Kratak pregled

Ustavni sud Srbije usvojio je žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava roditelja. Viši sud je proizvoljno primenio bilateralni ugovor sa Bosnom i Hercegovinom, onemogućivši izvršenje priznate presude o poveravanju dece majci, čime je narušio ustavne garancije zaštite porodice.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5416/2025
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. V.1(1) iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba B. V.(1) i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Šapcu Gži. 70/25 od 9. aprila 2025. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava roditelja iz člana 65. Ustava.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gži. 70/25 od 9. aprila 2025. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 220/24 od 4. marta 2025. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. B. V.(1) iz Loznice podnela je Ustavnom sudu, 19. maja 2025. godine, preko punomoćnika N. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Šapcu Gži. 70/25 od 9. aprila 2025. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava i dužnosti roditelja i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 65. i 66. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe ističe i povredu člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji suštinski predstavlja istu garanciju kao i odredba člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi formalnopravni uslovi za izvršenje pravnosnažne presude suda u Bosni i Hercegovini, koji su predviđeni važećim bilateralnim ugovorom; da je Viši sud u Šapcu proizvoljno protumačio odredbu člana 27. tačka 5. navedenog ugovora, s obzirom na to da pred sudom u Republici Srbiji, kao državi u kojoj se zahteva izvršenje, nije pokrenut nijedan drugi postupak po istom osnovu; da je bez uticaja to što su deca u Bosni i Hercegovini, imajući u vidu da školu pohađaju u Loznici, gde dolaze svakog radnog dana, a i državljani su Republike Srbije; da je u donošenju osporenog drugostepenog rešenja, kao član veća Višeg suda u Šapcu, učestvovao sudija koji je prethodno odlučivao o priznanju presude suda Bosne i Hercegovine, čime je narušena nepristrasnost suda, kao sastavni element prava na pravično suđenje; da kako je reč o izvršnoj ispravi kojom je podnositeljka određena za samostalnog vršioca roditeljskog prava nad troje dece, donošenjem osporenog drugostepenog rešenja njoj su povređena prava iz člana 65. Ustava, a takođe, uskraćena je i posebna zaštita porodice, u smislu člana 66. Ustava, jer su deca razdvojena od majke i pored pravnosnažne odluke suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio P. V. iz Trnovice kod Zvornika, Bosna i Hercegovina, preko adrese u Loznici, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnositeljke i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Imenovani je u podnesku od 29. septembra 2025. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Loznice, pored ostalog, istakao: da je Viši sud u Šapcu doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku; da je bez uticaja to što deca stranaka pohađaju školu u Loznici i što su državljani Republike Srbije, imajući u vidu da su istovremeno i državljani Bosne i Hercegovine, kao i da sa njim u zajednici žive neprekidno počev od 7. novembra 2023. godine; da je podnositeljka ustavne žalbe pred Osnovnim sudom u Zvorniku pokrenula izvršni postupak na osnovu iste izvršne isprave, koji je uspešno okončan predajom dece, što je sve konstatovano u zapisniku sudskog izvršioca od 3. septembra 2025. godine.

Izjašnjavajući se na navode trećeg lica, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je u podnesku od 28. oktobra 2025. godine, pored ostalog, istakao da su se deca stranaka već nakon dva sata od pomenute predaje majci vratila kod oca, zbog čega je Osnovnom sudu u Zvorniku predat zahtev da se sa postupkom izvršenja nastavi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici I. 220/24, kao i ostalu dokumentaciju koja je tokom postupka pribavljena, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Zvorniku 83 0 P 060084 23 P od 27. decembra 2023. godine, stavom I izreke, razveden je brak između tužilje B. V.(1), ovde podnositeljke ustavne žalbe i tuženog P. V, zaključen 22. aprila 2004. godine u Kozluku, koji je upisan u matičnu knjigu venčanih za matično područje Kozluk, pod rednim brojem 25 za 2004. godinu. Stavom II izreke samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim B. V.(2), rođenim 11. maja 2011. godine, maloletnim B. V.(3), rođenim 18. oktobra 2012. godine i maloletnom O. V, rođenom 4. maja 2015. godine, povereno je tužilji kao majci.

Rešenjem Višeg suda u Šapcu R. 4/24 od 5. jula 2024. godine, koje je postalo pravnosnažno 2. avgusta 2024. godine, priznata je kao punovažna u Republici Srbiji navedena presuda Osnovnog suda u Zvorniku.

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. decembra 2024. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Loznici predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika P. V, sa prebivalištem u Trnovici kod Zvornika, Bosna i Hercegovina, na osnovu stava II izreke pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Zvorniku 83 0 P 060084 23 P od 27. decembra 2023. godine.

Dopisom od 25. decembra 2024. godine izvršni sudija se obratio Osnovnom sudu u Zvorniku, radi dobijanja informacije o tome da li je sprovedeno izvršenje u predmetu tog suda 83 0 I 063669, gde je izvršni postupak pokrenut na osnovu iste izvršne isprave, a što je bio razlog da ranije podneti predlog za izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Loznici I. 96/24 bude odbačen rešenjem Višeg suda u Šapcu Gži. 148/24 od 28. avgusta 2024. godine, po žalbi izvršnog dužnika. U navedenom predmetu je o priznanju strane izvršne isprave odlučivano kao o prethodnom pitanju.

U odgovoru Osnovnog suda u Zvorniku od 19. februara 2025. godine je, pored ostalog, navedeno: da predmetno izvršenje još uvek nije sprovedeno; da su sudski izvršioci izlaskom na lice mesta, dana 15. novembra 2024. godine, konstatovali da deca odbijaju da idu kod majke; da je, prema izveštaju Centra za socijalni rad Zvornik od 3. decembra 2024. godine, takvo ponašanje dece neadekvatno usled instrumentalizacije od strane oca, koji manipuliše njihovim ponašanjem; da je stoga ocu izrečena novčana kazna rešenjem od 17. decembra 2024. godine.

Osnovni sud u Loznici je rešenjem I. 220/24 od 4. marta 2025. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje od 9. decembra 2024. godine, polazeći u obrazloženju od stava Višeg suda u Šapcu izraženog u navedenom rešenju Gži. 148/24 od 28. avgusta 2024. godine.

Izvršni poverilac je 21. marta 2025. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da je za primenu člana 27. tačka 5. Ugovora između Srbije i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima relevantan samo postupak koji se vodi u državi u kojoj se traži priznanje i izvršenje presude, ne i u državi čiji je sud doneo presudu; da navedeni bilateralni ugovor u pomenutoj odredbi reguliše samo situaciju u kojoj se priznanje i izvršenje zahteva istovremeno, a u konkretnom slučaju je izvršna isprava već priznata u posebnom postupku i tako u svemu izjednačena sa presudama sudova u Republici Srbiji; da se u takvim okolnostima ima primeniti član 46. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji propisuje da se strana izvršna isprava izvršava isto kao domaća, ako glasi na privatnopravno potraživanje i priznata je pred domaćim sudom.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Šapcu je doneo osporeno rešenje Gži. 70/25 od 9. aprila 2025. godine, kojim je žalbu odbio, te je navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno u celini.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je za donošenje rešenja o izvršenju i sprovođenje izvršenja u vezi sa porodičnim odnosima isključivo nadležan sud; da za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi predaje deteta Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa samo mesnu nadležnost suda, tako što u članu 368. stav 1. propisuje da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi predaje deteta mesno nadležan sud prema prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke koja je podnela predlog za izvršenje ili prema prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke prema kojoj se sprovodi izvršenje ili sud na čijem području se nalazi dete, a u stavu 2. da prinudno oduzimanje deteta sprovodi sud na čijem se području dete zatekne, po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke koja je podnela predlog za izvršenje; da se, kada je reč o izvršenju stranih sudskih odluka, kao što je ovde slučaj, primenjuju i odredbe Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, potpisan 24. februara 2005. godine, čija je ratfikacija izvršena Zakonom objavljenim u „Službenom listu SCG – Međunarodni ugovori“, broj 6/05 i „Službenom glasniku RS – Međunarodni ugovori“, broj 13/10; da je članom 27. navedenog bilateralnog ugovora predviđeno da se sudske odluke iz člana 26. priznaju i izvršavaju ako su ispunjeni sledeći uslovi – 1) da je odluka pravnosnažna i izvršna po zakonu države ugovornice na čijoj je teritoriji donesena, 2) da po zakonu države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži, donošenje odluke u toj pravnoj stvari nije u isključivoj nadležnosti domaćeg suda ili drugog organa, 3) da je stranka koja nije učestvovala u postupku i protiv koje je sudska odluka donesena bila uredno i blagovremeno pozvana da učestvuje u postupku, odnosno u slučaju procesne nesposobnosti bila pravilno zastupana, prema zakonu države ugovornice na čijoj je teritoriji odluka donesena, 4) da između istih stranaka u istoj stvari na teritoriji države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži nije od suda ranije već donesena pravnosnažna odluka ili priznata neka druga strana sudska odluka, 5) da između istih stranaka u istoj stvari nije pokrenut postupak pred sudom one države ugovornice u kojoj se traži priznanje, odnosno izvršenje postupka u kome je odluka čije se priznanje, odnosno izvršenje traži bila donesena, 6) da priznanje, odnosno izvršenje odluke nije u suprotnosti sa javnim poretkom države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži; da je tačno da Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne zabranjuje vođenje više postupaka izvršenja radi ostvarivanja istog potraživanja, čak i povodom iste izvršne isprave, sa istim sredstvom izvršenja i na istom predmetu izvršenja; da se, međutim, primenom normi citiranog bilateralnog ugovora i navedenih kriterijuma na ovaj slučaj, dolazi do zaključka da okolnost što se između istih stranaka i po osnovu iste izvršne isprave vodi postupak izvršenja u Osnovnom sudu u Zvorniku, dakle, pred sudom one države ugovornice u kome je odluka čije se izvršenje traži bila donesena i na čijem području se nalaze deca, predstavlja smetnju za prinudno izvršenje iste odluke pred Osnovnim sudom u Loznici.

3.2. Uz odgovor predsednice Osnovnog suda u Zvorniku 083-0-Pom-25-000 024 od 21. oktobra 2025. godine dostavljen je zaključak tog suda 83 0 I 063669 24 I od 5. septembra 2025. godine, protiv kojeg nije dozvoljen pravni lek, a u čijoj izreci je konstatovano da se postupak izvršenja koji se vodi na osnovu presude 83 0 P 060084 23 P od 27. decembra 2023. godine smatra završenim. U obrazloženju zaključka je, pored ostalog, navedeno da su 3. septembra 2025. godine sudski izvršioci dostavili sudu zapisnik o provođenju izvršenja, u kojem je konstatovano da su deca Bogdan (2), Bojan (3) i O. pristali da dobrovoljno krenu sa majkom u Loznicu, što su i učinili, pa kako je predmetno izvršenje radi predaje dece sprovedeno u celini, to je sud, primenom odredbe člana 64. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik Republike Srpske“, br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 i 66/18), doneo odluku kao u izreci.

3.3. Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je uz podnesak od 28. oktobra 2025. godine, pored ostalog, dostavio njen zahtev od 24. septembra 2025. godine, upućen Osnovnom sudu u Zvorniku, za nastavak izvršenja u predmetu 83 0 I 063669 24 I, imajući u vidu da su se, nakon predaje od strane sudskih izvršilaca, deca ponovo vratila kod izvršnog dužnika (izvršenika). Ova činjenica je konstatovana i u službenoj belešci Centra za socijalni rad Zvornik od 3. septembra 2025. godine, koju je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe takođe dostavio uz navedeni podnesak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama člana 368. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje i 10/23 – dr. zakon) propisano je: da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje radi predaje deteta mesno nadležan sud prema prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke koja je podnela predlog za izvršenje ili prema prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke prema kojoj se sprovodi izvršenje ili sud na čijem području se nalazi dete (stav 1.); da prinudno oduzimanja deteta sprovodi sud na čijem se području dete zatekne, po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke koja je podnela predlog za izvršenje (stav 2.). Odredbama člana 46. istog Zakona propisano je: da se strana izvršna isprava izvršava isto kao domaća, ako glasi na privatnopravno potraživanje i priznata je pred domaćim sudom (stav 1.); da izvršni poverilac može podneti predlog za izvršenje strane izvršne isprave koja nije priznata pred domaćim sudom (stav 2.); da u tom slučaju sud koji je nadležan da donese rešenje o izvršenju odlučuje o priznanju strane izvršne isprave kao o prethodnom pitanju (stav 3.); da takvo rešenje o izvršenju može da se pobija žalbom i zbog toga što nisu bili ispunjeni zakonom određeni uslovi za priznanje strane izvršne isprave (stav 4.).

 

Odredbama Ugovora između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, broj 6/05 i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 13/10) predviđeno je: da će države ugovornice, na zahtev, pružati jedna drugoj pravnu pomoć u građanskim i krivičnim stvarima pod uslovima i na način utvrđen ovim ugovorom (član 1. stav 1.);

da pravna pomoć, u smislu ovog ugovora, obuhvata dostavljanje pismena i preduzimanje procesnih radnji (saslušanje stranaka, svedoka i drugih lica, oduzimanje predmeta, privremena predaja, uviđaj, veštačenje i dr.), davanje obaveštenja o propisima država ugovornica, priznanje i izvršenje sudskih i arbitražnih odluka (član 3.); da će država ugovornica priznati i izvršiti na svojoj teritoriji, pod uslovima utvrđenim ovim ugovorom, sledeće sudske odluke donete na teritoriji druge države ugovornice – 1) sudske odluke u građanskim stvarima, pod kojima se u smislu ovog ugovora podrazumevaju i privredne i porodične stvari, 2) sudske odluke u krivičnim stvarima u delu kojim je odlučeno o imovinsko-pravnim zahtevima (član 26. stav 1.); da se sudske odluke iz člana 26. ovog ugovora priznaju i izvršavaju ako su ispunjeni sledeći uslovi – 1) da je odluka pravnosnažna i izvršna po zakonu države ugovornice na čijoj je teritoriji donesena, 2) da po zakonu države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži, donošenje odluke u toj pravnoj stvari nije u isključivoj nadležnosti domaćeg suda ili drugog organa, 3) da je stranka koja nije učestvovala u postupku i protiv koje je sudska odluka donesena bila uredno i blagovremeno pozvana da učestvuje u postupku, odnosno u slučaju procesne nesposobnosti bila pravilno zastupana, prema zakonu države ugovornice na čijoj je teritoriji odluka donesena, 4) da između istih stranaka u istoj stvari na teritoriji države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži nije od suda ranije već donesena pravnosnažna odluka ili priznata neka druga strana sudska odluka, 5) da između istih stranaka u istoj stvari nije pokrenut postupak pred sudom one države ugovornice u kojoj se traži priznanje, odnosno izvršenje postupka u kome je odluka čije se priznanje, odnosno izvršenje traži bila donesena, 6) da priznanje, odnosno izvršenje odluke nije u suprotnosti sa javnim poretkom države ugovornice u kojoj se priznanje, odnosno izvršenje traži (član 27.); da se postupak priznanja i izvršenja odluke sprovodi po zakonu države ugovornice na čijoj teritoriji se traži priznanje i izvršenje (član 30. stav 1.).

 

Odredbama Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82 i 72/82, „Službeni list SRJ“, broj 46/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 46/06) propisano je: da se strana sudska odluka izjednačuje sa odlukom suda Savezne Republike Jugoslavije i proizvodi pravno dejstvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji samo ako je prizna sud Savezne Republike Jugoslavije (član 86. stav 1.); da ako o priznanju strane odluke nije doneseno posebno rešenje, svaki sud može o priznanju te odluke rešavati u postupku kao o prethodnom pitanju, ali samo sa dejstvom za taj postupak (član 101. stav 5.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima, suštinski, ukazuje na proizvoljnost stava Višeg suda u Šapcu da izvršni postupak pred sudom u Bosni i Hercegovini, koji se vodi na osnovu iste izvršne isprave i između istih stranaka, predstavlja procesnu smetnju da se takav isti postupak pokrene i pred sudom u Republici Srbiji, saglasno Ugovoru između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane sudova, što podrazumeva njihovu obavezu da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (paragraf 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti. Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može apriori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, paragraf 62.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je prvostepeni sud odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje nakon što je pribavio podatak od Osnovnog suda u Zvorniku da izvršenje u predmetu 83 0 I 063669 24 I od 5. septembra 2025. godine još uvek nije sprovedeno, a polazeći od toga da je Viši sud u Šapcu pravnosnažno odbacio raniji predlog za izvršenje zbog činjenice da se pred sudom Bosne i Hercegovine već vodi izvršni postupak po istoj izvršnoj ispravi i između istih stranaka. Viši sud u Šapcu se u potpunosti saglasio sa ocenom prvostepenog suda o nedozvoljenosti predloga za izvršenje, čime je, suštinski, potvrdio svoj stav izražen u prethodnom rešenju Gži. 148/24 od 28. avgusta 2024. godine.

Ustavni sud smatra da je kod donošenja osporenog drugostepenog rešenja Viši sud u Šapcu evidentno izgubio iz vida činjenicu, na koju mu je ukazano i u žalbi protiv prvostepenog rešenja, da je podnositeljka ustavne žalbe izvršenje po drugi put zatražila na osnovu iste presude, ali uz njeno prethodno priznanje od strane nadležnog suda, i to upravo Višeg suda u Šapcu. Dakle, za razliku od prvobitnog predloga za izvršenje, po kome je, kao o prethodnom pitanju, najpre trebalo odlučiti o priznanju strane izvršne isprave, pa tek onda o dozvoli izvršenja, u predmetnoj pravnoj stvari postoji rešenje Višeg suda u Šapcu R. 4/24 od 5. jula 2024. godine (pravnosnažno 2. avgusta 2024. godine), kojim je presuda Osnovnog suda u Zvorniku priznata kao punovažna u Republici Srbiji. Polazeći od odredaba člana 86. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i člana 46. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Ustavni sud nalazi da je presuda Osnovnog suda u Zvorniku, nakon njenog priznanja u posebnom postupku, upodobljena domaćoj izvršnoj ispravi. Stoga se pitanje ispunjenosti uslova iz člana 27. Ugovora između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, u okolnostima konkretnog slučaja, nije ni moglo postaviti, budući da je već bilo predmet odlučivanja u postupku priznanja. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da odredba iz tačke 5) navedenog člana bilateralnog ugovora, na kome je Viši sud u Šapcu oba puta zasnovao svoju odluku, jasno i precizno propisuje da procesna smetnja za priznanje i izvršenje sudske odluke donete u jednoj od država potpisnica nije postupak koji je pokrenut u toj državi, gde je odluka doneta (Bosna i Hercegovina), već u onoj drugoj, gde se priznanje i izvršenje zahteva (Republika Srbija). Prema tome, čak i da se zanemari navedeni propust Višeg suda u Šapcu da uzme u obzir činjenicu da je izvršenje po drugi put zatraženo nakon što je izvršna isprava priznata u posebnom postupku, osporeno drugostepeno rešenje je, po shvatanju Ustavnog suda, zasnovano na očigledno proizvoljnoj primeni člana 27. tačka 5) Ugovora između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, što je sve dovelo do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi, u više odluka, iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs). Polazeći od toga da je osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu pravnosnažno odbačen kao nedozvoljen predlog za izvršenje presude koja glasi na predaju dece podnositeljki ustavne žalbe kao samostalnom vršiocu roditeljskog prava, a koje je zasnovano na očigledno proizvoljnoj primeni merodavnog prava, sledi da su njime podnositeljki ustavne žalbe povređena i prava roditelja iz člana 65. Ustava.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 220/24 od 4. marta 2025. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o narušenoj nepristrasnosti suda, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje, kao i o povredi ostalih odredaba Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da izjašnjenje trećeg (zainteresovanog) lica, u konkretnom slučaju, nije bilo od uticaja na drugačiju odluku, uključujući i tvrdnju da je izvršenje pred Osnovnim sudom u Zvorniku uspešno sprovedeno predajom dece podnositeljki ustavne žalbe, polazeći od činjenica i okolnosti na koje je u podnesku od 28. oktobra 2025. godine ukazao punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 8733/2025: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke
• Už 2017/2022: Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 4170/2020: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajanja izvršnog postupka predaje deteta
• Už 6652/2025: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 2415/2025: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja
• Už 5591/2025: Utvrđivanje povrede prava roditelja zbog neefikasnosti izvršnog sudskog postupka
• Už 6485/2025: Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta