Ustavni sud o neosnovanosti žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen. Žalba protiv presude Višeg trgovinskog suda odbačena je kao neblagovremena, jer je rok za podnošenje istekao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „Intercoom“ d.o.o iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Intercoom“ d.o.o izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba „Intercoom“ d.o.o izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Intercoom“ d.o.o iz Prištine je 9. maja 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Stojadina Mitića iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, uređenu i dopunjenu 4. jula 2008. godine, protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na imovinu i povrede načela zabrane diskriminacije nacionalnih manjina, zajemčenih odredbama čl. 58. i 76. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe se navodi da je za vreme NATO agresije, Vojska Jugoslavije obila magacin koji se nalazio u Sportsko - poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini i bez ikakvog pravnog osnova odnela prehrambenu robu koja je pripadala podnosiocu ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je Trgovinski sud u Nišu doneo presudu kojom je usvojio njegov tužbeni zahtev, ali je Viši trgovinski sud u Beogradu, postupajući po žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Podnosilac smatra da je u navedenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, te da je diskriminisan osporenom presudom, jer je vlasnik i direktor preduzeća „Intercoom“ d.o.o iz Prištine pripadnik albanske nacionalne manjine. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da s obzirom na vrednost spora nije mogao da podnese reviziju protiv pravnosnažne presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, već je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije, koji je odbačen kao nedozvoljen osporenim rešenjem Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene akte, da „odluči“ o naknadi štete i da obaveže Republiku Srbiju na isplatu iznosa pričinjene štete sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Odredbama člana 76. Ustava se jemči pripadnicima nacionalnih manjina ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita (stav 1.) i zabranjuje bilo kakva diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine, u kome je naveo da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja učinio povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) i člana 380. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, zbog toga što u presudi nije naveo razloge o bitnim činjenicama i što prvostepenu presudu nije mogao da preinači jer je „prihvatio da je u prvostepenoj presudi činjenično stanje pravilno utvrđeno i materijalno pravo u pogledu odredbi Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze i Zakona o odbrani“. Dalje je navedeno da je u drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog toga što nisu primenjene odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje uređuju institut sticanja bez osnova.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da stranka kao supsidijarni podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti, zahtev može izjaviti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, u slučaju da je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona, a ne i zbog drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, niti zbog pogrešne primene materijalnog prava. Istaknuto je da zahtev tužioca nije dozvoljen, jer se zahtevom za zaštitu zakonitosti ni formalno ne ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, odnosno da je drugostepena presuda zasnovana na nedozvoljenom raspolaganju stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbom člana 3. stav 3. ZPP je propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Odredbama člana 361. stav 2. ZPP, pored ostalog, je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) (tačka 5)), te ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (tačka 12)).

Prema odredbi člana 380. tačka 4) ZPP, drugostepeni sud će presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 417. ZPP je propisano da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona.

Članom 418. ZPP je propisano da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe garantovana odredbama čl. 58. i 76. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.

Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek koji se može izjaviti isključivo u slučaju postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, tj. ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Kako iz predmetnog zahteva za zaštitu zakonitosti proizlazi da je zahtev izjavljen zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) i člana 380. tačka 4) ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava, sledi ustavnopravno prihvatljiv zaključak Vrhovnog suda Srbije da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen iz nedozvoljenih razloga, kao i da se tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije ni formalno pozvao na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

S obzirom na izloženo, kao i na to da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odlučivano samo o postojanju procesnih pretpostavki za postupanje po izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, a ne i o imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije pripadnika nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava, Ustavni sud je našao da nema osnova za tvrdnje da je osporenom odlukom Vrhovnog suda Srbije podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog činjenice da je njegov direktor i vlasnik pripadnik albanske nacionalne manjine. U ustavnoj žalbi nisu navedeni, niti su uz ustavnu žalbu dostavljeni dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva njegovog vlasnika povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi navedena povreda.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 152/08 od 27. decembra 2007. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da ista nije blagovremena iz sledećih razloga:

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), te da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva protiv drugostepene parnične presude po zakonu nije dozvoljeno, kao što je u konkretnom slučaju zaključio Vrhovni sud Srbije odbacujući podnosiočev supsidijarno podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv pravnosnažne sudske odluke donete u parničnom postupku teče od dana dostavljanja podnosiocu odluke drugostepenog suda donete po žalbi.

U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište, već iskazano u ranije donetim odlukama Ustavnog suda (videti Odluku Ustavnog suda Už. 944/2009 od 16. jula 2009. godine).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 9. maja 2008. godine, te činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe primio pismeni otpravak presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9256/06 od 23. avgusta 2007. godine najkasnije 9. oktobra 2007. godine kada je podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužilaštvu, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba protiv navedene drugostepene presude neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud o neosnovanosti žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti