Ustavni sud: Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja pravnosnažnog upravnog akta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Parnični sudovi su pogrešili kada su odbili zahtev za isplatu novčane naknade u punom iznosu, ignorišući pravnosnažno upravno rešenje kojim je to pravo podnosiocu već bilo priznato.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-541/2008
04.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloja Radišića iz Arilja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloja Radišića i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine i presudom Okružnog suda u Užicu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Užicu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine i nalaže Višem sudu u Užicu da ponovo odluči o žalbi Miloja Radišića izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloje Radišić iz Arilja je 7. maja 2008. godine, preko punomoćnika – advokata Ljubodraga M. Božovića iz Arilja, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbama člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem „Nacionalne službe za zapošljavanje“ broj 104-00803-01/01-2200 od 31. maja 2001. godine priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti do zaposlenja ili do ostvarivanja prava na starosnu penziju u visini od 100% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, ali da mu je „Nacionalna služba za zapošljavanje“ tu naknadu isplaćivala u iznosu umanjenom za 20%, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Arilju. Dalje je navedeno da je osporenim presudama odbijen njegov tužbeni zahtev kao neosnovan, uz obrazloženje da je rešenje „Nacionalne službe za zapošljavanje“ doneto 31. maja 2001. godine, ali da je postalo pravnosnažno posle 1. juna 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica po kome novčana naknada za vreme nezaposlenosti ne može iznositi 100%, kao po ranijem zakonu, nego najviše 80% od prosečne zarade ostvarene u privredi Republike Srbije. Podnosilac smatra da je zakon retroaktivno primenjen na njegovu štetu, čime je doveden u neravnopravan položaj u odnosu na lica kojima je priznato pravo na novčanu naknadu u iznosu od 100% prosečne mesečne zarade u privredi Republike.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Pr. 46/08 Opštinskog suda u Arilju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Užice broj 104-00803-01/01-2200 od 31. maja 2001. godine (ne Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je to navedeno u ustavnoj žalbi) podnosiocu ustavne žalbe priznato je pravo na novčanu naknadu u trajanju do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, počev od 29. maja 2001. godine u iznosu od 161,50 dinara dnevno, što je 100% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike. Podnosiocu ustavne žalbe je priznato i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme isplate novčane naknade, a na osnovicu za uplatu doprinosa koju čini isplaćeni iznos novčane naknade. Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba, tako da je rešenje postalo pravnosnažno 29. juna 2001. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Nacionalna služba za zapošljavanje Užice - Ispostava Arilje, da isplati tužiocu na osnovu manje isplaćene novčane naknade za vreme nezaposlenosti u periodu februar 2005. - april 2007. godine ukupan iznos od 52.398,34 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da na iznose neisplaćene novčane naknade uplati za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u visini koju odredi nadležna filijala Fonda.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Užicu je doneo osporenu presudu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu, a presudu Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine potvrdio. U obrazloženju presude je, inter alia, navedeno da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica stupio na snagu 1. juna 2001. godine, tako da rešenje tužene o pravu tužioca koje je doneto 31. maja 2001. godine nije postalo pravnosnažno u momentu kada je ovaj zakon stupio na snagu zbog čega se saglasno odredbi člana 14. stav 2. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica primenjuje izmenjeni član 20. navedenog Zakona, po kome se naknada za vreme nezaposlenosti ne određuje u visini od 100%, već se određuje prema poslednjem objavljenom statističkom podatku, tako da ne može biti niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade. Dalje je navedeno da je predmet spora bilo raspravljanje o visini naknade za period februar 2005. - april 2007. godine i da je zbog toga neosnovano pozivanje tužioca na odredbu člana 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, prema kojoj se novi način obračuna naknade primenjuje počev od 1. septembra 2001. godine.

4. Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 29/01) (u daljem tekstu: Zakon o izmenama i dopunama Zakona), Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, kao i da protiv rešenja donesenog u drugom stepenu žalba nije dopuštena (član 12. st. 1. i 3.); da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (član 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona bilo je propisano: da se član 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica menja i glasi: „Visina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, kao i da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano: da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi, kao i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.)

Odredbom člana 12. stav 1. ZPP je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa (28. maja 2001. godine) stekao prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (29. maja 2001. godine podnosilac se prijavio na evidenciju nezaposlenih lica), koja su mu priznata rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Užice broj 104-00803-01/01-2200 od 31. maja 2001. godine, da bi tek nakon donošenja predmetnog rešenja, 1. juna 2001. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona. U takvoj pravnoj situaciji, sudovi su zauzeli stav da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada iznos novčane naknade utvrđen pravnosnažnim upravnim aktom, nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona kojom je propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona. Međutim, odredbom člana 17. istog zakona je primena izmenjene odredbe člana 20. stav 2. osnovnog Zakona koja se primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade odložena do 1. septembra 2001. godine. Ustavni sud podseća da je predmetno rešenje Republičkog zavoda za tržište rada postalo pravnosnažno 29. juna 2001. godine, dakle pre početka primene novelirane odredbe člana 20. stav 2. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da sudovi u parnici koja je vođena radi isplate razlike novčane naknade između iznosa utvrđenog pravnosnažnim upravnim rešenjem i isplaćivanog iznosa, nisu mogli odbiti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pozivajući se na noveliranu odredbu člana 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Naime, sudovi su ovakvim tumačenjem odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona na štetu podnosioca ustavne žalbe de facto stavili van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U konkretnom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim aktom upravnog organa, s obzirom na to da visina tužbenog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna. Iz odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Dakle, sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele nadležnosti je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, upravo zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ. Činjenica da organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno ne postupa u skladu sa njegovom sadržinom, ne oslobađa sud obaveze da poštuje takav pravni akt, jer o zakonitosti konačnih upravnih akata mogu odlučivati samo redovni sudovi u upravnom sporu.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine i Okružnog suda u Užicu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Užicu Gž1. 237/08 od 20. marta 2008. godine i određivanjem da se donese nova odluka o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Arilju Pr. 46/08 od 26. februara 2008. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud: Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja pravnosnažnog upravnog akta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti