Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva u stečaju, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Sud je odbio zahtev za naknadu materijalne štete zbog nedostatka dokaza o uzročnoj vezi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „S. J. L.“ u stečaju iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S. J. L.“ u stečaju iz Beograda i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 13911/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2406/02) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S. J. L.“, u stečaju, iz Beograda, izjavilo je , 3. jula 201 2. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13911/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak trajao deset godina, što predstavlja „suđenje van okvira razumnog roka“, kao i da mu je usled dugog trajanja parničnog postupka povređeno i pravo na imovinu jer je podnosilac, zbog čestih nezakonitih blokada bio onemogućen da posluje, te je protiv njega pokrenut stečajni postupak. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i da pravo podnosiocu na naknadu materijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13911/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 25. aprila 2002. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, uređenu 12. juna 2002. godine, po nalogu parničnog suda, protiv tužene Republike Srbije – Republička uprava javnih prihoda, kojom je tražio da se obaveže tužena da mu, na ime naknade stvarne štete isplati iznos od 11.113,74 dinara, odnosno u visini poreza koji mu je naplaćen bez pravnog osnova, kao i opredeljeni iznos na ime troškova naknade advokata u upravnom postupku, a na ime izgubljene dobiti iznos od 2.400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. aprila 2001. godine, usled nemogućnosti da skoro dve godine posluje zbog blokade računa. U tužbi je navedeno da je račun tužioca u periodu od 15. maja 1999. do 26. aprila 2001. godine, uz kraće prekide, bio blokiran rešenjem tužene što je tužiocu onemogućilo normalno poslovanje, te je u tom periodu pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2406/02.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 3. septembra 2002. godine, na kome je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odbacio tužbu. Navedeno prvostepeno rešenje je, u postupku po žalbi tužioca, ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 4. avgusta 2002. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 3853/03, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 30. april 2003. godine. Posle ukupno šest održanih ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem četiri svedoka na okolnost poslovne saradnje određenih preduzeća sa tužiocem u periodu pre blokade njegovih računa, kao i uvid u određeni upravni predmet, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje od 27. septembra 2004. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja određenog krivičnog postupka.

Nakon što je navedeni krivični postupak pravnosnažno okončan, Drugi opštinski sud u Beogradu je 6. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio nastavak prekinutog parničnog postupka.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 6639/06, a Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao šest ročišta, od kojih dva nisu održana jer poreski organ nije dostavio traženi izveštaj. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tužioca. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6639/06 od 16. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5650/08 od 1. oktobra 2008. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 6839/08, a Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog predstojeće promene mreže sudova.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod poslovnim brojem P. 13911/10. U ovoj fazi postupka zakazana su četiri ročišta, izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je posle dostavljanja nalaza sa mišljenjem i saslušan, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13911/10 od 13. aprila 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, s pozivom na odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, te je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 11.113,74, sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, uz obrazloženje da nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada poreskog organa, s obzirom na to da se pogrešno tumačenje zakona ne može smatrati nezakonitim radom organa koji je, prema oceni prvostepenog suda, postupao u skladu sa zakonskim ovlašćenjima. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3668/11 od 25. januara 2012. godine potvrđena je označen a prvostepena presud a.

U toku postupka po žalbi, rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 30. juna 2011. godine, nad tužiocem je otvoren stečajni postupak.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja uređene tužbe 12. juna 2002. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 25. januara 2012. godine, trajao devet godina i sedam meseci, s tim da je taj postupak bio u prekidu dve godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka od sedam godina i sedam meseci, koliko je predmetni postupak trajao, ne računajući period prekida određenog rešenjem protiv koga nije izjavljena žalba, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučivalo, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je, imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtev, podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je osporeni postupak u izvesnoj meri bio pravno složen, imajući u vidu da je parnični sud trebalo da oceni da li je upravni organ u poreskom postupku postupao u skladu sa zakonom i pravilima tog postupka ili ne.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka ne može da bide opravdano opisanom složenošću postavljenih pravnih pitanja, već je osnovni razlog njegovom dugom trajanju postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve mere kako bi se postupak dovoljno efikasno okončao, a u skladu sa svojom procesnom ulogom i funkcijom. Naime, Ustavni sud ističe da je prvostepeni sud prihvatao predloge parničnih stranaka i izvodio dokaze na okolnosti visine eventualne štete, da bi posle sedam godina postupanja, zauzeo stav da tužilac nema pravnog osnova da potražuje naknadu štete u vidu izgubljene dobiti od tužene. Takođe, Ustavni sud ističe da su na 16 održanih ročišta izvedeni samo dokazi saslušanjem četiri svedoka, zakonskog zastupnika tužioca i određenog veštaka, koji je pre toga dostavio nalaz sa mišljenjem i uvidom u spise upravnog predmeta.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedovoljno efikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe ni je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnos iocu ustavne žalbe.

6. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva koji mu je odbijen u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazi o u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročn a vez a između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana , pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio potrebne dokaze. Naime, prema oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva za koji je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je neosnovan, pri čemu takvo stanovište parničnog suda nije osporeno pred Ustavnim sudom, nespojiv je sa svrhom naknade štete koja se pruža oštećenom u slučaju utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalb e za naknadu materijalne štete.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na mirno uživanje imovine zbog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da se navodi ustavne žalbe o povredi ovog prava, prema kojima je do povrede došlo jer podnosilac nije mogao u periodu pre pokretanja tog postupka nesmetano da posluje, ne mogu dovesti u vezu sa postupanjem parničnog suda u osporenom parničnom postupku, te ne mogu da predstavljaju argumentovanu tvrdnju o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.