Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko osam godina. Sud je naložio hitno okončanje postupka i dosudio podnosiocima naknadu nematerijalne štete od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. P. iz B, N. L. iz Ć, D. J. iz D. J, D. S. iz S. i I. K. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P, N. L, D. J, D. S. i I. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 553/10, a sada se vodi pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7/12, povređeno pravo podnosi laca ustavne ž albe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P. iz B, N. L. iz Ć, D. J. iz D. J, D. S. iz S. i I. K. iz L, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneli su 4. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 553/10.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-5400/2011, Už-5459/2011, Už-5460/2011, Už-5477/2011 i Už-5478/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmete Už-5459/2011, Už-5460/2011, Už-5477/2011 i Už-5478/2011 pripojio predmetu Už-5400/2011.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci 17. oktobra 200 5. godine podneli tužbu protiv tužene državne zajednic e Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćenih plata; da „ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, iz kog razloga je podnosiocima evidentno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocima u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i obaveže Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od po 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Leskovcu P. 7/12 (ranije predmet Osnovnog suda u Leskovcu P. 553/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosioci ustavne žalbe su 17. oktobra 200 5. godine, u svojstvu tužilaca, podnel i Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene državne zajednic e Srbij a i Crna Gor a – Ministarstvo odbrane – VP 4445/9 Leskovac , radi naknade štete zbog manje isplaćenih plata u periodu od 1. januara 2000. godine do 17. oktobra 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 5208/05.

Zakonski zastupnik tužene je 2. decembra 2005. godine dostavio odgovor na tužbu. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 20. marta 2006. godine. Na ovom ročištu određeno je izvođenje dokaza ekonomsko–finansijskim veštačenjem. Sud je rešenje sudskom veštaku Ž.J. iz Beograda, zajedno sa spisima predmeta, dostavio 15. juna 2006. godine. Punomoćnik tužilaca je 26. oktobra 2007. godine obavestio sud da sudski veštak Ž.J. nije obavio veštačenje ni nakon godinu dana od dana prijema rešenja suda i da je spise predmeta vratio sudu, zbog čega je predložio da se veštačenje poveri drugom veštaku. Sudski veštak Ž.J. je u dopisu od 9. novembra 2007. godine naveo da nije bio u mogućnosti da obavi traženo veštačenje, s obzirom na to da mu tužioci nisu dostavili tražene podatke iz Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane, te da u spisima nema dokaza da je uplaćen predujam troškova veštačenja. Sud je novog veštaka odredio rešenjem od 29. novembra 2007. godine. Novoimenovani veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. februara 2008. godine. Na ročištu održanom 14. aprila 2008. godine sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5208/05 od 14. aprila 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u celini. Ova presuda je punomoćniku tužilaca uručena 19. maja 2008. godine, a zakonskom zastupniku tužene 16. maja 2008. godine.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 2000/08 od 3. aprila 2009. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 5208/05 od 14. aprila 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da je u postupku pred prvostepenim sudom, polazeći od utvrđene vrednosti predmeta spora, trebalo da postupa veće u sastavu od jednog sudije i dvoje sudija-porotnika, a ne sudija pojedinac. Drugostepeni postupak je trajao od 26. avgusta 2008. godine, kada su spisi prosleđeni Okružnom sudu u Leskovcu, sve do 13. aprila 2009. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Leskovcu.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1782/09 i na ročištu održanom 14. jula 2009. godine sud je, nakon izmene u sastavu veća, glavnu raspravu zaključio. Međutim, 10. septembra 2009. godine, sud je glavnu raspravu ponovo otvorio, smatrajući da sudski veštak mora dopunski da se izjasni o još nekim pitanjima, te da je celishodno da se sačeka da Vrhovni sud Srbije zauzme stav o spornom pravnom pitanju, koje se postavilo i u ovom predmetu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu, pod brojem P. 553/10. Podneskom od 10. oktobra 2011. godine, punomoćnik tužioca je zatražio da Vrhovni kasacioni sud odredi drugi mesno nadležan sud za postupanje u ovoj pravnoj stvari, navodeći da sumnja u objektivnost sudija Osnovnog suda u Leskovcu. Iz tog razloga, ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. oktobar 2011. godine (prvo nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave) odloženo je. Spisi parničnog predmeta su istog dana prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o predlogu za delegaciju nadležnosti.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 448/11 od 27. oktobra 2011. godine odbijen je predlog punomoćnika tužilaca za delegaciju nadležnosti, a spisi predmeta su Osnovnom sudu u Leskovcu vraćeni 16. novembra 2011. godine.

Ročište zakazano za 4. januar 2012. godine odloženo je radi upoznavanja suda i tužene strane sa podneskom punomoćnika tužilaca, koji je sudu predat 28. decembra 2011. godine. Na ročištu održanom 2. aprila 2012. godine sud je konstatovao da nakon izvršenog veštačenja i preciziranja tužbenog zahteva tužilaca u skladu sa nalazom i mišljenje sudskog veštaka, vrednost predmeta spora iznosi 15.000.000 dinara, zbog čega je doneto rešenje kojim se Osnovni sud u Leskovcu oglašava stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Rešenje o stvarnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Leskovcu postalo je pravnosnažno 9. maja 2012. godine, nakon čega su spisi parničnog predmeta ustupljeni Višem sudu u Leskovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Predmet je dobio broj P. 7/12. Viši sud u Leskovcu je 27. juna 2012. godine zatražio od Apelacionog suda u Nišu rešavanje sukoba nadležnosti između Osnovnog suda u Leskovcu i Višeg suda u Leskovcu. Apelacioni sud u Nišu je rešenjem R. 17/12 od 10. jula 2012. godine utvrdio da je za postupanje po tužbi tužilaca stvarno nadležan Viši sud u Leskovcu. Nakon vraćanja spisa iz Apelacionog suda u Nišu (12. decembar 2012. godine), Viši sud u Leskovcu, do dana odlučivanja po ustavnoj žalbi, još uvek nije preduzeo nijednu procesnu radnju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjuje u osporenom sudskom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito prilikom odrđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. oktobra 200 5. godine, podnošenjem tužb e Opštinskom sudu u Leskovcu i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo osam godina i četiri meseca. Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanjima proistekl im iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe nesumnjivo ima li interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka .

U pogledu doprinosa dužini trajanja osporenog postupka , Ustavni sud je našao da se podnosiocima ustavne žalbe može staviti na teret to što sudskom veštaku Ž.J. nisu obezbedili podatke za potrebe veštačenja i što prethodno nisu uplatili predujam troškova veštačenja, iz kog razloga je imenovani veštak spise parničnog predmeta zadržao jednu godinu, a veštačenje nije obavio.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud, najpre Opštinski sud u Leksovcu, zatim Osnovni sud u Leskovcu, a onda i Viši sud u Leskovcu. Što se tiče postupanja Opštinskog suda u Leskovcu, Ustavni sud konstatuje da je usled pogrešnog sastava veća, što se može isključivo staviti na teret sudu, ukinuta presuda P. 5208/05 od 14. aprila 2008. godine. Zatim je, nakon izmene u sastavu veća, Opštinski sud u Leskovcu već na prvom ročištu zaključio glavnu raspravu, a onda, nakon puna tri meseca, glavnu raspravu ponovo otvorio, ne zakazavši nijedno ročište. Osnovni sud u Leskovcu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Leskovcu, ročište je zakazao tek 18. oktobra 2011. godine, što Ustavni sud smatra nedopustivom neaktivnošću. Kada je reč o Višem sudu u Leskovcu, Ustavni sud konstatuje da taj sud, nakon rešavanja sukoba nadležnosti sa Osnovnim sudom u Leskovcu, još uvek nije zakazao ročište, niti je preduzeo neku procesnu radnju, što se takođe može okvalifikaovati kao nedopustiva neaktivnost nadležnog suda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 553/10, a sada se vodi pred Višim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7/12, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Višem sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe koje je doprinelo produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti