Povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog dugotrajnog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku nad dužnikom sa većinskim državnim kapitalom. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5416/2012
25.06.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenije Stevanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenije Stevanović i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 438/11 od 12. aprila 201 2. godine i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 438/11 od 12. aprila 201 2. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine .

3. Usvaja se ustavna žalba Milenije Stevanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8236/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenija Stevanović iz Beograda izjavila je, 2. jula 2012 . godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 438/11 od 12. aprila 201 2. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemečenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 5. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da su sudovi njen tužbeni zahtev odbili, iako je tužbom tražila da se ponište rešenja na osnovu kojih je, bez davanja saglasnosti, raspoređena na rad u mesto koje je udaljeno više od 50 kilometara od ranijeg mesta rada . Podnositeljka dalje navodi da sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 321. Carinskog zakona, kojom je bilo propisano da se premeštaj vrši po potrebi Uprave carina, čije kriterijume određuje direktor, niti odredbu člana 75 . stav 1 . Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornost ima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije - Upravi carina (u daljem tekstu: Pravilnik) , kojom je bilo utvrđeno da ona prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa koja nisu uređena tim pravilnikom, carinski službenici ostvaruju shodno Carinskom zakonu, Zakonu o radnim odnosima u državnim organima, Zakonu o radu, Opštem i Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe, polazeći od toga da je članom 6 , tada važećeg , Opšteg kolektivnog ugovora , bilo utvrđeno da se zaposleni, bez svog pristanka, ne može rasporediti iz jednog u drugo (geografsko) mesto rada ukoliko je u daljenost između njih veća od 50 kilometara. Takođe, podnositeljka ističe da navedne odredbe Zakona i Pravilnika nisu u suprotnosti sa navedenom odredbom Opšteg kolektivnog ugovora, imajući u vidu da Opšti kolektivni ugovor ne sprečava tuženu da svoje zaposlene raspoređuje po potrebi službe, već da joj to pravo samo ograničava u skladu sa obavezom preuzetom zaključenjem Ugovora, zbog čega nije ni bilo razloga da se prvostepeni sud upušta u ocenu jačine pravne snage navedenih propisa.

Podnositeljka ističe i da je osporeni parnični postupak neopravdano dugo trajao, i to duže od sedam godina, iako se radi o vrsti postupka koja je u zakonu definisan a kao hitn a.

Podnositeljka od Ustavnog sud a zahteva da ustavnu žalbu usvoji, poništi osporenu drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak, te joj naknadi štetu nastalu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Milenija Stevanović, ovde podnsiteljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, dana 18. marta 2005. godine, protiv Republike Srbije – Ministarstva finansija – Uprave carina, radi poništaja rešenja, na osnovu kojeg je, bez svoje saglasnosti, prebačena da radi iz Beograda u Šabac – Badovince. Tužbom je tražila i da se tuženi obaveže da je vrati u Carinarnicu Beograd, na radno mesto sa kojeg je premeštena, te da joj nadoknadi troškove nastale njenim raspoređivanjem u Carinarnicu Šabac – Carinska ispostava Badovicni.

Tokom 2005. godine, sud je zakazao dva ročišta (28. oktobra i 8. decembra), od kojih je jedno održao.

Tokom 2006. godine sud je zakazao i održao jedno ročište, 2. marta 2006. godine, na kojem je tužilja obavestila sud da ju je tuženi premestio u Carinarnicu Valjevo, zbog čega ju je sud obavezao da dostavi rešenje o raspoređivanju. Nakon što je tužilja, 14. marta 2006. godine, sudu dostavila traženo rešenje, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 353/05 od 21. marta 2006. godine, kojim je odbacio tužbu tužilje zbog nepostojanja pravnog interesa. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2029/06 od 27. decembra 2006. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Do donošenja osporene prvostepene presude, sud je zakazao 12 ročišta, od kojih je pet održao (26. oktobra 2007. godine; 22. februara 2008. godine; 30. septembra 2009. godine; 10. maja i 30. septembra 2010. godine), a sedam nije održao (uglavnom zbog neurednog pozivanja stranaka na ročište - pet ročišta, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog evakuacije usled dojave da je podmetnuta bomba). Sud je na poslednjem ročištu izveo dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu P1. 8236/10.

Prvi osnovn i sud u Beogradu doneo je osporenu presudu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine, kojom je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se ponište kao nezakonita reše nja tužene od 1. decembra 2004. i 3. marta 2005. godine, te odbio njen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da je vrati na radno mesto sa kojeg je premeštena, a odbacio kao neurednu njenu tužbu u delu koji se odnosi na obavezivanje tužene na naknadu troš kova nastalih raspoređivanjem u Badovinc e, pa je obavezao da tuženoj naknadi troš kove parničnog postupka.

Prvostepeni sud je našao da je tužilja istakla više razloga na osnovu kojih su osporena rešenja nezakonita, ali je sud, ceneći svaki razlog pojedinačno, našao da su osporena rešenja zakonita, te da su njeni navodi neosnovani. Prvostepeni sud ističe da je tužilja kao osnovni razlog nezakonitosti osporenih rešenja navela da su suprotna članu 6. stav 2. tačka 2) Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/00 i 31/01), jer je tužilja, bez svoje saglasnosti, premeštena na radno mesto koje je više od 50 kilometara udaljeno od Beograda, gde je njeno prethodno radno mesto, što je suprotno i članu 75. stav 1. Pravilnika od 14. novembra 2003. godine, kojim je propisano da prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa koji nisu uređe ni ovim pravilnikom, carinski službenici ostvaruju shodno Carinskom zakonu, Zakonu o radnim odnosima u državnim organima, Zakonu o radu, Opštem i posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe, kao i ostalim propisima koji regulišu tu materiju, te da je suštinski sporno pravno pitanje između stranaka da li se Opšti kolektivni ugovor primenjuje na zaposlene kod tužene, odnosno da li je neophodan pristanak zaposlenog za premeštaj ili je zaposlenog moguće premestiti i bez pristanka, ako to zahtevaju potrebe službe. Prvostepeni sud je stao na stanovište da se Opšti kolektivni ugovor primenjuje na carinske službenike u delu koji nije suprotan zakonskim propisima koji regulišu oblast prava, obaveza i odgovornosti u vezi sa radom zaposlenih u Upravi carina i našao da se sva pitanja koja se tiču radnih odnosa zaposlenih u Upravi carina, a koja su regulisana Carinskim zakonom i Pravilnikom, čak i kada su uređena suprotno Opštem kolektivnom ugovoru rešavaju u skladu sa tim zakonom i pravilnikom, a imajući u vidu da su isti jači pravne snage od Opšteg kolektivnog ugovora. U tom smislu, sud je imao u vidu da je premeštaj, odnosno raspoređivanje carinskih službenika regulisano odredbom člana 321. stav 1. Carinskog zakona koji propisuje da se promena radnog mesta iste grupe u Upravi carina (premeštaj) vrši po potrebi Uprave carina ili na zahtev carinskog službenika, a prema stavu 2 , kriterijume za utvrđivanje potrebe iz stava 1. određuje direktor, kao i da je članom 20. stav 1. tačka 1) Pravilnika propisano da direktor Uprave carina može da premesti carinskog službenika iz jedne organizacione jedinice u drugu ako to potrebe službe zahtevaju. Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da je dovoljno da potrebe službe, koje utvrđuje direktor, zahtevaju premeštaj carinskog službenika, te da nije potreban pristanak carinskog službenika za premeštaj. Nesporno je da član 6. Opšteg kolektivnog ugovora zahteva pristanak zaposlenog za raspoređivanje na rad iz jednog u drugo mesto, ali nema mesta primeni navedenog člana u konkretnom slučaju, s obzirom na to da je tužena specifična radna sredina, te da su prava i obaveze zaposlenih delimično regulisan i posebnim zakonom u odnosu na sve druge zaposlene, a samim Carinskim zakonom je propisano da se drugi propisi koji regulišu radnopravnu oblast primenjuju samo ako ovim zakonom nije drugačije propisano, a u konkretnom slučaju Carinskim zakonom je propisano da se premeštaj zaposlenih vrši isključivo po potrebi službe, bez pristanka zaposlenog. Iz toga proizlazi da su osporena rešenja zakonita, bez obzira na to što tužilja nije dala pristanak za premeštaj.

Postupajući po žalbi tužilje od 14. decembra 2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 438/11 od 12. aprila 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine u stavovima jedan, dva i četiri izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da su be z uticaja navodi žalbe da je tužena bila dužna da poštuje i neposredno primenjuje član 6. Op šteg kolektivnog ugovora, s obzir om na to da se Carinskim zakonom , koji je poseban zakon za ovu radnu sredinu, između ostalog, uređuju i ras poređivanja, dok se drugi propisi koji regulišu radnopravnu oblast, primenjuju samo ako ovim zakonom nije drugačije propisano, te da nije ovlašćenje suda, već poslodavca, kako će organizovati svoju delatnost.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da opšti akt ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, te da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drugačije određeno (član 7.).

Carinskim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/05 i 85/05), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano: da se na zaposlene u Upravi carina primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog i penzijskog osiguranja i obrazovanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 298.); da se promena radnog mesta iste grupe u Upravi carina (premeštaj) vrši po potrebi Uprave carina ili na zahtev carinskog službenika, a kriterijume za utvrđivanje potrebe iz stava 1. ovog člana određuje direktor (član 321.).

Pravilnikom o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina od 14. novembra 2003. godine, koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano: da direktor Uprave carina može carinskog službenika premestiti iz jedne organizacione jedinice u drugu, i to – 1) ako to potrebe službe zahtevaju i 2) na lični zahtev carinskog službenika, a da rešenje o premeštaju donosi direktor (član 20. st. 1. i 2.); da prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa koja nisu uređenja ovim Pravilnikom, carinski službenici ostvaruju shodno Carinskom zakonu, Zakonu o radnim odnosima u državnim organima, Zakonu o radu, Opštem i posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe, kao i ostalim propisima koji regulišu tu materiju (član 75. stav 1.).

Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/2000 i 31/01), koji se primenjivao na konretan slučaj, bilo je propisano: da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavaca iz oblasti rada i radnih odnosa, kao i međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora, a da poslodavac, u smislu ovog kolektivnog ugovora, jeste domaće i strano pravno i fizičko lice koje ima zaposlene (član 1.); da se ovaj kolektivni ugovor neposredno primenjuje (član 2); da zaposleni može privremeno ili trajno da bude raspoređen na rad iz jednog mesta u drugo samo uz njegov pristanak, a da se zaposleni može rasporediti na rad kod istog poslodavca iz jednog u drugo mesto bez njegovog pristanka – ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se raspoređuje na rad manja od 50 km u jednom pravcu ili su mesto rada i mesto u koje se zaposleni raspoređuje na teritoriji iste opštine, odnosno grada, a organizovan je redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i obezbeđena je naknada prevoza u visini cene prevoza u javnom saobraćaju (član 6. stav 1. i stav 2. tačka 2)).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao na konkretan slučaj, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se osporen e presud e zasniva ju na argumentaciji da se odredba člana 6. stav 2. tačka 2) Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/2000 i 31/01), ne može primeniti na konkretan slučaj iz razloga što se Carinskim zakonom, kao i Pravilnikom, koji su posebni propisi za ovu radnu sredinu, između ostalog, uređuju i ras poređivanja, dok se drugi propisi koji regulišu radnopravnu oblast primenjuju samo ako ovim zakonom nije drugačije propisano, te da se sva pitanja koja se tiču radnih odnosa zaposlenih u Upravi carina regulisana navedenim zakonom i pravilnikom, čak i kada su uređena suprotno Opštem kolektivnom ugovoru, rešavaju u skladu sa tim zakonom i pravilnikom, jer su oni jače pravne snage od Opšteg kolektivnog ugovora, zbog čega su tužben e zahtev e podnosi teljke ustavne žalbe i odbi li.

Ustavni sud je , ceneći navode ustavne žalbe da su sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili materijalno pravo , kao i da je za zakonitost osporenih rešenja bila neophodna saglasnost podnositeljke, pošao od odredaba člana 321. Carinskog zakona i člana 20. Pravilnika, kojima je propisano da se premeštaj u Upravi carina vrši ako to potrebe službe zahtevaju, a da kriterijume za utvrđivanje premeštaja određuje direktor Uprave, te odredbe člana 6. stav 2. tačka 2) Opšteg kolektivnog ugovora, kojom je propisano da se zaposleni može rasporediti na rad kod istog poslodavca iz jednog u drugo mesto bez njegovog pristanka ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta u koje se raspoređuje na rad manja od 50 km u jednom pravcu. Ustavni sud konstatuje da kako je Carinskim zakonom i Pravilnikom propisano da premeštaji zaposlenih zavise od potreba službe, a da je Opštim kolektivnim ugovorom predviđeno da je saglasnost zaposlenog neophodna za svaki premeštaj koji podrazumeva geografsku udaljenost veću od 50 km između mesta sa kojeg se upućuje i mesta na koje se upućuje, to ne znači da su ove odredbe u suprotnosti jedna drugoj, jer obe predviđaju mogućnost da zaposleni bude premešten. Takođe, iz navedenog proizlazi da je Opštim kolektivnim ugovorom tačno propisana geografska udaljenost na koju je dopušteno premestiti zaposlenog bez njegove saglasnosti, kao i da se ova odredba odnosi na premeštaj svih zaposlenih. Ustavni sud nalazi, da i pored toga što carinski službenici obavljaju specifičnu delatnost, tj. delatnost koja zahteva češće premeštanje zaposlenih iz jednog mesta u drugo, to ne znači da njima pripada manje prava od ostalih grupa zaposlenih. Navedeno upravo proizlazi iz odredaba Opšteg kolektivnog ugovora kojim jesu predviđena veća prava za zaposlene od onih koja su predviđena Carinskim zakonom, te član a 7. stav 2. Zakona o radu , prema kome se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom. Polazeći od stanovišta izraženog u osporenim presudama da se sva pitanja regulisana Carinskim zakonom i Pravilnikom, koja se tiču radnih odnosa zaposlenih u Upravi carina, čak i kada su uređena suprotno Opštem kolektivnom ugovoru, rešavaju u skladu sa Zakonom i Pravilnikom, Ustavni sud nalazi da se radi o očigledno j arbitrerno sti koja je, u konkretnom slučaju, dovela do proizvoljne primene materijalnog prava , što je za posledicu ima lo da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Na osnovu izloženog i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 438/11 od 12. aprila 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8236/10 od 30. septembra 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke .

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe takođe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. marta 200 5. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu , a da je pravnosnažno okončan 12. aprila 201 2. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je , polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je isti trajao sedam godina.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca ne može biti opravdanje dugom trajanju parničnog postupka. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine la odugovlačenju postupka , a da je prvostepeni postupak trajao pet i po godina, tokom kojeg je ukupno održano sedam ročišta, te da sud nije nalagao veštačenja, niti saslušavao svedoke, već samo jednom saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke, i to na poslednjem ročištu na kojem je i zaključio glavnu raspravu.

Dakle, ne ulazeći u detaljnu analizu celokupnog toka postupka, Ustavni sud ukazuje da odgovornost za sedmogodišnje trajanje parničnog postupka u dve sudske instance isključivo snose postupajući sudovi, koji nisu uspeli da u razumnom roku okončaju ovaj radni spor.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8236/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog radnog spora. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Kako podnosteljka navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na rad iz člana 60. stav 5. Ustava obrazlaže istim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje, to se Ustavni sud ovim navodima nije posebno bavio.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti