Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 22 godine. Nalaže se nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem mogućem roku. Ostali navodi žalbe su odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Krstića iz Dizeldorfa, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Krstića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 555/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Krstić iz Dizeldorfa, Savezna Republika Nemačka je 31. marta 2009. godine, izjavio ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, „povrede ljudskog dostojanstva familije“, povrede prava na jednaku zaštitu pred sudom , prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zajemčenih odredbama čl. 21. i 23, člana 32. stav 1, te čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 555/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer parnični postupak, koji je, 13. maja 1988. godine, kao tužilac pokrenuo protiv tuženog, nije okončan ni do dana podnošenja ustavne žalbe. Podnosilac smatra da su mu postupanjem suda, pored prava na suđenje u razumnom roku, povređena i prava zajemčena odredbama čl. 21, 23, 36. i 58. Ustava. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbama člana 23. Ustava je utuvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.), kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 555/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. maja 1988. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog - Stambene zadruge „Metalac“ iz Beograda, sa zahtevom da se obaveže tuženi da mu preda na slobodno korišćenje i raspolaganje troiposoban stan površine 82,63 m2, saglasno međusobno zaključenom ugovoru broj K/5 od 11. juna 1987. godine. U tužbi je istaknut i predlog za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo tuženom raspolaganje predmetnim stanom.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 2415/88 od 29. januara 1991. godine kojom je usvojen u celini tužbeni zahtev tužioca, ukupno je bilo održano devet ročišta za glavnu raspravu, dok sedam zakazanih ročišta nije bilo održano, od toga šest jer tuženi nije bio uredno pozivan, dok jedno ročište nije održano, zbog toga što tužilac nije pristupio, iako je bio uredno pozvan. U dokaznom postupku sud je izveo dokaz građevinskim veštačenjem na sporne okolnosti. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 3. septembra 1991. godine doneo rešenje Gž. 4837/91, kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2415/88 od 29. januara 1991. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu je, nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, i četiri neodržana ročište, te izvršenog dopunskog građevinskog veštačenja, doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 4639/91 od 29. decembra 1993. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celini. Međutim, 7. aprila 1995. godine Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 9915/94 kojim je ponovo ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu u postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, isti sud je doneo presudu P. 4399/95 od 25. januara 1996. kojom je ponovo odbijen tužbeni zahtev u celini. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 24. oktobra 1996. godine doneo rešenje Gž. 7285/96 kojim je po treći put ukinuo prvostepenu presudu, ovog puta presudu P. 4399/95 od 25. januara 1996. godine i predmet vratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu i četiri neodržana, tužilac je 21. maja 2001. godine otkazao punomoćje za zastupanje svom punomoćniku. Nakon toga, sud je 9. decembra 2002. godine doneo rešenje o mirovanju postupka, s obzirom na to da tužilac nije pristupio na ročište, iako je bio uredno pozvan. Navedeno rešenje dostavljeno je tužiocu tek 26. maja 2005. godine, posle dva bezuspešna pokušaja dostavljanja diplomatskim putem. Četvrti opštinski sud u Beogradu se 20. septembra 2005. godine rešenjem P. 5558/96 oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, zbog otvaranja postupka stečaja nad tuženim, da bi prilikom pokušaja dostave rešenja tužiocu bilo utvrđeno da je tužilac promenio adresu stanovanja u Saveznoj Republici Nemačkoj, ali da sud o tome nije obavestio. Četvrti opštinski sud u Beogradu je zatim 11. jula 2006. godine doneo rešenje P. 4316/06, kojim je utvrđen prekid postupka. Tužilac je zatim 24. januara 2007. godine predložio nastavak postupka, jer je nad dužnikom - tuženim obustavljen postupak stečaja. Nakon jednog održanog ročišta, nekoliko pritužbi tužioca na rad Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i predloga za izuzeće istog suda za postupanje u predmetnoj parnici (odbačen rešenjem kao nedopušten), Četvrti opštinski sud je 20. decembra 2007. godine doneo rešenje P. 555/07, kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, jer punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište, iako je bio uredno pozvan. Pismeni otpravak rešenja je uručen tužiocu 2. jula 2009. godine. Tužilac je zatim 6. jula 2009. godine, preko punomoćnika izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 8088/10 od 19. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda P. 555/07 od 20. decembra 2007. godine. Istim rešenjem predmet je ustupljen Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom. Konačno, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14294/10 od 3. novembra 2010. godine ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda P. 555/07 od 20. decembra 2007. godine i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalje postupanje.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 119/09), je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 18 godina i šest meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu - 13. maja 1988. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja ovog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe trajao skoro punih 21 godinu, ali da još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, da trajanje sudskog postupka 21 godinu, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nije bilo toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi prouzrokovala dugo trajanje parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je trebalo da ispita obligacioni odnos nastao zaključenjem ugovora između parničnih stranaka i ispunjenost obaveza obe ugovorne strane. Sve to, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja opravdani razlog za neprimereno dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer je predmetni spor u neposrednoj vezi sa rešavanjem stambenog pitanja podnosioca. Ispitujući njegovo ponašanje, Ustavni sud je utvrdio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka, ne pristupivši na ročište za glavnu raspravu zakazanu za 10. decembar 2002. godine, iako je bio uredno pozvan, kao i zbog toga što nije obavestio sud o promeni svoje adrese, posebno imajući u vidu da mu je prebivalište u inostranstvu, što u mnogome komplikuje dostavljanje poziva, dokaza i drugih pismena.

Ipak, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim i pogrešnim postupanjem sudova. Naime, Okružni sud u Beogradu je tri puta ukidao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i predmet vraćao na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu, u najvećoj meri dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje duže od 22 godine i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 555/07 okončao u najkraćem mogućem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, samo po sebi dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je u predmetnom parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na ljudsko dostojanstvo zajemčeno odredbom člana 23. Ustava, jer se takav zaključak iz celokupnog toka predmetnog parničnog postupka nije mogao izvesti. Činjenica da postupak traje preko 22 godine, kao i da je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ipak ne predstavljaju dovoljan razlog da bi se utvrdila povreda ljudskog dostojanstva podnosioca, bez obzira na stanje konstantne nelagodnosti koji mu je neprimerenost dužine trajanja sudskog postupka nesumnjivo prouzrokovala.

Imajući u vidu da sudovi još uvek nisu doneli konačnu odluku po istaknutom tužbenom zahtevu, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, za sada preuranjen.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti