Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao četrnaest godina. Neažurnost prvostepenog suda, dugi periodi neaktivnosti i kašnjenje veštaka glavni su razlozi za prekomernu dužinu trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Goran Ilić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2696/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2626/10 od 19. avgusta 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 23. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2626/10 od 19. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2696/06.

Podnosilac je u ustavnoj žal bi, pored ostalog, interpretirao činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažno okončanom postupku i izneo svoju ocenu dokaza, smatrajući da je veštak koristio ''neprimenljivu metodu obračuna duga na konkretan spor''. Takođe je naveo da mu pripada pravo ''na realan iznos duga što je moguće priznavanjem makar eventualnog tužbenog zahteva''. Dalje je naveo da je postupak trajao 14 godina iako pred met nije bio pravno složen, te ništa ne može opravdati sudove za odugovlačenje postupka. Podnosilac, pri tome, ističe da je oštećen za veliki iznos bespotrebno plaćenih troškova koji bi bili znatno manji da je parnica okončana u razumnom roku.

Podnosilac je Ustavnom sudu predložio da utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2696/06 . Takođe je zahtevao da Sud utvrdi njegovo pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, te naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13605/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2696//06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. avgusta 199 6. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih Ž.M, R.B. i D.M, svih iz Novog Sada, radi isplate duga, ali je, usled povlačenja tužbe, Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 5024/96 od 1. aprila 1999. godine obustavio postupak u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2696/06 od 10. septembra 2007. godine , u prvom stavu izreke, delimično je usvojen primaran tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 634.049,82 dinara, sa zakonskom zateznom kam atom počev od 10. februara 2006. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 105.744,00 dinara, sve u roku od 15 dana, dok je drugim stavom izreke, u preostalom delu preko dosuđenih 634.049,82 dinara do traženih 1.556.279,70 dinara tužbeni zahtev odbijen. Trećim stavom izreke ove presude odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga isplati iznos od 1.025.444,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. februara 2006. godine, pa do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2626/10 od 19. avgusta 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac i tuženi 17. juna 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu, te da je tuženi primio na zajam 200.000,00 tadašnjih dinara, uz uplatu depozita od 40.000,00 dinara na dan 23. maja 1991. godine; da je tuženi istog dana uplatio tužiocu 4.000,00 tadašnjih dinara na ime administrativnih troškova, zatim 6.000,00 dinara na ime provizije, te 2.400,00 tadašnjih dinara na ime troškova osiguranja kredita; da je na dan uplate depozita od 40.000,00 tadašnjih dinara, taj iznos realno predstavljao iznos od 2.930,40 DEM, odnosno 1.498,29 evra; da je tuženi dobio kredit u petostrukom iznosu dinarskog depozita - 200.000,00 dinara koji je tada predstavljao realnu tržišnu vrednost od 12. 820,51 DEM, odnosno 6.555,02 evra; da je tuženi uplatio i osiguranje u iznosu od 2.400,00 dinara, što je tada prestavljalo realnu tržišnu vrednost od 153,85 DEM, odnosno 78,66 evra ; da ako se prilikom obračuna valorizacije koristi koeficijent kretanja cena na malo za ceo mesec januar 1994. godine, dobije se da je na dan 24. januar 1994. godine neizmireni dug tuženog iznosio 3.715,85 dinara, te kad se na taj iznos izvrši obračun zakonske zatezne kamate od 24. januara 1994. godine do 10. februara 2006. godine kao dana veštačenja, dobija se da je ukupno dugovanje tuženog na dan 10. februar 2006. godine 634.049,82 dinara ; da je na dan veštačenja 10. februara 2006. godine došlo do svođenja međusobnih prestacija stranaka na čvrstu valutu, čime je postignuta ekvivalencija međusobnih davanja, zbog čega tuženi nije bio u docnji do dana veštačenja kada je utvrđena dinarska protivvrednost duga; da je stoga, prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u daljem toku postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godin a, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 28. avgusta 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe 28. avgusta 1996. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2626/10 od 19. avgusta 201 0. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan , prošlo četrnaest godina.

Nadalje, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka je zakazano i održano 12 ročišta. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja donete su jedna prvostepena presud a i jedna drugostepen a presud a.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio zahtev za isplatu duga. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka pred sudom, s obzirom na to da je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, prvostepeni sud je u prve četiri godine suđenja zakazao četiri ročišta, koja su održana u vremenskom razmaku od 12 meseci , da bi na ročištu 4. novembra 1999. godine odredio veštačenje ekonomsko-finansijske struke. Iako je veštaku dat rok od 30 dana za obavljanje veštačenja, veštak je svoj nalaz sa mišljenjem dostavio nakon 18 meseci , pri čemu sud nije koristio zakonom predviđene mogućnosti kako bi veštak blagovremeno izveo veštačenje . Potom je , nakon dostavljanja nalaza veštaka 23. aprila 2001. godine, sud zakazao ročište za 26. januar 2004. godine , dakle posle tri godine, iako nije bilo smetnji da se ono zakaže i održi po dobijanju nalaza. Nadalje, na ročištu od 26. januara 2004. godine tužiocu je ostavljen rok od 15 dana za predlaganje dokaza, ali je sud tek po proteku dve godine zakazao sledeće ročište za 18. januar 2006. godine. Takođe, iako su, radi odlučivanja o žalbi tužioca, spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu 8. novembra 200 7. godine, Okružni sud u Novom Sadu je nakon dve godine rešenjem Gž. 6317/2007 od 11. novembra vratio spise prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji .

Stoga proizlazi da je na dužinu trajanja konkretnog postupka uticala, pre svega, okolnost što prvostepeni sud nije blagovremeno zakazivao (i održavao) sudska ročišta , te se nije starao o obezbeđenju veće koncentracije dokaza na istom ročištu, niti je koristio ovlašćenja predviđena zakonom da spreči učesnike u postupku u odugovlačenju parnice.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao četrnaest godina, čime se znatno odstupilo od standarda razumnog roka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je tuženi dužan da podnosiocu isplati iznos od 634.049,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2006. godine. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog obezvređivanja novčanih jedinica . Stoga, ako je dugovani iznos znatnije obezvređen usled promene vrednosti dinara, sa stanovišta prava na pravično suđenje, prihvatljiva je ocena suda da je u konkretnom slučaju na dan veštačenja 10. februara 2006. godine došlo do svođenja međusobnih prestacija stranaka, čime je postignuta ekvivalencija međusobnih davanja, te je pravično dosuditi razliku obračunatu po prosečnoj stopi rasta cena na malo.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud, stoga, nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac tvrdnje o povredi ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za navode o povredi prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je, stoga , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred sudom snose svoje troškove.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti