepenu presudu preinačio u pogledu krivične sankcije, tako što je podnosioca osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je 14. septembra 2009. godine doneo osporenu presudu Kzp. 317/09, kojom je zahtev podnosioca odbio kao neosnovan. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju naveo: da se „ne mogu prihvatiti navodi iz zahteva branioca osuđenog da je prvostepenom i drugostepenom presudom protiv kojih je zahtev podnet povređen krivični zakon iz člana 369. ZKP, jer je sud pravilno radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude kvalifikovao kao krivično delo teške krađe u produženom trajanju iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, u vezi člana 33. i 61. KZ. Osim toga, bez osnova je isticanje u zahtevu branioca osuđenog Bele Dimovića, da su navedene pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10 ) ZKP, budući da je zapisnik o saslušanju tada osumnjičenog Bele Dimovića pred ovlašćenim službenim licima SUP Subotica od 17. aprila 2002. godine, sačinjen u svemu u skladu sa odredbom člana 226. tačka 9. ZKP, dakle, tada osumnjičeni Bela Dimović, poučen je o svojim pravima iz čl. 13. i 89. ZKP, a koji zapisnik o saslušanju su tada osumnjičeni Bela Dimović i njegov branilac, advokat D.S, bez primedaba potpisali, pa se na ovom dokazu - zapisniku o saslušanju tada osumnjičenog Bele Dimovića iz pretkrivičnog postupka, od 17. aprila 2002. godine, presude mogu zasnivati. Takođe, po nalaženju Vrhovnog suda, bez osnova je isticanje zahtevom branioca osuđenog Bele Dimovića da je drugostepeni sud povredio odredbu člana 392. stav 1. ZKP u žalbenom postupku, budući da je drugostepeni sud u svojoj presudi Kž.538/08 od 11.03.2009. godine ocenio sve žalbene navode okrivljenog Bele Dimovića i njegovog branioca i izneo povrede zakonika koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Ostalim navodima iz zahteva branioca osuđenog Bele Dimovića osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog c tanja, zbog čega ih Vrhovni sud ne prihvata, jep ce, u smislu odredbe člana 430. ZKP, ovaj vanredni pravni lek zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne može podneti“.

U spornom zapisniku o saslušanju osumnjičenog, sačinjenom 17. aprila 2002. godine u SUP Subotica, koji je podnosilac u svojstvu osumnjičenog potpisao, na strani dva, iza navođenja podataka osumnjičenog, navedeno je: „Osumnjičeni je poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja. Nakon toga osumnjičenom je saopšteno da mu se stavlja na teret krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 1. tačka 1) KZ RS, pa upitan šta ima da navede u svoju odbranu, izjavi...“. Na svakoj stranici zapisnika, kao i na kraju izjave navedeno je: „Zapisnik je pročitao. Pitanja i primedbi nije bilo.“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 122/08) (u daljem tekstu ZKP) , koji je važio u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je, pored ostalog, propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da svaki okrivljeni, odnosno osumnjičeni, ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere iz reda advokata (član 4. stav 2. tačka 2); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.); da će se okrivljeni poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi, a zatim će se okrivljenom saopštiti prava iz člana 4. stav 2. tačka 2) ovog zakonika, zašto se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu (član 89. stav 2.).

Član 226. stav 9. ZKP je propisivao da će organ unutrašnjih poslova osumnjičenog saslušati prema odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog, ako osumnjičeni, u prisustvu advokata, pristane da da iskaz, te da će o saslušanju osumnjičenog, organ unutrašnjih poslova obavestiti nadležnog javnog tužioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju , a zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Članom 368. stav 1. ZKP, pored ostalog, bilo je propisano: da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji: ako je optužba prekoračena (član 351. stav 1.) (tačka 8)); ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10)) . Članom 369. stav 1. tačka 1) ZKP bilo je propisano da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo.

Odredbom člana 428. stav 1. ZKP bilo je propisano da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom, a članom 429. ZKP da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom.

Odredbama člana 430. ZKP bilo je propisano da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. stav 1. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi (tačka 1)); zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tačka 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9.) (tačka 2)); zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude (tačka 3)).

Članom 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, propisano je da će se u činilac dela krađe (član 203.) kazniti zatvorom od jedne do osam godina, ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

5. Razmatrajući blagovremenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od svog utvrđenog pravnog stava da, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine, odlučeno je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 194/07 od 27. juna 2008. godine i Okružnog suda u Subotici Kž. 538/08 od 11. marta 2009. godine.

Kako iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, a osporene presude protiv kojih je izjavljeno navedeno vanredno pravno sredstvo podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac, prema navodima ustavne žalbe, primili su pre 31. marta 2009. godine, Sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Subotici Kž. 238/07 od 4. oktobra 2007. godine i osporene presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 194/07 od 27. juna 2008. godine i Okružnog suda u Subotici Kž. 538/08 od 11. marta 2009. godine, podneta po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu.

6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrđivao da li je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, odnosno presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine, došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, pa je Sud utvrdio da se osporena presuda zasniva na zakonito sprovedenom postupku i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog i procesnog prava. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude analizirao sve navode iz zahteva podnosioca, ocenio ih, za svaki pojedini navod pružio argumente zbog kojih zahtev smatra neosnovanim i svoje zaključke potkrepio činjenicama i dokazima sa glavnog pretresa. Stav Vrhovnog suda Srbije da se u ovom postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude ne upušta u ocenu činjeničnog stanja utvrđenog u redovnom postupku, potpuno je ustavnopravno prihvatljiv po shvatanju Ustavnog suda, jer pobijanje činjeničnog stanja ne predstavlja osnov za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, kao što je to Vrhovni sud i utvrdio u osporenoj presudi. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo postupanje Vrhovnog suda Srbije ne ukazuje na postojanje povrede prava na pravično suđenje.

U odnosu na potencirane navode ustavne žalbe da se sve osporene presude zasnivaju na iskazu podnosioca koji je dao 17. aprila 2002. godine u policijskoj stanici, a koji je nezakonito pribavljen, s obzirom na to da je prema podnosiocu kao osumnjičenom, pre davanja iskaza, primenjena sila, a podnosilac se „nije izjasnio povodom pouke o pravu na branioca niti su navedeni činjenični navodi krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“, Ustavni sud je ocenio da su razlozi koje je Vrhovni sud Srbije dao u osporenoj presudi Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine, dovoljni i ustavnopravno prihvatljivi. Naime, iz samog zapisnika o saslušanju osumnjičenog proizlazi da ga je policija saslušala saglasno odredbi člana 226. stav 9. ZKP, kao i da je poučen o svojim obavezama iz člana 89. stav 2. ZKP i pravima iz člana 4. stav 2. tačka 2) ZKP. Nakon što je poučen da ima pravo da sam uzme branioca, pa to nije učinio, organ koji vodi postupak je podnosiocu obezbedio branioca, koji je pre davanja iskaza imao poverljiv kontakt sa okrivljenim, nakon čega je sve vreme prisustvovao njegovom saslušanju. Nakon saslušanja, podnosilac i njegov branilac su svaku stranicu i zapisnik u celini potpisali bez primedaba, iz čega proizlazi da su ovi navodi ustavne žalbe neosnovani.

Na sve navode podnosioca iznete u zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, Vrhovni sud je dao odgovor i razloge zbog kojih te navode smatra neosnovanim, odnosno da je bez osnova isticanje osuđenog da je drugostepeni sud povredio odredbu člana 392. stav 1. ZKP u žalbenom postupku, budući da je drugostepeni sud u svojoj presudi Kž. 538/08 od 11. marta 2009. godine ocenio sve žalbene navode okrivljenog Bele Dimovića i njegovog branioca i izneo povrede zakonika koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 317/09 od 14. septembra 2009. godine nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Ostalim navodima iz zahteva branioca osuđenog Bele Dimovića za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog c tanja, zbog čega ih Vrhovni sud nije razmatrao, jep ce, u smislu odredbe člana 430. ZKP, ovaj vanredni pravni lek zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne može podneti. Ovakav stav Vrhovnog suda je, po mišljenju Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv i na zakonu zasnovan, posebno imajući u vidu da se i svi preostali navodi ustavne žalbe takođe odnose na to da u sprovedenom krivičnom postupku činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, odnosno da izvedenim dokazima nije utvrđena krivica podnosioca ustavne žalbe, te da izvedeni dokazi nisu pravilno ocenjeni. Ustavni sud ponovo ukazuje na to da nije nadležan da se upušta u pitanja pravilnosti ocene izvedenih dokaza i utvrđenja krivičnog suda o postojanju krivičnog dela i krivice osuđenih lica.

Navode ustavne žalbe o primeni nasilja nad podnosiocem kao osumnjičenim u pretkrivičnom postupku, podnosilac nije potkrepio dokazima koji bi na to ukazivali.

Shodno navedenom, Ustavni sud je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u krivičnom postupku zbog neosnovanosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti