Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog odbijanja ponavljanja postupka nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu policijskog službenika kome je odbijen predlog za ponavljanje postupka o prestanku radnog odnosa. Utvrđena je povreda prava na pravno sredstvo jer organi nisu adekvatno cenili pravnosnažnu oslobađajuću presudu kao razlog za ponavljanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5403/2019
25.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Beloljina kod Prokuplja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 118-18/2015-1 od 12. juna 2018. godine, presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13523/18 od 6. decembra 2018. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 55/2019 od 28. marta 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo , zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbij e, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 55/2019 od 28. marta 2019. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13523/18 od 6. decembra 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Beloljina kod Prokuplja podneo je Ustavnom sudu, 21. maja 2019. godine, preko punomoćnika M . F, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13523/18 od 6. decembra 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 55/2019 od 28. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu prestao radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova zbog nastupanja bezbednosnih smetnji, odnosno pokretanja krivičnog postupka za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti; da je podnosilac potom pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret; da je donošenjem pravnosnažne oslobađajuće presude potvrđeno da je podnosilac bez osnova bio optužen; da je na osnovu navedene presude podneo predlog za ponavljanje postupka prestanka radnog odnosa iz razloga propisanih odredbama člana 239. tač. 1) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo navedeni predlog, što su kao pravilno i zakonito prihvatili sudovi u upravnom sporu.

Povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže se, pre svega, razlozima koji se odnose na prethodno okončani postupak prestanka radnog odnosa. U tom smislu, podnosilac je, pored ostalog, istakao da je pokretanje krivičnog postupka za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti protiv policijskog službenika istovremeno bilo razlog za prestanak njegovog radnog odnosa, u smislu člana 168. ranije važećeg Zakona o policiji, ali i za njegovo privremeno udaljenje iz službe, u smislu člana 165. stav 1. istog zakona, te da je trebalo primeniti ovu drugu meru koja je za njega bila povoljnija. S tim u vezi, smatra da je član 168. ranijeg Zakona o policiji bio neprecizan i da ga je nadležno ministarstvo proizvoljno primenjivalo. Naveo je i da mu pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku i da brani svoja prava, pozivajući se na član 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158.

Povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, podnosilac obrazlaže time da sudovi u upravnom sporu nisu cenili navode tužbe i zahteva za preispitivanje sudske odluke, niti su dali adekvatno obrazloženje i razloge za njihovo odbijanje. Time je, po mišljenju podnosioca, obesmišljeno postojanje pravnih sredstava, čiji je smisao da se otklone nepravilnosti učinjene tokom postupka.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe ocenio da podnosilac pored navedenih presuda, osporava i rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 118-18/2015-1 od 12. juna 2018. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim presudama podnosiocu povređena označena ustavna prava, poništi osporene presude i obaveže Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da podnosiocu nadoknadi troškove postupka po ustavnoj žalbi prema advokatskoj tarifi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova broj 118-18/2015-1 i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je bio policijski službenik u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Prokuplju – Policijska stanica Blace .

Više javno tužilaštvo u Prokuplju je podiglo optužnicu Kt. 66/10 od 11. novembra 2010. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i M.M, takođe policijskog službenika, zbog krivičnog dela primanje mita u saizvršilaštvu iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, u iznosu od pet evra. Optužnica je stupila na pravnu snagu 15. decembra 2010. godine.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 118-1-18/11 od 1. aprila 2011. godine podnosiocu je prestao radni odnos u Ministarstvu, zbog bezbednosnih sme tnji, na osnovu člana 168. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji. Na osnovu predloga načelnika Policijske uprava u Prokuplju broj 118-11 od 16. decembra 2010. godine, obrazloženog predloga direktora policije broj 118-1-18/11 od 7 . marta 2011. godine, bezbednosne provere Policijske uprave u Prokuplju „O“ str. pov. broj 1-74/10 od 14. decembra 2010. godine i akta Višeg javnog tužilaštva u Prokuplju Kt. 66/10 od 19. januara 2011. godine kojim je Ministarstvo obavešteno o podizanju optužnice, utvrđeno je da se protiv podnosioca vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pa su nastale bezbednosne smetnje iz člana 111. Zakona o policiji, zbog kojih sa njim ne bi ni bio zasnovan radni odnos u MUP, da su postojale u vreme zasnivanja.

Član 168. Zakona o policiji, na osnovu koga je podnosiocu prestao radni odnos, prestao je da važi 8. decembra 2011. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5324/11 od 8. marta 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog rešenja, dok je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 300/12 od 30. novembra 2012. godine odbijen zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke – pobijane presud Upravnog suda .

Rešenjem Ustavnog suda Už-165/2013 od 9. decembra 2014. godine odbačena je ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv navedenih akata donetih u postupku prestanka radnog odnosa. Ustavni sud je tom prilikom ocenio da presude Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda iz 2012. godine sadrže jasno, detaljno i argumentovano obrazloženje o tome zbog čega je podnosiocu radni odnos u državnom organu prestao na zakonit način. Pored toga, ukazao je na pravnu ocenu koju je izneo u Rešenju IUz-13/2008 od 15. jula 2010. godine, kojim nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 168. tada važećeg Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Ustavni sud je tada ocenio da propisivanje prestanka radnog odnosa zbog toga što je u toku njegovog trajanja protiv policijskog službenika pokrenut krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ne predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti, već legitiman razlog da takvo lice ne može, dok krivični postupak traje, zasnovati radni odnos, odnosno ostati u radnom odnosu u državnom organu koji u obavljanju poslova zaštite bezbednosti ljudi i imovine upravo treba da radi na poslovima otkrivanja ili na poslovima u vezi sa otkrivanjem učinilaca krivičnih dela i pružanja drugih vidova zaštite građana i imovine. Takođe je ukazano da se u postupku rešavanja o prestanku radnog odnosa policijskog službenika ne utvrđuje, niti sugeriše njegova krivica za krivično delo koje mu se stavlja na teret pre nego što se ona ne utvrdi pravnosnažnom presudom.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 534/13 od 23. decembra 2013. godine, nakon održanog pretresa, p odnosilac ustavne žalbe i M.M. su pravnosnažno oslobođen i od optužbe jer nije dokazano da su učinili krivično delo za koje su optuženi.

Podnosilac je 11. marta 2014. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Kabinet ministra podneo predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 1. aprila 2011. godine, na osnovu odredaba člana 239. tač. 1) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. U predlogu je naveo: da pravnosnažna oslobađajuća presuda od 23. decembra 2013. godine predstavlja novu činjenicu i okolnost , u smislu odredbe člana 239. tačka 1) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koja bi da je bila poznata ili upotrebljena u ranije vođenom postupku svakako dovela do drugačijeg rešenja, povoljnijeg za podnosioca; da je istom presudom rešeno prethodno pitanje, u smislu odredbe člana 239. tačka 5) navedenog zakona, koje je rešenjem o presta nku radnog odnosa prejudicirano; da je donošenjem oslobađajuće presude potvrđeno da je podnosilac bez osnova i „van zakona“ optužen, te nije bilo osnova da mu , prema članu 168. stav 1. Zakona o policiji , prestane radni odnos.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 118-18/2015 od 3. jula 2015. godine odbijen je kao neosnovan navedeni predlog za ponavljanje postupka.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13781/15 od 27. aprila 2017. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno rešenje iz razloga što tuženi organ u obrazloženju pobijanog rešenja nije ocenio da li su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka i na osnovu člana 239. tačka 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, već je cenio samo ispunjenost uslova iz člana 239. tačka 1) Zakona.

Osporenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra broj 118-18/2015-1 od 12. juna 2018. godine, donetim u ponovnom postupku, odbijen je kao neosnovan predlog za ponavljanje postupka. U tom rešenju je navedeno: da su pokretanjem krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, nastale bezbednosne smetnje zbog kojih sa njim ne bi bio zasnovan radni odnos da su u vreme zasnivanja postojale, čime je nastao osnov za prestanak radnog odnosa; da se činjenica da je podnosilac pravnosnažnom presudom naknadno oslobođen od optužbe da je izvršio takvo krivično delo, ne može koristiti kao nova i nepoznata činjenica u smislu člana 239. tačka 1) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, iz razloga što se osnov za prestanak radnog odnosa vezuje za činjenicu postojanja krivičnog postupka, a ne za postojanje krivične odgovornosti; da nema mesta ponavljanju postupka ni iz razloga propisanog članom 239. tačka 5) istog zakona, s obzirom na to da krivična odgovornost nije bila prethodno pitanje u postupku prestanka radnog odnosa podnosioca, u smislu člana 168. Zakona o policiji, pa ni naknadno doneta oslobađajuća krivična presuda nije od uticaja na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi protiv navedenog rešenja , a potom i u zahtevu za preispitivanje sudske odluke, u suštini izneo navode koje je ponovio u ustavnoj žalbi.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13523/18 od 6. decembra 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv rešenja Ministarstva od 12. juna 2018. godine. Upravni sud je našao da je tuženi organ u ponovnom postupku pravilno ocenio, u smislu navedenih odredaba člana 239. Zakona, da naknadno doneta presuda Apelacionog suda u Nišu ne predstavlja novu činjenicu, odnosno novi dokaz koji bi sam ili u vezi sa drugim dokazima, doveo do drugačijeg rešenja upravne stvari, niti se radi o prethodnom pitanju koje je nadležni organ , u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Nišu, rešio drugačije, jer naknadno doneta oslobađajuća krivična presuda nije od uticaja na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa donetog primenom odredbe člana 168. Zakona o policiji. U z to je ocenjeno da presuda Evropskog suda za ljudska prava Milojević i drugi protiv Srbije, od 12. januara 2016. godine, na koju se podnosilac pozvao u tužbi, nije razlog za ponavljanje postupka u skladu sa odredbama člana 239. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 55/2019 od 28. marta 2019. godine odbijen je zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke – navedene presude Upravnog suda. Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, nakon što je izložio razloge sadržane u obrazloženju pobijane presude, našao da je ona doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava, te da su njome ocenjena sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost rešenja Ministarstva, pri čemu je Upravni sud naveo jasne i određene razloge kojima se rukovodio pri oceni zakonitosti navedenog rešenja, koje je u svemu prihvatio i kasacioni sud.

4.1. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi lac, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.); svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.) .

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Odredbama člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku (tačka 1)) i ako se rešenje organa koji je vodio postupak zasniva na nekom prethodnom pitanju, a nadležni organ je to pitanje docnije rešio bitno drukčije (tačka 5)).

Odredbama Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05 i 63/09), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se u radni odnos za obavljanje poslova u ministarstvu ne može primiti lice koje je osuđivano zbog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ili protiv koga se vodi krivični postupak za takvo krivično delo ili koje je osuđivano na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca ili kome je služba u državnom organu ili pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestala zbog teže povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa (član 110. stav 3.); da policija može o licu koje želi da zasnuje radni odnos u ministarstvu radi izvršavanja zadataka u policiji da prikuplja podatke uz pismenu saglasnost tog lica, kao i podatke na osnovu kojih utvrđuje bezbednosne smetnje za izvršenje zadataka u policiji (član 111. stav 1.); da bezbednosna provera iz stava 1. ovog člana obuhvata proveru podataka utvrđenih propisima o uslovima za dobijanje oružanog lista, kao i podataka koje kandidat za zasnivanje radnog odnosa daje u postupku zasn ivanja radnog odnosa (član 111. stav 2. ); da zaposleni u Ministarstvu može biti privremeno udaljen uz službe kada je protiv njega pokrenut krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (…) (član 165. stav 1.); da udaljenje iz službe iz stava 1. ovog člana može trajati do okončanja disciplinskog postupka a najduže šest meseci (član 165. stav 2); da policijskom službeniku, odnosno drugom zaposlenom radni odnos prestaje i ako tokom njegovog rada u ministarstvu nastanu bezbednosne smetnje iz člana 111. ovog zakona zbog kojih sa njim radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su u vreme zasnivanja postojale, da u slučaju bezbednosnih smetnji iz stava 1. ovog člana, rešenje o prestanku radnog odnosa policijskog službenika, odnosno drugog zaposlenog donosi ministar, na obrazloženi predlog direktora policije, odnosno funkcionera u čijoj nadležnosti je obavljanje određenih poslova i zadataka, a uz predlog se prilaže i bezbednosna provera iz člana 111. stav 2. ovog zakona, kao sastavni deo predloga i da žalba protiv rešenja iz stava 2. ovog člana nije dopuštena, ali se može pokrenuti upravni spor (član 168.).

Članom 46. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji objavljenim u „Službenom glasniku RS“ broj 92/2011, koji je stupio na snagu 8. decembra 2011. godine, brisan je član 168. Zakona o policiji. U obrazloženju Predloga navedenog zakona je navedeno da je višegodišnja primena zakona ukazala na određene nejasnoće i nedostatke u odredbama koje se tiču privremenog udaljenja i prestanka radnog odnosa u MUP-u, a koje su neminovno uslovile predložene izmene.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koje su se primenjivale do 30. septembra 2013. godine, bilo je propisano: da kad je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih prava, ove posledice, ako zakonom nije drugačije određeno, nastupaju stupanjem optužnice na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je propisana kao glavna kazna novčana kazna ili zatvor do tri godine od dana kad je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna (član 22.); da optužnica stupa na pravnu snagu kad je prigovor odbijen, a ako prigovor nije podnesen ili je odbačen danom kad se veće, razmatrajući zahtev predsednika veća (član 281), složilo sa optužnicom, a ako takvog zahteva nije bilo - danom kad je predsednik veća odredio glavni pretres, odnosno protekom roka iz člana 281. stav 2. ovog zakonika (član 282.).

Odredbom člana 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84, 7/91) predviđeno je da radniku radni odnos neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe. Prema članu 7. Konvencije radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati da mu se pruži ta mogućnost.

Evropski kodeks policijske etike, koji je usvojio Komitet ministara Saveta Evrope 19. septembra 2001. godine, sa istovremenom Preporukom (2001) 10 Komiteta ministara državama članicama, propisuje: da se lica koja su osuđena za teška krivična dela diskvalifikuju za policijski rad (član 24.); da će javni organi podržavati pripadnike policije koji su izloženi neutemeljenim optužbama u vezi obavljanja svojih dužnosti (član 34.).

4.2. Ustavni sud je na ovom mestu izložio raniju zakonsku regulativu u pogledu prestanka radnog odnosa zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova zbog vođenja krivičnog postupka za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti , kao i sudsku praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u vezi sa tim pitanjem.

Pre donošenja Zakona o policiji, koji je primenj en u konkretnom slučaju, na snazi je bio Zakon o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00 i 8/01) koji je u članu 45. propisivao da radniku MUP-a može prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona, a to je, pored ostalog, bilo da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. Ustavni sud Republike Srbije je povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u predmetu IU-107/2001, na sednici održanoj 4. marta 2004. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima. Međutim, Ustavni sud je u toj odluci konstatovao: „Imajući u vidu različita tumačenja i probleme koje u praksi izaziva nedovoljno precizno formulisana odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, Ustavni sud je, na osnovu člana 62. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, uputio pismo Narodnoj skupštini u kome je ukazao na potrebu da se u Zakonu o unutrašnjim poslovima preciznije uredi ovlašćenje ministra u donošenju odluke o prestanku radnog odnosa lica zbog pokretanja krivičnog postupka, kao i prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravnosnažno o konča oslobađajućom presudom“. Narodna skupština je 14. novembra 2005. godine donela novi zakon koji reguliš e ovu oblast – Zakon o policiji. Među posebnim slučajevima prestanka radnog odnosa bio je propisan prestanak radnog odnosa zbog bezbednosnih smetnji. Osnovna razlika između člana 168. Zakona o policiji i člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila je ta što su precizno uređena ovlašćenja ministra, tako da je prestanak radnog odnosa zbog bezbednosnih smetnji, u smislu člana 168. Zakona o policiji, bio obavezan, dok je ranije, u smislu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, bio fakultativan. Takođe, zaštita prava iz radnog odnosa policijskih službenika je, donošenje m Zakona o državnim službenicima („ Službeni glasnik RS“, br. 79/05), prešla iz radnopravne (pred sudovima u parničnom postupku) u upravnopravnu oblast (pred sud ovima u upravnom sporu). Međutim, i dalje nisu bila propisana prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravnosnažno okonča oslobađajućom presudom, na šta je prethodno ukazao Ustavni sud.

Ustavni sud je Odlukom Už-753/2008 od 19. januara 2011. godine usvojio ustavnu žalbu D.S. i utvrdio da je sudskim odlukama donetim u postupku prestanka radnog odnosa, na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Tom pri likom ovaj sud je ukazao na to da je eventualna primena datog ovlašćenja od strane nadležnog organa u MUP-u (član 45. Zakona o unutrašnjim poslovima) suprotno cilju kojem služi, ili eventualna zloupotreba istog, morala biti predmet preispitivanja u postupku ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu pred nadležnim redovnim sudovima. Po oceni Ustavnog suda, upravo je ovaj postupak predstavljao jednu vrstu „korektivne mere“ u slučaju primene ovlašćenja suprotno cilju kojem služi, a naročito u situaciji kada Zakon o unutrašnjim poslovima nije izričito sadržao odredbu o tome šta se dešava sa zaposlenim kome je po ovom osnovu prestao radni odnos, a koji je pravnosnažno oslobođen od optužbe ili protiv kojeg se odustalo od optužbe.

Ustavni sud je Odlukom Už-1757/2009 od 27. septembra 2012. godine usvojio ustavnu žalbu G.R. i takođe utvrdio da je sudskim odlukama donetim u postupku prestanka radnog odnosa po istom osnovu povređeno pravo na pravično suđenje. Sud je ponovio da nijedna odredba Zakon o unutrašnjim poslovima ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda.

ESLjP je doneo presudu u predmetu Milojević i drugi protiv Srbije, predstavke br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07, od 12. januara 2016. godine, koja se odnosila na primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima iz 1991. godine, na osnovu koga su podnosioci predstavke otpušteni, nalazeći da taj član Zakona nije ispunio zahtev predvidljivosti, zbog čega otkaz podnosilaca predstavke nije bio „u skladu sa zakonom“, kako se zahteva članom 8. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je došlo do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije. ESLjP se, pri tome, pozvao na relevantne delove odluka Ustavnog suda Už-753/2008 od 19. januara 2011. godine i Už-1757/2009 od 27. septembra 2012. godine. U tački 65. presude je navedeno da član 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ne daje uputstvo u vezi sa posledicama oslobađanja policajca od krivične optužbe, što je bio jedan od njegovih nedostataka.

ESLjP je na isti način odlučio u presudi Grbić protiv Srbije, broj predstavke 5409/12, od 23. oktobra 2018. godine.

5. Ustavni sud je, razmatr ajući razloge i navode ustavne žalbe , pošao od istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. U stava, koja se obrazlaže propuštanjem nadležnih sudova da ocene navode koje je podnosilac isticao u upravnom sporu i da otklone nepravilnosti učinjene prilikom odlučivanja upravnog organa o njegovom predlogu za ponavljanje postupka.

Ustavni sud najpre konstatuje da se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pravo da se izjavljivanjem žalbe ili drugog pravnog sredstva traži od nadležnog suda da preispita odluku kojom je odlučeno o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku. Iako navedena ustavna garancija ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Pri tome, ovo ustavno pravo se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu samo kroz mogućnost izjavljivanja pravnog sredstva, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, koja označava dužnost nadležnog suda da o izjavljenom pravnom sredstvu odluči meritorno u slučaju njegove dozvoljenosti, odnosno dužnost da oceni sve relevantne navode pravnog sredstva i pravično raspravi i odluči o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Sagledavajući odredbe čl. 110, 111. i 168. Zakona o policiji iz 2005. godine, koje su važile u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je njima bilo propisano da policijskom službeniku prestaje radni odnos ukoliko u toku trajanja radnog odnosa nastanu bezbednosne smetnje zbog kojih sa njim radni odnos ne bi ni bio zasnovan da su postojale u vreme zasnivanja radnog odnosa, a takva bezbednosna smetnja je bila, između ostalog, da se u radni odnos za obavljanje poslova u Ministarstvu ne može primiti lice protiv koga se vodi krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Smisao rešenja iz člana 168. Zakona je bio u tome da se obezbedi da uslovi u pogledu bezbednosnih smetnji za rad u Ministarstvu važe kako prilikom zasnivanja radnog odnosa, tako i u toku trajanja radnog odnosa, čime je vršena stalna provera zaposlenih u pogledu podobnosti za obavljanje najsloženijih poslova u Ministarstvu. Legitiman razlog zbog koga lice protiv koga se vodi krivični postupak za navedeno krivično delo ne može, dok krivični postupak traje, zasnovati radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova, jeste taj što upravo to lice treba da radi na poslovima otkrivanja ili na poslovima u vezi sa otkrivanjem učinilaca krivičnog dela i pružanja drugih vidova zaštite građana i imovine. To je bio i legitiman razlog zbog koga ni policijski službenik, odnosno drugi zaposleni u Ministarstvu, protiv koga je vođen krivični postupak za takvo krivično delo, nije mogao ostati u radnom odnosu (videti Rešenje Ustavnog suda IUz-13/2008 od 15. jula 2010. godine).

Podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra od 1. aprila 2011. godine prestao radni odnos, na osnovu člana 168. Zakona o policiji, jer je protiv njega podignuta optužnica zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Time je kod podnosioca u toku radnog odnosa u Ministarstvu nastala bezbednosna smetnja zbog koje radni odnos sa njim ne bi ni bio zasnovan da je u vreme zasnivanja postojala. Rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca je doneto po stupanju optužnice na pravnu snagu, kada je, saglasno odredbi člana 22. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, najranije moglo i biti doneto. U vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na snazi je bila i odredba člana 165. stav 1. Zakona o policiji, koja je propisivala da je zaposleni u Ministarstvu mogao biti privremeno udaljen iz službe kada je protiv njega pokrenut krivični postupak za takvo krivično delo, ali nadležni organ nije primenio to ovlašćenje u konkretnom slučaju. Postupak prestanka radnog odnosa podnosioca je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda od 30. novembra 2012. godine, a Rešenjem Ustavnog suda Už-165/2013 od 9. decembra 2014. godine odbačena je njegova ustavna žalba izjavljena protiv akata donetih u tom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu od 23. decembra 2013. godine oslobođen od optužbe zbog čijeg stupanja na pravnu snagu mu je prestao radni odnos. Na osnovu navedene presude je podneo predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Kabinet ministra od 1. aprila 2011. godine, pozivajući se na razloge propisane odredbama člana 239. tač. 1) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Ispitujući da li je ponavljanje postupka bilo pravno sredstvo kojim se moglo staviti van snage pravnosnažno rešenje o prestanku radnog odnosa, Ustavni sud je uzeo u obzir specifične okolnosti konkretnog slučaja. Odredbama Zakona o policiji nije bilo propisano šta se dešava sa pravnosnažnim rešenjem o prestanku radnog odnosa kada se krivični postupak, kao u konkretnom slučaju, naknadno pravnosnažno okonča oslobađajućom presudom. Pri tome je član 168. Zakona, na osnovu koga je podnosiocu prestao radni odnos, brisan iz teksta zakona, 8. decembra 2011. godine, jer je njegova primena, uz druge odredbe tog zakona, pokazala određene nejasnoće i nedostatke. S obzirom na to da navedenim zakonom nije bilo propisano pravn o sredstvo koje je podnosilac u toj situaciji mogao koristiti u odnosu na pravnosnažno rešenje o prestanku radnog odnosa, te da je navedeno rešenje doneto primenom odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, potrebno je uzeti u obzir vanredna pravna sredstava propisana tim procesnim zakonom. Podnosilac je, nakon donošenja pravnosnažne oslobađajuće presude, nastojao da pred nadležnim organom dokaže da je prestala da postoji bezbednosna smetnja koja je bila razlog za prestanak radnog odnos a i da se u tom smislu nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i ostali zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova protiv kojih nije vođen krivični postupak za takvo krivično delo. Imajući u vidu uslove i razloge za izjavljivanje vanrednih pravnih sredsta va propisanih odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravni postupku , Ustavni sud je ocenio da je predlog za ponavljanje postupka, u konkretnom slučaju, bilo jedino pravno sredstvo podobno da nadležnom organu omogući da ponovo izvrši bezbednosnu proveru u pogledu ispunjenosti uslova za rad podnosioca u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Nadležni organ je odbio predlog podnosioca za ponavljanje postupka, jer pravnosnažnu oslobađajuću presudu nije smatrao kao razlog za ponavljanje postupka prestanka radnog odnosa, u smislu odredaba člana 239. tač. 1) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravni postupku, što su kao pravilnu ocenu prihvatili nadležni sudovi u upravnom sporu.

Ustavni sud smatra da je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni odredaba merodavnog procesnog prava zasnovana ocena Ministarstva unutrašnjih poslova i sudova u upravnom sporu da pravnosnažna oslobađajuća presuda krivičnog suda nije razlog za ponavljanje postupka iz odredbe člana 239. tačka 1) navedenog zakona, koja se odnosi na nove činjenice i nove dokaze koji nisu bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku. Naime, nove činjenice su one činjenice koje su postojale u vreme vođenja ranijeg postupka, ali organ za njih nije znao, a stranka bez svoje krivice nije bila u stanju da ih iznese, pa nisu uzete u obzir prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, odnosn o reč je o naknadno saznatim ili iznetim činjenicama , a ne o činjenicama koje nastanu tek po okončanju postupka. Novi dokazi su oni dokazi koji se odnose na relevantne činjenice za rešenje stvari, koje su postojale u vreme vođenja ranijeg postupka, pri čemu su to mogli biti dokazi koji su postojali u vreme vođenja ranijeg postupka, ali nisu upotrebljeni, bez krivice stranke, kao i dokazi koji potiču iz kasnijeg perioda . Dakle, pravnosnažna oslobađajuća presuda nadležnog suda, nije predstavlja la novu činjenicu niti novi dokaz , u smislu navedene zakonske odredbe, iz razloga što činjenica da je podnosilac oslobođen od optužbe navedenom presudom nije postojala u trenutku donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, već je nastala posle njegovog donošenja.

Međutim, podnosilac ustavne žalbe je ponavljanje postupka tražio i iz razloga propisanog odredbom člana 239. tačka 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, za čiju primenu je bilo neophodno da je nadležni organ kasnije bitno drukčije rešio prethodno pitanje na kome je zasnovano konačno rešenje i da je nastupila pravnosnažnost odluke nadležnog organa o prethodnom pitanju. Ustavni sud do sada nije cenio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na akte donete po predlogu bivšeg policijskog službenika za ponavljanje upravnog postupka podnetog iz razloga propisanog odredbom člana 239. tačka 5) Zakon.

Rešenje o prestanku radnog odnosa, na osnovu člana 168. ranije važećeg Zakona o policiji, donosilo se nakon nastanka bezbednosnih smetnji iz čl. 110. i 111. tog zakona. Stoga je za prestanak radnog odnosa po tom osnovu prethodno pitanje bilo postojanje jedne od propisanih bezbednosnih smetnji. U konkretnom slučaju, bezbednosna smetnja je bila vođenje krivičnog postupka protiv podnosioca za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Postojanje bezbednosne smetnje je utvrđeno na osnovu akta nastalog u krivičnom postupku – optužnice za takvo krivično delo koja je stupila na pravnu snagu i koja je dostavljen a Ministarstvu unutrašnjih poslova u kome je podnosilac bio zaposlen kao policijski službenik. Dakle, prestanak radnog odnosa podnosioca je bio neposredna posledica stupanja na pravnu snagu navedene optužnice. Krivični postupak se u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca nalazio u fazi optuženja, dok je osnovanost optužnice tek trebalo utvrditi na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom i na pretresu pred drugostepenim sudom. Prema tome, podnosiocu je radni odnos prestao pre nego što mu je data prilika da se brani od optužnice čije stupanje na pravnu snagu je dovelo do prestanka radnog odnosa, odnosno pre nego što su mu u krivičnom postupku obezbeđene sve ustavne garancije koje se odnose na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Kada je krivični postupak pravnosnažno okončan presudom kojom je podnosilac oslobođen od optužbe i kojom je u cel ini rešen predmet optužbe, tada je istovremeno prestala da postoji bezbednosna smetnja koja je obuhvatala upravo vođenje krivičnog postupka po navedenoj optužbi, te je prethodno pitanje , u odgovarajućem sudskom postupku, kasnije različito rešeno u odnosu na momenat donošenja odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca . Pravnosnažna oslobađajuća presuda krivičnog suda ukazuje na neosnovanost optužnice i neopravdanost pokretanja i vođenja krivičnog postupka protiv podnosioca . Dejstvo takve presude je nemogućnost gonjenja i kažnjavanja podnosioca za krivično delo za koje je pravnosnažno oslobođen, kao i nemogućnost izražavanja sumnje u pogledu krivice podnosioca u bilo kom postupku. Od momenta nastupanja pravnosnažnosti oslobađajuće presude prestala je da postoji bezbednosna smetnja koja je bila razlog za prestanak radnog odnos a podnosioca. Po shvatanju Ustavnog suda, podnosilac, kome je uskraćeno pravo na rad zbog stupanja na pravnu snagu optužnice, a kasnije nije oglašen krivim za krivično delo koje je bilo predmet optužnice, nije mogao trajno snositi posledice u pogledu svog prava na rad i drugih prava u vezi sa radom , nakon što je pravnosnažno oslobođen od optužbe . U tom smislu, prilikom odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka iz razloga propisanog odredbom člana 239. tačka 5) Zakona bilo je potrebno da se uspo stavi pravična ravnoteža između zaštite javnog interesa koji je postojao u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa i zaštite prava podnosioca na rad .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije, s obzirom na sve navedene okolnosti konkretnog slučaja, na ustavnopravno prihvatljiv način ispitalo da li su ispunjeni uslovi za ponavljanje upravnog postupka iz razloga propisanog odredbom 239. tačka 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, što su Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud propustili da otklone. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 55/2019 od 28. marta 2019. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13523/18 od 6. decembra 2018. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje na svoj pravni stav, prema kome je ustavna žalba izjavljena zbog povrede tog ustavnog prava , ratione materiae, nespojiva sa sadržinom odluka kojima je odbačen ili odbijen predlog za ponavljanje upravnog postupka, jer se takvim odlukama samo utvrđuje da li postoje procesni uslovi za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca predloga odlučeno u pravnosnažno okončanom postupku čije se ponavljanje traži. Takav stav izražen je i u predmetu Evropske komisije za ljudska prava H protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77 , od 8. maja 1978. godine) i predmetu ESLjP Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99 , od 13. septembra 2001. godine). Pored toga, povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se, pre svega, navodima koji se odnose na postupak prestanka radnog odnosa podnosioca, okončanog presudom Vrhovnog kasacionog suda od 30. novembra 2012. godine, što je bilo predmet ustavne žalbe u predmetu Už-165/2013, koja je odbačena Rešenjem ovog suda od 9. decembra 2014. godine. Stoga je Ustavni sud ocenio da s e osporeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i osporene sudske odluke donete u upravnom sporu pokrenutom protiv tog rešenja, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava, niti se navodi ustavne žalbe mogu dovesti u vezu sa osporenim aktima donetim po predlogu za ponavljanje upravnog postupka.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Vrhovni kasacioni sud presudom čijim donošenjem su iscrpljena pravna sredstva u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od ove odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu E SLjP Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog odbijanja ponavljanja postupka nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti