Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko osam godina. Sud je konstatovao neefikasno postupanje prvostepenog suda, zakazivanje ročišta u dugim vremenskim razmacima i kašnjenje u ekspediciji odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubodraga Jevtića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubodraga Jevtića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P-4392/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1-2620/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ljubodrag Jevtić iz Čačka je 9. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P-4392/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1-2620/10).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 18. juna 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Kompanije "Ratko Mitrović" A.D. Beograd, radi isplate neisplaćenih dnevnica, prekovremenih sati, zadržanog depozita, regresa, poreza i doprinosa i neisplaćenih dnevnica za vreme rada po "Ugovoru o pravima i obavezama zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu "Hanti Mansijsk""; da je sud tužiocu, tek po proteku dve godine od podnošenja tužbe, naložio njeno uređenje, pod pretnjom odbačaja tužbe kao neuredne; da su ročišta zakazivana sa velikim vremenskim razmacima, iako se radi o sporu iz radnog odnosa koji je prema zakonskim odredbama hitan; da su od strane tužioca i tuženog dostavljeni traženi dokazi koji su i izvedeni, kao i da je izveden dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke koji se izjasnio i na primedbe tužioca; da je glavna rasprava zaključena 25. februara 2008. godine, te da u naredna tri meseca pismeni otpravak nije dostavljen punomoćniku tužioca, koji je urgirao za ovu dostavu; da je rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave radi dopune dokaznog postupka, punomoćniku tužioca dostavljeno 23. juna 2008. godine, dakle, nakon urgencije, a sa datumom donošenja 2. mart 2008. godine; da je na ročištu održanom 12. septembra 2008. godine glavna rasprava po drugi put zaključena i da pismeni otpravak presude nije dostavljen tužiocu do dana podnošenja ustavne žalbe, gotovo sedam meseci od zaključenja glavne rasprave, iako je punomoćnik tužioca podneskom urgirao za dostavu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedenim postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a posredno i pravo na imovinu, te je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu navedena prava povređena, da mu dosudi naknadu nematerijalne štete, kao i da naloži postupajućem sudu postupanje u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, te u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1-2620/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ljubodrag Jevtić iz Čačka podneo je, preko svog punomoćnika, 23. juna 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog "Ratko Mitrović - Holding" A.D. Beograd, radi isplate dnevnica za vreme provedeno u putovanju, isplate na ime prekovremenih časova provedenih na radu, isplate na ime vraćanja novca koji mu je oduziman od mesečne zarade u vidu depozita na ime troškova otklanjanja eventualnih nedostataka na izvedenim radovima, zatim radi isplate regresa za godišnji odmor za 2001. i 2002. godinu. U tužbi se navodi i to da je tuženik nezakonito umanjivao tužiočevu neto zaradu za iznose poreza i doprinosa za period od novembra 2001. godine do maja 2002. godine, kao i da je za vreme rada u inostranstvu poreze i doprinose uplaćivao neredovno i u znatno manjem iznosu od pripadajućeg. Takođe, navedeno je i da tuženik duguje tužiocu dve dnevnice, kada je tužilac zajedno sa kolegama učestvovao u organizovanom štrajku. Navodi se i da je tužilac "Rešenjem o upućivanju na privremeni rad u inostranstvo za potrebe ino Gradnje "Hanti Mansijsk" u Rusiji", upućen sa početkom rada od 20. juna 2001. godine, te da se i u vreme podnošenja tužbe nalazi na tom privremenom radu, a da su prava i obaveze poslodavca i zaposlenih na ovoj gradnji regulisani "Ugovorom o pravima i obavezama zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu "Hanti Mansijsk"".

U svom odgovoru na tužbu, pored osporavanja tužbenih navoda, tuženi je predložio sudu da tužbu odbaci kao neurednu, imajući u vidu da zahtev tužioca nije jasno i precizno opredeljen u pogledu visine.

Ročište zakazno za 25. novembar 2003. godine nije održano jer je pred predsednikom Drugog opštinskog suda u Beogradu bila pokrenuta inicijativa od strane tuženog za spajanje svih postupaka u kome se on javlja kao tuženik, te je moguće sporove rešiti mirnim putem. Postupajući sud je odredio, a po predlogu punomoćnika stranaka, da se postupak odloži na neodređeno vreme.

Imajući u vidu da nije došlo do mirnog rešenja spora, sud je nastavio postupak, te održao ročište 8. juna 2004. godine izdajući nalog strankama da dostave određene dokaze, zatim na odloženom ročištu 7. jula 2005. godine naložio punomoćniku tužioca da tužbu uredi tako što će precizirati iznose koje potražuje, te osnov tih iznosa, kao i opredeljenje po danima, mesecima i godinama za te iznose, a da će u suprotnom, tužbu odbaciti kao neurednu.

Punomoćnik tužioca je izvršio preciziranje tužbenih zahteva, navodeći da će konačno preciziranje izvršiti po dobijanju nalaza veštaka ekonomske struke. Tuženi, osporavajući ove zahteve, istakao je i da je zahtev da se isplati tužiocu iznos koji mu je oduziman od zarade na ime depozita - preuranjen, te da treba sačekati ishod postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu protiv Kompanije "Progres" iz Beograda za koju je tuženi izvodio radove u Hanti Mansijsku.

Na ročištu zakazanom za 23. novembar 2005. godine, određeno je da se izvede dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke, te je naredno ročište zakazano za 13. mart 2006. godine.

Ročišta zakazana za 13. mart i 12. jul 2006. godine nisu održana zbog sprečenosti sudećeg sudije, a ročište zakazano za 22. novembar 2006. godine je odloženo.

Na ročištu održanom 13. marta 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i određeno je da se izvede dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Ročište zakazano za 21. jun 2007. godine je odloženo zbog traženja dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a ročište zakazano za 7. novembar 2007. godine nije održano zbog protesta državnih službenika.

Po dobijanju dopunskog nalaza i mišljenja, punomoćnik tužioca dostavio je sudu precizirane tužbene zahteve u skladu sa izvedenim veštačenjem.

Na ročištu održanom 25. februara 2008. godine sud je izveo dokaz saslušanjem sudskog veštaka, zatim pročitane su sve isprave u spisima, te pošto nije bilo predloga da se izvedu novi dokazi, zaključena je glavna rasprava.

Rešenjem od 2. marta 2008. godine, sud je ponovo otvario glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka. Ovo rešenje je ekspedovano strankama 13. juna 2008. godine, a ročište je zakazano za 12. septembar 2008. godine. Na održanom ročištu izvedeni su novi dokazi čitanjem Pojedinačnog kolektivnog ugovora i Odluke v.d. direktora gradnje tuženog od 8. maja 2002. godine, a zatim je rasprava ponovo zaključena.

Sud je 19. septembra 2008. godine doneo presudu P-4392/03 kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca i dosudio mu iznose na ime neisplaćenih prekovremenih sati provedenih na radu, na ime zadržanog iznosa po osnovu depozita i na ime neisplaćenog regresa, u ostalom delu je utvrđeno da je tužba povučena. Presuda je ekspedovana strankama 10. aprila 2009. godine.

Rešavajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu doneo je 22. jula 2009. godine rešenje Gž.1-3480/09 kojim je odredio da se spisi vrate prvostepenom sudu radi dopune dokaznog postupka i to tako što će pribaviti "Ugovor o pravima i obavezama zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu "Hanti Mansijsk"", a nakon dostavljanja ugovora od strane tuženog, da se spisi predmeta ponovo dostave Okružnom sudu radi odlučivanja po žalbi.

Po pribavljanju navedenog ugovora, Okružni sud u Beogradu doneo je 9. oktobra 2009. godine presudu Gž.I-4506/09, kojom je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i to tako što je zahtev tužioca da mu se isplate novčani iznosi na ime neisplaćenih prekovremenih sati - odbijen, imajući u vidu da tužilac jeste radio prekovremeno, ali da mu je tuženi zaradu obračunavao u okviru koeficijenta koji je određen odlukom tuženog i koji obuhvata i prekovremeni rad, tako da nema u tom smislu duga tuženog prema tužiocu, a u ostalom delu, sem utvrđivanja povlačenja jednog dela tužbe, prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak jer treba utvrditi da li se tuženi naplatio od investitora, s obzirom na to da je ta naplata uslov za vraćanje depozita tužiocu i treba utvrditi tačnu visinu regresa za 2001, 2002 i 2003. godinu.

Spisi predmeta su stigli prvostepenom sudu 4. novembra 2009. godine, a prvo ročište u ponovnom postupku zakazano je za 8. septembar 2010. godine, na kome su punomoćnici stranaka tražili da se ročište odloži radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Ročište zakazano za 10. decembar 2010. godine je odloženo, a na ročištu koje je održano 28. marta 2011. godine sud je odredio pribavljanje spisa predmeta Privrednog suda u Beogradu ne bi li se utvrdilo da li je i kako okončan postupak na koji se poziva tuženi, a koji po njegovim navodima sprečava dospelost tužiočevog potraživanja.

4. Za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, relevantne su i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), utvrđuje se da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava, po mogućnosti, dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno i da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat; kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. st. 1. i 6.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi, između ostalog, da je tužba nerazumljiva ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti (član 279. tačka 7)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. važećeg Zakonu o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da je sudski postupak jedinstvena celina, u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe ovaj postupak trajao nešto više od pet godina i devet meseci, da je u jednom svom delu pravnosnažno okončan, a da u ostalom delu još uvek traje, te da je naredno ročište zakazano za 8. decembar 2011. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, ali navedeni period trajanja osporenog postupka u parnici iz radnog odnosa, sam po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Ustavni sud je stanovišta da se prilikom ocenjivanja razumnosti ovog roka, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije ni činjenično, ni pravno složen, te da je trebalo utvrditi na koja primanja i u kom iznosu ima pravo zaposleni po "Ugovoru o pravima i obavezama zaposlenog na privremenom radu u inostranstvu na gradilištu "Hanti Mansijsk"" i da li je poslodavac te svoje obaveze izvršio. Utvrđivanje ovakvih činjenica, a sve u okvirima radnog i ugovornog prava, ne zahteva ovako dug period trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio da ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije doprinelo dužem trajanju postupka, imajući u vidu da se redovno odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud je našao da prvostepeni sud nije postupao dovoljno efikasno tokom celog postupka. Iako je zakonskim odredbama propisano da sud treba da obraća naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, a posebno kod određivanja rokova i ročišta, kao i da bi takav spor sud trebalo pravnosnažno da okonča u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, prvostepeni sud u osporenom postupku zakazivao je ročišta sa dužim vremenskim razmacima. Naime, po održanom ročištu 8. juna 2004. godine, sud je naredno zakazao za 7. jul 2005. godine, dakle sa vremenskim razmakom od skoro 13 meseci; zatim, tek posle nešto više od dve godine, sud je tužiocu naložio preciziranje tužbenih zahteva, uz napomenu da će u suprotnom tužba biti odbačena kao neuredna, iako je obaveza suda da u pripremi za glavnu raspravu obavi prethodno ispitivanje tužbe, te ako je bilo uslova za odbacivanje tužbe, odmah i da donese takvo rešenje, budući da tužioca zastupa punomoćnik koji je advokat. Dalje, utvrđeno je da je sud rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave ekspedovao strankama tek posle nešto više od tri meseca i ujedno zakazao ročište tek za više od šest meseci; isto tako prvostepenom sudu je trebalo skoro sedam meseci da dostavi presudu P-4392/03 od 19. septembra 2008; takođe, po prijemu spisa predmeta od strane drugostepenog suda, prvostepeni sud je zakazao ročište tek za deset meseci. Ovakvi vremenski razmaci između ročišta, kao i između donošenja odluka i njihove ekspedicije strankama su nedopustivi u postupku u parnicima iz radnih odnosa. Upravo ovakvim postupanjem, prvostepeni sud je odlučujuće doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je odluka suda o postavljenim tužbenim zahtevima za tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od velikog značaja, budući da se odnosi na prava iz radnog odnosa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu uopšte navedeni razlozi zbog kojih podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je postupanjem nadležnih sudova povređeno zajemčeno pravo na imovinu, te zbog toga i nisu postojale pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenog prava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se, zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao vid pravičnog zadovoljenja, a koji može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

U tački 3. izreke naloženo je nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

8. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić