Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . T . iz Vlasotinca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu u predmetu P. 920/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. T . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. T . iz Vlasotinca je, 11. juna 20 20. godine, preko punomoćnika G. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu u predmetu P. 920/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1873/19 od 27. februara 20 20. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu i z član a 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe istovremeno ukazuje i na povrede člana 6. stav 1, čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako označene odredbe Evropske konvencije i Protokola uz Evropsku konvenciju sadržinski odgovaraju odredbama čl. 21, 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud navode o postojanju njihove povrede ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodio protiv poslodavca trajao skoro sedam godina, pri čemu je presuda u prvom stepenu doneta nakon pet godina od podnošenja tužbe; da imajući u vidu prirodu spora , povreda prava na suđenje u razumnom roku je u okolnostima datog slučaja očigledna ; da parnični sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje, te samim tim, nisu pravilno primenili relevantne zakonske odredbe, pre svega, član 8. Zakona o parničnom postupku i član 200. Zakona o obligacionim odnosima ; da je nezakonita odluka o tužbenom zahtevu imala za posledicu i nezakonitu odluku o troškovima parničnog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara i nematerijalne štete u iznosu od 3 .600.000 dinara, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 920/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. februara 201 4. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužen og poslodavca – privrednog društva „E.“ d.o.o. Vlasotince, radi naknade nematerijalne štete zbog nezakonitog premeštanja na drugo radno mesto i neprimerenog obraćanja u upozorenju na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Predmet je zaveden pod brojem P. 920/14.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 13. novembar 201 4. godine, ali isto nije održano, imajući u vidu da je punomoćnik tužioca, u međuvremenu, brisan iz imenika advokata. Tužilac je, preko novog punomoćnika, podneskom od 28. januara 2015. godine, povećao tužbeni zahtev.

Dana 6. aprila 2016. godine održano je prvo ročište za glavnu raspravu. U periodu do presuđenja je zakazano još 1 3 ročišta, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog jednodnevne obustave rada advokata. Dva ročišta su odložena na predlog punomoćnika tužioca, a zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Vremenski interval i između ročišta kretali su se od dva do četiri meseca, a jedan je iznosio mesec dana. U okviru dokaznog postupka je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i obavljeno je neuropsihijatrijsko veštačenje . Glavna rasprava je zaključena 26. decembra 201 8. godine.

Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu je doneo presudu P. 920/14 od 2 6. decembra 201 8. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 22. januara 201 9. godine.

Tužilac je 9. februara 201 9. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 5. marta 201 9. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Nišu dostavljeni 17. jula 2019. godine. Osporenom presudom Gž1. 1873/19 od 2 7. februara 20 20. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda je u celini potvrđena.

Revizija tužioca (posebna) od 11. juna 2020. godine odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2374/20 od 1. oktobra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. februara 2014. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1873/19 od 27. februara 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov doprinos dužini trajanja postupka ogleda u odlaganju dva ročišta za glavnu raspravu, zbog pokušaja da sa tuženim spor reši mirnim putem.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano osam i po meseci nakon podnošenja tužb e, a sledeće pet meseci kasnije; da je i prilikom zakazivanja ostalih ročišta primetno nepoštovanje načela hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je o tužbenom zahtevu odlučeno četiri godine i deset mesec i nakon podnošenja tužbe ; da su spisi parničnog predmeta žalbenom sudu dostavljeni četiri meseca nakon što su se za to stvorili procesni uslovi. Međutim, Ustavni sud smatra da se neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu , jedno kada je punomoćnik tužioca brisan iz imenika advokata, a drugo zbog jednodnevne obustave rada advokata , ne može staviti na teret sudu, već da su u pitanju objektivne okolnosti koje su neznatno dovele do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe izjavi o reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, pri čemu je u predmetu Ustavnog suda Už-3192/2021 odlučeno o ustavno j žalb i istog podnosioca, kojom je osporena dužina trajanja tog revizijskog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, zatim objektivne okolnosti koje su na to uticale, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede ostalih prava i načela utvrđenih Ustavom, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o njihovoj povredi, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Pored navedenog, Ustavni sud podseća je članom 22. Ustava utvrđeno jedno od načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da isto ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe, dok je povreda načela iz člana 21. Ustava uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosi lac nije nave o razloge zbog kojih smatra da mu je ta šteta pričinjena, niti precizirao da li je to učinjeno osporenom presudom ili duž inom trajanja postupka, pa je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke

9. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.