Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o zajedničkoj imovini supružnika
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca protiv presude kojom mu je osporeno pravo susvojine na stanu. Iako je stan otkupljen tokom braka, utvrđeno je da nije postojala zajednica života, rada i privređivanja, što je uslov za sticanje zajedničke imovine.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Ć. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. Ć . izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15135/10 od 23. februara 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. Ć . iz B . je 29. juna 201 2. godine, preko punomoćnika Dragoja Grujičića, advokata iz Sremske Mitrovice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15135/10 od 23. februara 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je podnosilac, na osnovu člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju iz 1985. godine, koji je važio u vreme zaključenja braka između njega i pok. M.Ć, stekao stanarsko pravo, te da je, imajući u vidu da je stan otkupljen za vreme trajanja braka, sporni stan ušao u režim zajedničke svojine, saglasno odredbi člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima; da je drugostepeni sud protivno važećim propisima i svojoj dotadašnjoj praksi podnosiocu uskratio pravo susvojine na spornom stanu, zaključivši da u zajednici života između podnosioca i pok. M.Ć. nije postojala zajednica rada i privređivanja, kao preduslov za sticanje zajedničke imovine; da iz izvedenih dokaza proizlazi da pomenuta konstatacija drugostepenog suda nije tačna; da je zajednica života između podnosioca i pok. M.Ć. funkcionisala po sporazumu koji su oni postigli, dok se zajednica rada i privređivanja, kako je to pravilno utvrdio prvostepeni sud, ogledala u tome što je podnosilac doprinosio adaptaciji spornog stana, uveo telefon i kablovsku televiziju, učestvovao u održavanju zgrade i uopšte doprinosio zajedničkom domaćinstvu; da je, s tim u vezi, proizvoljan zaključak Apelacionog suda u Beogradu da su imovinski interesi podnosioca i njegove pokojne supruge bili odvojeni, te da je svako od njih odvojeno privređivao i upravljao svojom imovinom; da iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da su podnosilac i njegova supruga predmetnim stanom upravljali zajednički i sporazumno, a da je u njemu živela uglavnom pok. M.Ć, dok podnosilac, koji je radio u Nemačkoj, po prirodi stvari nije mogao da boravi u stanu; da bračna zajednica između podnosioca i pok. M.Ć. nije bila faktička, kako to pogrešno tvrdi drugostepeni sud; da je, bez obzira na napred izneto, predmetni stan stečen po osnovu otkupa, po posebnom režimu koji je uređivao Zakon o stambenim odnosima, po kome je bračni drug dobijao svojstvo titulara stanarskog prava, iako nije bio jedna od strana ugovornica; da je stav Apelacionog suda u Beogradu izražen u osporenoj presudi u potpunosti suprotan stavu koji je isti sud zauzeo u presudi Gž. 1683/10 od 8. jula 2010. godine; da je, sledom rečenog, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene odredaba Porodičnog zakona, a zatim i pravo na jednaku zaštitu prava, zbog zauzimanja suprotnog stanovišta istog suda povodom identične činjenične i pravne situacije.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine osporenu drugostepenu presudu i predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje ili da istu preinači, na taj način što će odbiti žalbu tuženih i presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3322/04 od 25. marta 2009. godine potvrditi.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Stavom I izreke presude Trećeg opštinskog u Beogradu P. 3322/04 od 25. marta 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca R. Ć . iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je prema tuženima A . C, I . C . i D . B, svima iz B, utvrđeno da je stan broj 1 u višestambenoj zgradi u ulici V . I . broj 4-a u B, površine 34,81m2, sa opisanom konfiguracijom, vangrutovno etažno vlasništvo u jednakim delovima pok. M.Ć, rođ. C. i tužioca, što su tuženi, kao testamentalni naslednici pok. M.Ć, dužni da priznaju i da trpe da se takvo stanje stvari upiše, uz njihovu saglasnost, u javne knjige, kada se za to steknu uslovi, a da u suprotnom ova presuda služi kao osnov za uknjižbu, zbog čega testament pok. M.Ć. od 26. oktobra 2003. godine nema pravno dejstvo u odnosu na ½ predmetnog stana; stavom II izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je prema tuženima utvrđeno da pokretne stvari bliže označene u ovom delu izreke predstavljaju posebnu imovinu tužioca i da testament pok. M.Ć. u odnosu na njih ne proizvodi pravno dejstvo, što su tuženi dužni da priznaju i da navedene stvari predaju tužiocu u posed, u roku od 15 dana od dana prijema presude.
Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 15135/10 od 23. februara 2012. godine, kojom je žalbu delimično usvojio i presudu Trećeg opštinskog u Beogradu P. 3322/04 od 25. marta 2009. godine preinačio u stavu I izreke, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan, dok je delimičnim odbijanjem žalbe navedenu prvostepenu presudu potvrdio u stavu II izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i sada pok. M.Ć, rođ. C, zaključili brak 25. marta 1989. godine; da je pre zaključenja braka, tačnije 6. septembra 1988. godine, pok. M.Ć. rešenjem preduzeća "T.K.", u kome je bila zaposlena, dodeljen na korišćenje stan - garsonjera u MZ "J. L . " na V, površine 33,90m2, s tim da de je pok. M.Ć. prethodno (18. aprila 1988. godine) navedenom preduzeću vratila dvosoban stan u K . M, na kome je posle smrti svojih roditelja bila nosilac stanarskog prava; da je izgrađena površina predmetnog stana bila za 1,81m2 veća od površine koja je pok. M.Ć. pripadala kao samcu, prema pravilniku preduzeća "T.K.", te da je pok. M.Ć. svojim sredstvima platila navedenu razliku; da je pok. M.Ć, kao nosilac stanarskog prava, 28. februara 1992. godine, zaključila ugovor o korišćenju stana, u kome tužilac nije prijavljen kao član porodičnog domaćinstva; da su tužilac i pok. M.Ć. od zaključenja braka faktički vodili odvojen život; da se pok. M.Ć. u sporni stan uselila 1991. godine, a da se tužilac vratio u Nemačku, gde se od 1962. godine nalazio na privremenom radu, s tim da je povremeno (za vreme praznika i tokom godišnjeg odmora) dolazio u B, kada je sa pok. M.Ć. boravio u spornom stanu; da je tužilac i nakon 1996. godine, kada je ostvario pravo na penziju, nastavio da boravi u Nemačkoj; da je pok. M.Ć. sa nosiocem prava raspolaganja, 29. marta 1993. godine, zaključila ugovor o otkupu spornog stana, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 4881/93; da među parničnim strankama nije sporno da je pok. M.Ć. otkupnu cenu isplatila delom iz svojih sredstava, a delom sredstvima koja je pozajmila od svog brata B.C, zatim da tužioca nije obavestila o otkupu, da prilikom utvrđivanja otkupne cene stana nije ostvarila pravo na umanjenje po osnovu tužiočevog doprinosa za stambenu izgradnju, saglasno članu 21. Zakona o stanovanju, te da je tužilac svojim sredstvima u Nemačkoj kupio pokretne stvari za opremanje stana, koje su, takođe, predmet ovog spora; da se pok. M.Ć. u toku 2000. godine teško razbolela; da su u junu 2001. godine tužilac i pok. M.Ć. prestali da komuniciraju, nakon čega je tužilac odneo deo svojih stvari iz spornog stana, a pok. M.Ć. podnela tužbu za razvod braka Trećem opštinskom sudu u Beogradu; da s obzirom na to da je pok. M.Ć. preminula u toku trajanja postupka za razvod braka, tuženi su, kao njeni pravni sledbenici, stupili u tu parnicu; da je 26. oktobra 2003. godine pok. M.Ć. sačinila pismeno zaveštanje pred svedocima, kojim je u korist tuženih raspolagala spornim stanom, kao i pokretnim stvarima u njemu; da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da sporni stan predstavlja zajedničku imovinu tužioca i pok. M.Ć, imajući u vidu da je isti otkupljen za vreme trajanja braka, po netržišnim uslovima, u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju, dok su sporne pokretne stvari koje se nalaze u njemu posebna imovina tužioca, s obzirom na to da su pribavljene isključivo sredstvima tužioca; da se, po nalaženju Apelacionog suda, zaključak u vezi sa sticanjem svojine na spornom stanu ne može prihvatiti; da je osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine supružnika postojanje zajednice života, rada i privređivanja u braku; da se svrha braka može ostvariti i u situaciji kada supružnici vode odvojen život, ukoliko je to rezultat njihovog sporazuma; da je brak istovremeno i ekonomska zajednica, u kojoj supružnici rade i privređuju i tako stiču zajedničku imovinu; da nezavisno od toga da li supružnici žive zajedno ili odvojeno, ukoliko su njihovi imovinski interesi odvojeni i ukoliko svako od supružnika odvojeno stiče i troši dobra, te na taj način raspolaže stečenom imovinom bez znanja i saglasnosti drugog supružnika, tada ne postoji zajednica rada i privređivanja, a samim tim ni mogućnost za sticanje zajedničke imovine; da je u braku tužioca i pok. M.Ć. svako od supružnika odvojeno privređivao i upravljao svojom imovinom; da, prema saglasnim iskazima svedoka Đ.Đ, R.T, M.C, B.C, M.B. i B.M, pok. M.Ć. i tužilac nisu imali zajednički novac, a stvari koje su kupovali za opremanje stana, u zavisnosti od toga ko ih je platio, smatrali su posebnom imovinom; da iz iskaza samog tužioca proizlazi da on nije znao kolika su primanja pok. M.Ć, kada je ona otišla u penziju i kada je i kojim sredstvima sporni stan otkupila; da kada je u toku trajanja bračne zajednice supružnik, koji je ugovorni nosilac stanarskog prava, zaključio ugovor o otkupu stana, pravo na stan ulazi u režim zajedničke svojine supružnika, u smislu člana 171. Porodičnog zakona; da zbog opisanih okolnosti, navedeno pravilo, u konkretnom slučaju, trpi izuzetak; da imajući u vidu da u vreme sticanja prava svojine na spornom stanu između supružnika nije postojala zajednica života, kao ni ekonomska zajednica, te da tužilac nije doprineo sticanju spornog stana na bilo koji način, protivno je načelu pravičnosti da samo zbog činjenice da je stan otkupljen po beneficiranim, netržišnim uslovima u toku trajanja braka, tužilac stekne svojinu na ½ idealnih delova stana, iz kog razloga je prvostepena presuda preinačena odbijanjem tužbenog zahteva; da se, prema tome, osnovano žalbom ukazuje da je prvostepeni sud različito tretirao pokretnu i nepokretnu imovinu stečenu u braku, imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da su pokretne stvari koje su predmet spora tužiočeva posebna imovina, bez obzira na to što su i one kupljene za vreme trajanja braka.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).
Odredbama Porodičnog zakon a ( "Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11 ), bitnim za konkretan spor, propisano je : da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).
Odredbama člana 14. Zakona o stambenim odnosima ( "Službeni glasnik SRS", br. 12/90, 47/90 i 55/90 i "Službeni glasnik RS", br. 3/90 i 7/90) , koji je bio na snazi u vreme dodele i zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana, bilo je propisano: da su lice kome je pravosnažnom odlukom nadležnog organa dat stan na korišćenje i davalac stana na korišćenje, odnosno preduzeće koje u ime i za račun davaoca stana na korišćenje vrši poslove održavanja stana i zgrade dužni da zaključe ugovor o korišćenju stana (stav 1.); da kad lice iz stava 1. ovog člana zaključi ugovor o korišćenju stana i useli se u stan stiče stanarsko pravo (stav 2.); da ugovor o korišćenju stana, pored ostalog, naročito sadrži lično ime lica kome je stan dat na korišćenje sa podacima o članovima porodičnog domaćinstva za koje je dat stan na korišćenje (stav 3. tačka 2)).
Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92 ), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 16. stav 1.); da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona, da se otkupna cena stana, u smislu stava 1. ovog člana, utvrđuje na osnovu prosečne mesečne zarade u Republici u mesecu koji prethodi danu iz stava 1. ovog člana, kao i na osnovu starosti zgrade, opšte pogodnosti zgrade i stana u skladu sa propisima (kvalitet i spratnost zgrade, visinski položaj stana u zgradi, lokacija i dr.) i površine stana (član 20. st. 1. i 2.); da se u govorna cena stana dobija kada se otkupna cena stana, utvrđena u smislu člana 20. ovog zakona, umanji, pored ostalog, na ime doprinosa za stambenu izgradnju uplaćivanog iz ličnog dohotka lica koje otkupljuje stan i njegovog bračnog druga po 0,5% za svaku godinu radnog staža, a najviše do 30% (član 21. stav 1. tačka 1)).
5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se argumentuje povred a prava na pravično suđenje , Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da je drugostepeni sud proizvoljno zaključio da predmetni stan nema karakter zajedničke svojine stečene u braku između podnosioca i pok. M.Ć, što je posledica pogrešne ocene da između supružnika, u konkretnom slučaju, nije postojala zajednica rada i privređivanja u braku. S tim u vezi, Ustavni sud je pošao od toga da podnosilac, zapravo, osporava način na koji je drugostepeni sud utvrdio odlučujuće činjenice i primen io merodavno materijalno prav o.
Ustavni sud konstatuje da se osporena drugostepena presuda zasniva na oceni da predmetni stan nije bio dodeljen za podnosioca, već za njegovu pokojnu suprugu, koja je 1988. godine predmetni stan dobila na korišćenje, kao nosilac stanarskog prava, pošto je prethodno nosiocu prava raspolaganja vratila stan u K. M, na kome je posle smrti roditelja imala stanarsko prav o. Ugovor o korišćenju stana, na osnovu kojeg je pok. M.Ć. i formalno postala titular stanarskog prava na predmetnom stanu, zaključen je 28. februara 1992. godine, dakle, nakon zaključenja braka sa podnosiocem. Međutim, podnosilac u ovom ugovoru, saglasno odredbi člana 14. stav 3. tačka 2) Zakona o stambenim odnosima iz 1990. godine, nije označen kao član porodičnog domaćinstva. Otkup stana izvršila je pok. M.Ć. u postupku regulisanom odredbom člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju, u kome nije ostvarila pravo na umanjenje otkupne cene na ime doprinosa za stambenu izgradnju uplaćivanog iz ličnog dohotka podnosioca, kao bračnog druga. Utvrđenu otkupnu cenu isplatila je pok. M.Ć, dok podnosilac u tome nije učestvovao.
Prema odredbi čl ana 171. stav 1. Porodičnog zakona, osnovn a pretpostavk a za sticanje zajedničke imovine u braku jes te da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Ustavni sud je imao u vidu pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku, zauzet sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu.
Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da se stanovište drugostepenog suda da predmetni stan nema karakter zajedničke svojine, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, iz razloga što je pravo na otkup po privilegovanim uslovima pok. M.Ć. ostvarila kao nosilac stanarskog prava na stanu koji je na korišćenje dobila nakon što je vratila stan na kome je posle smrti svojih roditelja stekla stanarsko pravo. S tim u vezi, pravo na otkup posredno je izvedeno iz prava koje je pok. M.Ć. stekla kao član porodičnog domaćinstva njenih roditelja. S druge strane, polazeći od toga da podnosilac nije označen kao član porodičnog domaćinstva u ugovoru o korišćenju predmetnog stana, da u tom stanu nikada nije živeo, već da je samo povremeno boravio, da nije učestvovao u njegovom otkupu, da njegova lična svojstva i materijalne prilike nisu imale uticaj na formiranje otkupne cene i da postojanje ekonomske zajednice (zajedničkog rada i privređivanja) između pok. M.Ć i podnosioca nije utvrđeno, Ustavni sud je zaključio da i pored toga što je, u konkretnom slučaju, reč o stanu koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika , navedena mogućnost da on bude okarakterisan kao zajednička imovina supružnika biva isključena. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o proizvoljnom postupanju drugostepenog suda na štetu podnosioca u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju režim zajedničke imovine stečene u braku.
Ocenjujući navode podnosioca o različitom postupanju Apelacionog suda u Beogradu u sporovima sa identičnom činjeničnom i pravnom građom, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Gž. 1683/10 od 8. jula 2010. godine, kojom je preinačena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1565/06 od 14. septembra 2007. godine, ne zasniva na identičnoj činjenično j situaciji kao i osporena presuda Gž. 15135/10 od 23. februara 2012. godine. Naime, nasuprot činjenicama i okolnostima utvrđenim u parničnom postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, sudovi su u parničn om postup ku koji je okončan naveden om "uporednom" presud om utvrdili da su tužilac i tužena živeli u zajedničkom domaćinstvu, da su otkupnu cenu delimično isplatili zajedničkim sredstvima i da je doprinos tužioca za stambenu izgradnju , uplaćivan iz njegovog ličnog dohotka , uticao na umanjenje otkupne cene stana. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su i tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava neosnovane.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporen om presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15135/10 od 23. februara 2012. godine nisu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama član a 32. stav 1. i član a 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.