Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka duže od osam godina. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda u postupanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Pujića i Ljubice Pujić, oboje iz Grabovice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Đorđa Pujića i Ljubice Pujić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmet u P. 329/08 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Pujić i Ljubica Pujić, oboje iz Grabovice, su 24. decembra 2010. godine podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 864/10 od 9. septembra 2010. godine, Okružnog suda u Negotinu Gž. 915/08 od 30. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Kladovu P. 329/08 od 23. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajmečenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu, u predmetu P. 329/08 .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da su podnosioci presudom Opštinskog suda u Kladovu P. 329/08 od 23. jula 2008. godine obavezani da tužilji Julijani Bončogić, inače njihovoj unu ci, isplate iznos od 2.268.140,30 dinara, sa zateznom kamatom počev od 4. jula 2006. godine do konačne isplate, kao i sve troškove parničnog postupka; da je presudom Okružnog suda Gž. 915/08 od 30. decembra 2008. godine odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv navedene prvostepene presude, dok je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 864/10 od 9. septembra 2010. godine odbijena njihova revizija; da su sudovi bez ijednog pravog dokaza izveli zaključak da je tužilja podnosiocima slala novac za izgradnju objekata i kupovinu traktora i da je takv a ocena isključivo zasnovana na cedulji koja je priložena sudu nakon pet godina od pokretanja postupka; da je netačna konstatacija prvostepenog suda da su "uz saglasnost stranaka, pročitani svi izvedeni dokazi", jer se punomoćnik podnosilaca sa tim nije saglasio, već je insistirao na tome da se saslušaju parnične stranke u pogledu predmetne cedulje; da je spor trajao osam godin a, na koji način je podnosiocima, pored prava na pravično suđenje, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocima, donošenjem osporen ih presud a i neopravdano dugim trajanjem postupka , povređena prava zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, da osporene presude ukine, ali da najpre odloži njihovo izvršenje u postupku koji se vodi p red Osnovnim sudom u Negotinu-Sudskom jedinicom u Kladovu, u predmetu I2. 94/10 .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 329/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Julijana Bončogić iz Ljubičevca je 22. jula 200 2. godine podnela Opštinskom sudu u Kladovu tužbu protiv tuženih Đorđa Pujića i Ljubice Pujić, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao i tuženih Đorđice Marinković i Slobodana Marinkovića , radi utvrđenja prava svojine i isplate naknade . Predmet je dobio broj P. 454/02. Tuženi Đorđe i Ljubica Pujić su u dva navrata odbili prijem tužbe , sa poziv om za pripremno ročište. Sudski dostavljač je na dostavnicama konstatovao da su ga tuženi sprečili da tužbe i poziv e pribije na vrata njihove kuće , odnosno kapije. Iz navedenog razloga, tužba sa prilozima je tuženima Đorđu i Ljubici Pujuć uručena tek 6. januara 2003. godine. Pored napred navedenog, na početak parnice je uticala i činjenica da su se tuženi Đorđica i Slobodan nalazili na privremenom radu u inostranstvu, zbog čega prvih nekoliko ročišta za glavnu raspravu (6. septembra 2002. godine, 14. novembra 2002. godine, 24. decembra 2002. godine, 12. februara 2002. godine i 14. maja 2003. godine) nije održan o zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. U međuvremenu su svi tuženi an gažovali zajedničkog punomoćnika, koji se u tom svojstvu prvi put pojavio na ročištu održanom 11. jula 2003. godine. Tuženima Đorđici i Slobodanu, tačnije njihovom punomoćniku, tužba sa prilozima uručena je na ročištu održanom 17. jula 2003. godine. Punomoćnik tuženih je 25. novembra 2003. godine dostavio jedinstven odgovor na tužbu. Na narednom ročištu, održanom dana 26. novembra 2003. godine, izveden je dokaz saslušanjem svedoka Ž .P. i D . P . Radi saslušanja tužilje i tuženih, u svojstvu parničnih stranaka, naredna četiri ročišta za glavnu raspravu (7. aprila 2004. godine, 17. jula 2004. godine, 22. septembra 2004. godine, 20. jula 2005 . godine) su odložena, u kom periodu je sud u dva navrata tužilju Julijanu, koja se nalazila u Švedskoj i tužene Đorđicu i Slobodana , koji su bili na radu u Nemačkoj, pozivao putem d iplomatske zamolnice. Na ročištu održanom 12. januara 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, dok je na narednom ročištu , održanom 30. marta 2006. godine , sasluša na i tužena Đorđica , nakon čega je određeno izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem i veštačenjem od strane veštaka mašinske struke. Uviđaj na licu mesta, u prisustvu veštaka, je najpre 9. maja 2006. godine odložen na predlog punomoćnika tuženih, a zatim , usled neurednog pozivanja istog punomoćnika , odložen i naredn og puta, odnosno 25. maja 2006. godine. Uviđaj je obavljen 4. jula 2006. godine, a svoje nalaze i mišljenja veštaci su dostavili sudu 31. jula, odnosno 7. avgusta 2006. godine. Kako je zajednički punomoćnik tuženog u međuvremenu tuženima otkazao punomoćje, naredno ročište, 4. oktobra 2006. godine, odloženo je , pošto je na isto pozvan punomoćnik tuženih, a ne tuženi lično. Naredna tri ročišta (14. novembra 2006. godine, 26. decembra 2006. godine i 24. januara 2007. godine) su održana i sud je na njima izveo dokaz saslušanjem veštaka, a u cilj u otklanjanja primedbi koje su stranke u pogledu datih nalaza i mišljenja imale . Do presuđenja (11. oktob ra 2007. godine) održana su još tri ročišta (10. maja 2007. godine, 24. jula 2007. godine i 11. oktobra 2007. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka Z.I, kao i tuženih Đorđa i Ljubice Pujić i Slobodana Marinković a. Na ročištu održanom 11. oktobra 200 7. godine, nakon čitanja dokaza i konstatacije da nema novih dokaznih predloga, sud je glavnu raspravu zaključio i najavio presudu u pismenom otpravku.

Opštinski sud u Kladovu je doneo presudu P. 454/02 od 11. oktobra 200 7. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene Đorđa Pujića, Ljubicu Pujić , Đorđicu Marinković i Slobodana Marinkovića , da tužilji na ime udela u sticanju traktora IMT 539 sa kabinom i na ime izgradnje ekonomske zgrade-koša, svinjca, ograde i kapije na katastarskim parcelama 7474 i 7475 , u KO Grabovica, solidarno isplate iznos od 2.268.140,30 din ara, sa zateznom kamatom počev od 4. jula 2006. godine, do konačne isplate, kao i sve troškove parničnog postupka . Ova presuda uručena je punomoćni cima parničnih stranaka 15. novembra 200 7. godine.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 63/08 od 1 1. jula 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 454/02 od 11. oktobra 2007. godine i predmet vra tio na ponovno suđenje. Spisi predmeta su se u Okružnom sudu u Negotinu nalazili u periodu od 10. decembra 200 7. godine do 16. juna 2008. godine.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio broj P. 329/08 i dodeljen je u rad novom sudiji. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 2 3. jula 2008. godine, sud je najpre odbio predlog punomoćnika tuženih da se ponovo izv edu dokazi koji su ranije izvedeni pred prethodnim predsednikom veća (pre svega saslušanje parničnih stranaka), a potom je , nakon čitanja zapisnika o izvedenim dokazima, objavljeno da je g lavna rasprav a zaključ ena i najavljen pismeni otpravak presud e.

Opštinski sud u Kladovu je doneo osporenu presudu P. 329/08 od 23. jula 200 8. godine kojom je, u stavu prvom izreke , usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene Đorđa Pujića i Ljubicu Pujić da tužilji na ime udela u sticanju traktora IMT 539 sa kabinom i na ime izgradnje ekonomske zgrade-koša, svinjca, ograde i kapije na katastarskim parcelama 7474 i 7475, u KO Grabovica, solidarno isplate iznos od 2.268.140,30 dinra, sa zateznom kamatom počev od 4. jula 2006. godine, do konačne isplate; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi Đorđica i Slobodan Marinković , solidarno sa tuženima Đorđem i Ljubicom Pujić , isplate iznos označ en u stavu prvom izreke presude; stavom trećim izreke su tuženi Đorđe i Ljubica Pujić obavezani da tužilji nadoknade troškove parničnog postupka, dok je stavom četvrtim tužilja obavezana da tuženima Đorđici i Slobodanu isplati sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je zaključak suda o tome da je tužilja tuženima Đorđu i Ljubici slala novac za kupovinu traktora i izgradnju predmetnih objekata izveden iz iskaza parničnih stranaka, kao i iz specifikacije ubeleženih novčanih iznosa koju je napisao tuženi Slobodan, a iz koje se vidi da j e tužilja slala novac upravo prema toj specifikaciji; da se radi o novčanim iznosima koji su slati po licima označenim u specifikaciji, koja su lično novac nosila tuženima Đorđu i Ljubici; da nema nikakve logike u izjavi tuženog Slobodana da je on predmetnu specifikaciju napisao kako bi sebe obezbedio od sina i snahe tuženih Đorđa i Ljubice, a još manje da se radi o njegovim i novčanim sredstvima tužene Đorđice; da se postavlja pitanje zašto tuženi Slobodan u specifikaciji nije označio i tačne iznose utrošenih sredstava za kupovinu traktora i izgradnju spornih objekata, a u svojim navodima ističe da je sa tužiljom trebalo da se kasnije obračuna oko međusobn ih ulaganja u kupovinu traktora i izgradnju objekata; da je tuženi Đorđe u svom iskazu naveo da mu je na pitanje "zašto sve to gradi" tuženi Slobodan odgovorio da to radi s ciljem "da sve njemu ostane"; da se sve može protumačiti na način da tuženi Slobodan nije obavestio tužene Đorđa i Ljubicu o sporazumu koji je postigao sa tužiljom, zbog čega su tuženi Đorđe i Ljubica ver ovali da tužilja nije imala učešća u kupovini traktora i izgradnji objekata; da tužilja u periodu kupovine traktora i sporne izgradnje nije dolazila u Srbiju, već da je novac slala preko tuženih Slobodana i Đorđice, a u uverenju da tako ispunjava i obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju prema tuženima Đorđu i Ljubici, za koji se kasnije ispostavilo da nikada nije zaključen; da u sticanju sporne imovine ima udela i posebne imovine tuženih Đorđa i Ljubice, u kom delu sud poklanja veru njihovim iskazima; da je tužilja u spornu imovinu uložila novčana sredstva u ukupnom iznosu od 53.000 DEM, što se utvrđuje iz specifikacije koju je sačinio tuženi Slobodan; da je sporna imovina u svojini i državini tuženih Đorđa i Ljubice, zbog čega ih je sud obavezao da tužilji solidarno isplate protivvrednost uloženih sredstava; da tuženi Slobodan i Đorđica imaju posebno domaćinstvo, da su sa tuženima Đorđem i Ljubicom zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju, ali da nisu ugovorili i zajednicu života, zbog čega ne postoji njihova obaveza da tužilji, solidarno sa tuženima Đorđem i Ljubicom, isplate protivvrednost ulaganja u spornu imovinu.

Presuda od 23. jula 2008. godine je punomoćniku tužilje uručena 13. avgusta 200 8. godine, a punomoćniku tuženih 25. avgusta 200 8. godine.

Postupajući po žalbi tužilje i tuženih Đorđa i Ljubice, Okružni sud u Negotinu je 30. decembra 200 8. godine doneo osporenu presudu Gž. 915/08 kojom je žalbe odbio i presudu Opštinsko g s uda u Kladovu P. 329/08 od 23. jula 2008. godine potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Opštinski sud u Kladovu, uz konstataciju da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, materijalno pravo pravilno primenjeno. Okružni sud u Negotinu je po navedenim žalb ama postupao u periodu od 1 9. septembra 200 8. godine, kada su mu spisi parničnog predmeta dostavljeni, sve do 30. decembra 200 8. godine, kada je spis e vra tio Opštinskom sudu u Kladovu.

Postupajući po reviziji tuženih Đorđa i Ljubice Pujić, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 864/10 od 9. septembra 201 0. godine kojom je reviziju odbio kao neosnovanu i presudu Okružnog suda u Negotinu Gž. 915/08 od 30. decembra 2008. godine potvrdio . U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da prvostepeni sud, na osnovu člana 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nije bio u obavezi da nakon izmene predsednika veća ponovo saslušava parnične stranke, te da je postupanje prvostepenog suda u svemu u skladu sa odredbom člana 317. istog zakona; da se neosnovano revizijom ukazuje da je sud bio u obavezi da primeni Zakon o porodičnim odnosima, ukoliko je već našao da je postojala zajednica života između tužilje i tuženih Đorđa i Ljubice, jer takva zajednica faktički nikada nije postojala; da je tužilja novac slala u uverenju da tako ispunjava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju, za koji se ispostavilo da nikada nije ni bio zaključen; da u skladu sa članom 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima postoji obaveza tuženih Đorđa i Ljubice da tužilji vrate izno se prema specifikaciji Ov. 219/03, sačinjenoj od strane tuženog Slobodana, jer su predmetnim novčanim sredstvima uvećali svoju imovinu.

Spisi parničnog predmeta su se u Vrhovnom kasacionom sudu nalazili u periodu od 2 6. marta 20 09 godine, do 16. novembra 201 0. godine. Revizijska presuda je punomoćniku tuž enih uručen a 25. novembra 201 0. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 ) koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako u toku postupka stranka umre ili ponovno saslušanje stranke nije mogućno iz drugih razloga, sud će pročitati zapisnik sa iskazom te stranke (član 263. stav 3.) ; da ako se ročište drži pred izmenjenim većem, glavna rasprava mora početi iznova, ali veće može, pošto se stranke o tome izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza (član 317.).

Odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da k ad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.); da o baveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenut a 22. jula 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kladovu i da j e okončana donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 864/10 od 9. septembra 2010. godine, koja je punomoćniku podnosilaca uručena 25. novembra 2010. godine. Parnica je u pogledu podnosilaca ustavne žalbe počela teći 6. januara 2003. godine, kada im je uručena tužba.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica traj ala osam godina i dva meseca, a u odnosu na podnosioce ustavne žalbe sedam godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za osmogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosi oci ustavne žalbe ima li legitiman interes da sud o zahtevima koji su bili postavljeni prema njima odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što su u pitanju osobe starijeg životn og doba (u ustavnoj žalbi se navodi da imaju preko devedeset godina).

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da oni nisu doprineli produžavanju trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispoljio nedovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Naime, prvostepeni sud je imao problema u dostavi tužbe tuženima Slobodanu i Đorđici koji su se nalazili na privremenom radu u Nemačkoj, a kasnije i prilikom saslušanja parničnih stranaka, kada je bilo potrebno saslušati i tužene Marinkoviće i tužilju Julijan u, koja se nalazila na privremenom radu u Švedskoj. Iz napred navedenih razloga, prvostepeni sud nije imao uslova da održi čak devet ročišta za glavnu raspravu, dok je između ročišta pravio vremenski razmak od najmanje tri meseca. U toku postupka izveden je dokaz salušanjem tri svedoka i svih parničnih stranaka, što se ni u kom slučaju ne može dovesti u srazmeru sa dužinom trajanja postupka. Održano je ukupno 14 ročišta, dok 12 ročišta nije održano, uglavnom, kako je već navedeno, zbog neadekvatne komunikacije sa parničnim strankama koje su boravile u inostranstvu. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud se nije u dovoljnoj meri potrudio da taj problem prevaziđe i na taj način utiče na kraće trajanje predmetne parnice.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 329/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvari ti i samim utvrđ enjem povrede prava, s obzirom na to da podnosioci nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete .

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporavaju presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 864/10 od 9. septembra 2010. godine, Okružnog suda u Negotinu Gž. 915/08 od 30. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Kladovu P. 329/08 od 23. jula 2008. godine, Ustavni sud konstatuje da se podnosioci, u suštini , žale na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenog ustavnog prava, treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podn osioci zapravo traž e da Ustavni sud iznova preispit a osporen e presud e. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi, ne preispituje dokaze niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je utvrdio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da osnov za ulaganje tužilje Julijane Bončogić u spornu imovinu nikada nije nastao, zbog čega su podnosioci ustavne žalbe obavezani da tužilji isplate protivvrednost uloženih sredstava. Za Ustavni sud je takođe prihvatljiva ocena Vrhovnog kasacionog suda koja se tiče nepostojanja obaveze prvostepen og sud a da nakon promene predsednika veća ponovo izvodi dokaz saslušanjem parničnih stranaka (u kom pogledu se revizijski sud poziva na odredbu člana 263. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku ), imajući u vidu da je usled boravka tužilje i tuženih Marinkovića u inostranstvu, izvođenje ovog dokaza pred prvostepenim sudom itekako bilo otežano .

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije usvojio predlog za odlaganje izvršenja osporenih presuda, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je propisano da Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje iz stava 1. ovog člana, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti