Odbijanje ustavne žalbe povodom ništavosti ugovora o razmeni zajedničkih prostorija

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je utvrđena ništavost ugovora o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama (tavan i podrum). Sud je potvrdio da takvo raspolaganje nije dozvoljeno bez sprovođenja posebnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi S . B . D . iz B , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. B . D . protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 474/10 od 26. oktobra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . D . iz B . podneo je 5. januara 2011. godine, preko punomoćnika D . G, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 474/10 od 26. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenih ustavnih prava podnosilac zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, ističe da je Vrhovni kasacioni sud, pozivajući se na odredbu člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, u osporenoj odluci zaključio da nije moguće raspolagati zajedničkim delovima stambene zgrade nezavisno od raspolaganja etažnom svojinom, iz razloga što je pravo zajedničke nedeljive svojine na zajedničkim delovima stambene zgrade akcesornog karaktera. Prema stanovištu podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je konkretan slučaj trebalo da reši primenom Zakona o održavanju stambenih zgrada koji vlasnicima stanova priznaje pravo da saglasnošću volja menjaju "stanje na zajedničkoj svojini". Podnosilac je mišljenja da je sporni ugovor o razmeni prava zajedničke svojine saglasan odredbama pomenutog zakona i da zaključenje takvog ugovora predstavlja jedan od legalnih načina razvrgavanja imovinske zajednice voljom zajedničara, budući da etažni vlasnici, prema važećem pravnom režimu, mogu da raspolažu zajedničkim delovima zgrade u korist trećih lica koja u tom slučaju na adaptiranim delovima zgrade stiču "samostalno" pravo svojine. Takođe smatra da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale građane koji na osnovu Zakona o održavanju stambenih zgrada mogu steći pravo svojine na adaptiranim zajedničkim prostorijama, te da mu je na taj način povređeno pravo na imovinu. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac se poziva na rešenje Vrhovnog suda Srbije Gzz. 55/03 od 1. aprila 2004. godine u kome je zauzeto stanovište da je pomenuti Zakon o održavanju stambenih zgrada lex specialis odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ukazuje i da je u osporenoj odluci naveden netačan podatak da je M.M. većinski vlasnik etažnih delova zgrade.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. od 26. oktobra 2010. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca M.M, pa je preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 3507/08 od 23. aprila 2009. godine, tako što je odbijena žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7095/07 od 14. decembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac vlasnik stana površine 88,77 m2 koji se nalazi u prizemlju zgrade u B, u Ulici R . broj 3, a tuženi S . B . D, vlasnik stana iste površine koji se nalazi na prvom spratu u predmetnoj stambenoj zgradi; da zajedničke prostorije čine podrum, tavan i stepenište; da su parnične stranke zaključile ugovor o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 6. avgusta 2005. godine pod Ov.II 689/05 kojim su regulisale razmenu prava svojine na zajedničkim prostorijama tako da tužilac postaje isključivi vlasnik podrumskih prostorija i stepenica koje vode od ulaza u kuću do podrumskih prostorija, a tuženi isključivi vlasnik tavanskog prostora i stepenica koje vode od strujomera u prizemlju do tavanskih prostorija; da je tuženi podneo Odeljenju za građevinske poslove opštine Palilula zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, rekonstrukciju i nadziđivanje, te da je tužilac podneo prigovor na taj zahtev; da u istoj kući postoji još jedan stan iste površine u prizemlju i dva garažna boksa, čiji je vlasnik tužilac, tako da je isti većinski vlasnik etažnih delova kuće. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud, primenom odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da je predmetni ugovor o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama ništav, s obzirom na to da je njegov predmet zajednička nedeljiva svojina na zajedničkim delovima stambene zgrade, na kojima, saglasno članu 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine a koji delovi zgrade, prema odredbi člana 1. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti, ne mogu biti u prometu. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da predmetni ugovor nije ništav i da proizvodi pravno dejstvo u smislu odredaba čl. 18, 21. i 28. Zakona o održavanju stambenih zgrada, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, sa obrazloženjem da ovaj zakon daje mogućnost vlasnicima stanova da uređuju zajedničke delove zgrade i omogućava sticanje prava svojine na tim delovima zgrade. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, Zakon o održavanju stambenih zgrada ne može biti lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa reguliše način sticanja, upravljanja svojinskim i drugim stvarnim pravima, dok Zakon o održavanju stambenih zgrada samo uređuje način upravljanja i održavanja stambenih zgrada od strane vlasnika stanova i organizacija kojima su povereni poslovi održavanja. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je istakao da okolnost da je odredbom člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada propisano da Skupština stanara zgrade saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova stambene zgrade, može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova, odnosno krovne konstrukcije, kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi i adaptirati novi stan, kao i okolnost da je članom 21. stav 1. istog zakona propisano da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije mogu pretvoriti u stan ili poslovni prostor, mogu da budu osnov za promenu prava svojine na zajedničkim delovima zgrade ali isključivo na delovima za koje su ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i izgradnji objekata za pretvaranje zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor ili za izgradnju stana na ravnom krovu zgrade. U vezi sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud je ukazao da u tom slučaju stambena zgrada, a u skladu sa čl. 18. i 21. Zakona o održavanju stambenih zgrada, sa licem kome je data saglasnost za izgradnju, odnosno pretvaranje zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor (investitor), zaključuje ugovor u pismenoj formi koji se overava u sudu, te da se takva odluka može doneti samo po sprovođenju postupka propisanog Zakonom o održavanju stambenih zgrada, što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Ocenivši da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava utvrdio da je sporni ugovor o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama ništav budući da je suprotan Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakonu o prometu nepokretnosti, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu odluku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80, 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i"Službeni glasnik RS", br oj 115/05 ) propisano je: da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.); da je z ajednička svojina svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni (član 18. stav 2.); da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (član 19. stav 2.).

Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) propisano je: da nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti)(član 1. stav 2.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade (član 2. stav 1. tačka 1)).

Zakonom o održavanju stambenih zgrada ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 46/98 i 1/01), važećim u vreme zaključenja spornog ugovora, bilo je propisano: da se ovim zakonom utvrđuju prava i obaveze vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade u pogledu održavanja i korišćenja stambene zgrade i stanova i drugih posebnih delova u zgradi, određuju radovi na održavanju kojima se sprečava ili otklanja opasnost po život i zdravlje ljudi, odnosno kojima se obezbeđuje sigurnost korisnika zgrade i okoline i uređuje način upravljanja stambenom zgradom (član 1.); da se u stambenoj zgradi, odnosno delu zgrade (lamela, ulaz i sl.) sa deset i manje vlasnika stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade umesto skupštine zgrade obrazuje savet zgrade koji čine svi vlasnici stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade , i da se odredbe ovog zakona koje se odnose na skupštinu zgrade i predsednika skupštine shodno primenjuju i na savet zgrade i predsednika saveta (član 13. st. 1. i 3.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata i da se n a zaključivanje ugovora o uređivanju međusobnih odnosa zgrade i investitora pretvaranja shodno primenjuju odredbe člana 18. st. 3, 4. i 5. ovog zakona (član 21. st. 1. i 4.).

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što Vrhovni kasacioni sud, prilikom donošenja osporene presude, nije pravilno primenio merodavno materijalno pravo, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu jedne od stranaka, ili kada je došlo do povrede osnovnih procesnih prava stranaka (prava na pristup sudu, prava na jednakost oružja itd.).

Budući da podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju sporni odnos trebalo raspraviti primenom odredaba Zakona o održavanju stambenih zgrada a ne odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud ističe da Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, između ostalog, podrazumeva obavezu redovnih sudova da svoje odluke zasnivaju na pravnim normama koje su merodavne za rešavanje konkretnog spornog odnosa. Ova obaveza podrazumeva da pravni osnov sudske odluke ne sme da bude proizvoljan.

Vrhovni kasacioni sud je sporno pitanje koje se ticalo ništavosti "ugovora o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama" zaključenog između podnosioca i drugog etažnog vlasnika, u kontekstu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, rešio primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o prometu nepokretnosti. Obrazlažući osporenu odluku, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da Zakon o održavanju stambenih zgrada ne može biti lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, upravo iz razloga što su sticanje, upravljanje i raspolaganje pravom svojine regulisani Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, a ne Zakonom o održavanju stambenih zgrada koji uređuje pitanja upravljanja i održavanja stambenih zgrada. Pri tome, Vrhovni kasacioni sud je ukazao na to da do promene prava svojine na zajedničkim delovima stambene zgrade koji služe zgradi kao celini može doći tek po sprovođenju postupka propisanog odredbama čl. 18. i 21. Zakona o održavanju stambenih zgrada, koji postupak u konkretnom slučaju nije sproveden.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije zasnovana na proizvoljnom pravnom osnovu, tj. da primena merodavnog prava nije bila diskriminatorska ili arbitrerna na štetu podnosioca.

Naime, Ustavni sud najpre konstatuje da se Zakonom o održavanju stambenih zgrada utvrđuju prava i obaveze vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade u pogledu održavanja i korišćenja stambene zgrade, stanova i drugih posebnih delova u zgradi, kao i način upravljanja stambenom zgradom, dok su sticanje, zaštita i prestanak prava svojine, te prava i obaveze titulara stvarnih prava regulisani Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa.

S druge strane, kako to ističe podnosilac i kako se navodi u osporenoj odluci Vrhovnog kasacionog suda, Zakon o održavanju stambenih zgrada daje mogućnost da pravo zajedničke nedeljive svojine etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade pređe u režim isključive svojine jednog lica odnosno režim susvojine, iz čega sledi da se u tom slučaju radi o sticanju i prestanku prava svojine. Međutim, odluke vezane za održavanje, korišćenje i upravljanje zajedničkim delovima stambene zgrade na kojima etažni vlasnici imaju pravo zajedničke nedeljive svojine, saglasno odredbama čl. 18. i 21. pomenutog zakona, donose se u okviru skupštine, odnosno saveta zgrade koju čine svi vlasnici stanova i drugih posebnih delova zgrade. Prilikom donošenja tih odluka, stambena zgrada u svojstvu pravnog lica je isključivo legitimisana da zastupa zgradu po pitanju korišćenja i upravljanja zajedničkom nedeljivom svojinom etažnih vlasnika tako što može da, radi pretvaranja u stan ili poslovni prostor, ustupi zajednički deo zgrade, i to isključivo na način i u postupku koji je propisan odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada. Tako se u slučajevima iz čl. 18. i 21. Zakona o održavanju stambenih zgrada između investitora i stambene zgrade zaključuje ugovor kojim oni uređuju međusobna prava i obaveze, a koji naročito sadrži uslove pod kojima se investitoru daje na korišćenje, odnosno dozvoljava pretvaranje zajedničke prostorije u stan, što podrazumeva utvrđivanje obaveza investitora prema zgradi. Dakle, iz izloženog sledi da primeni Zakona o održavanju stambenih zgrada ima mesta samo u slučaju kada skupština zgrade odluči da kao naknadu za izvođenje radova na investicionom održavanju zgrade investitoru ustupi zajedničke prostorije radi pretvaranja u stan.

Nadalje, Ustavni sud Republike Srbije je u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine ("Službeni glasnik RS", broj 27/11) prilikom ocene ustavnosti odredaba čl. 18, 21. i 22. Zakona o održavanju stambenih zgrada, razmatrao pitanje imovinskih prava etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade, kao i osobenost tih prava. Ustavni sud je u navedenoj Odluci istakao "da za razliku od susvojine, u ovom slučaju nema opredeljenih delova (udela) vlasnika, niti se, kao kod ostalih slučajeva zajedničke svojine, udeli zajedničara mogu odrediti njihovim sporazumom ili u postupku pred sudom". Dakle, ovo pravo zajedničke svojine, za razliku od ostalih slučajeva zajedničke svojine (supružnika, članova porodične zajednice, sanaslednika) odlikuje se ne samo time što udeli zajedničara nisu određeni i nisu poznati, već i, saglasno članu 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nedeljivošću prava i predmeta. Mogućnost pravne i faktičke deljivosti je izuzetak samo u slučaju ustupanja zajedničkih delova zgrade u postupku propisanom Zakonom o održavanju stambenih zgrada.

Imajući u vidu prethodno izneto, kao i činjenicu da je suštinsko pitanje u konkretnom slučaju da li etažni vlasnici mogu da režim zajedničke nedeljive svojine na zajedničkim delovima stambene zgrade zaključenjem ugovora prevedu u režim isključive svojine, tako što bi svoje neopredeljene udele u zajedničkoj nedeljivoj svojini preneli jedan na drugoga, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud svoj stav o ništavosti ugovora o razmeni prava svojine na zajedničkim prostorijama zaključenog između podnosioca i drugog etažnog vlasnika i neispunjenosti uslova za primenu odredaba Zakona o održavanju stambenih zgrada zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava. Prema oceni Ustavnog suda, suprotno stanovište podnosioca o ovom pitanju je posledica nepravljenja razlike između zajedničke nedeljive svojine i susvojine.

U vezi navoda podnosioca da je u osporenoj presudi navedena netačna činjenica da je M.M. većinski vlasnik etažnih delova zgrade Ustavni sud je ocenio da navedeno ni na koji način nije moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje jer na toj činjenici osporena odluka nije ni zasnovana.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 474/10 od 26. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što podrazumeva da mora postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je izvršio uvid u izvod iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Gzz. 55/03 od 1. aprila 2004. godine, pa je utvrdio da naved eni izvod iz sudske odluke, koji je dostavljen kao primer različitog postupanja, ne mo že biti dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava . Naime, iz obrazloženja izvoda iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Gzz. 55/03 od 1. aprila 2004. godine ne može se izvesti zaključak o postojanju činjenične istovetnosti između presude koja se osporava ustavnom žalbom i pomenutog rešenja. Ovo stoga što iz priloženog izvoda iz rešenja Vrhovnog suda Srbije proizlazi da je taj parnični postupak vođen radi utvrđenja ništavosti ugovora o nadziđivanju stambene zgrade koji je zaključen između skupštine zgrade i investitora, a ne radi utvrđenja ništavosti sporazuma kojim su etažni vlasnici raspolagali zajedničkim delovima stambene zgrade na kojima imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnosioca o različitom postupanju suda i s tim u vezi povredi prava na jednaku zaštitu prava, očigledno neosnovane, pa je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, navodi o povred i imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bud u sagledan i u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporen om presudom nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Pri tome, na ovakvu ocenu je bez uticaja navod da je podnosilac stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale građane koji mogu steći isključivo pravo svojine na zajedničkim delovima zgrade, budući da i podnosilac ovo pravo može da stekne ali na način i u postupku koji je propisan odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe povodom ništavosti ugovora o razmeni zajedničkih prostorija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti