Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od po 800 evra, umanjenom za već isplaćene iznose.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5421/2016
08.11.2018.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Ć . i S . Ć , oboje iz Sjeverina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba R. Ć . i S. Ć . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 768/14 od 11. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 768/14 od 11. aprila 2016. godine i određuje da isti sud dones e novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01014/2012-11 od 9. decembra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. Ć . i S . Ć, oboje iz Sjeverina, izjavili su Ustavnom sudu, 12. jula 2016. godine, preko punomoćnika T. R. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 768/14 od 11. aprila 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 35. i 69. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom je osporena presuda kojom je pravnosnažno odbijen zahtev podnosilaca za priznavanje prava na me sečno novčano primanje, kao članovima porodice civilne žrtve rata.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosioci ustavne žalbe su 14. septembra 2012. godine podneli zahtev za priznavanje prava na me sečno novčano primanje, kao članovima porodice civilne žrtve rata, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Op štinske uprave Priboj broj 580-5/2012 od 10. oktobra 2012. godine.
Protiv navedenog rešenja podnosioci su 23. oktobra 2012. godine izjavili žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01014/2012-11 od 9. decembra 2013. godine.
Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosioci su 15. decembra 2013. godine podneli tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 768/14 od 11. aprila 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da su se podnosioci obratili zahtevom prvostepenom organu uprave za priznavanje prava na me sečno novčano primanje, kao članovima porodice civilne žrtve rata, po osnovu sina koji je ubijen kao civilno lice 22. oktobra 1992. godine na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine i sina koji je otet ispred svoje kuće u mestu Sjeverin, opština Priboj 21. oktobra 1992. godine; da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1419/04 od 15. jula 2005. godine, utvrđeno da se predmetni događaj desio u vreme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini i da su žrtve ovog događaja civilna lica, te da su optuženi osuđeni zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin; da je pravilan zaključak upravnih organa da podnosioci ne ispunjava ju uslove za priznavanje traženog prava jer se, saglasno odredbi člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata , licima koja su poginula van teritorije Republike Srbije, kao i članovima porodica poginulih lica, iako imaju državljanstvo Republike Srbije, ne mogu u Republici Srbiji priznati prava propisana navedenim Zakonom, osim ako to zakonom nije izričito propisano; da nijednom odredbom Zakona o pravima civilnih invalida rata, kao ni Zakonom o zaštiti civilnih invalida rata koji je važio u vreme smrti sinova podnosilaca, nije propisano da se članovima porodice mogu priznati prava propisana zakonom po osnovu lica koje je poginulo van teritorije Republike Srbije.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci, pored ostalih načela i prava, ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Zakonom o pravima civilnih invalida rata ("Službeni glasnik RS", broj 52/96) propisano je: da se ovim zakonom uređuju prava civilnih invalida rata, članova porodica civilnih invalida rata i članova porodica civilnih žrtava rata (član 1.); da je civilni invalid rata lice kod koga nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede koje su ostavile vidne tragove, zadobijene zlostavljanjem ili lišenjem slobode od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija (član 2.); da se članom porodice civilnog invalida rata smatra član porodice umrlog civilnog invalida rata, ukoliko je sa njim, pre njegove smrti, živeo u zajedničkom domaćinstvu, da se članom porodice civilne žrtve rata, smatra član porodice lica koje je poginulo ili umrlo pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona, ukoliko je sa njim, pre njegove smrti, živeo u zajedničkom domaćinstvu, da se članovima porodice u smislu st. 1. i 2. ovog člana smatraju: bračni drug, deca (rođena u braku ili van braka, usvojena i pastorčad) i roditelji (član 3.); da je pravo po ovom zakonu i mesečno novčano primanje (član 4. stav 1. tačka 7); da lica iz člana 3. st. 1. i 2. ovog zakona mogu ostvariti prava iz člana 4. tač. 5) i 6) ovog zakona, pod uslovima, u obimu, na način i po postupku predviđenom saveznim propisima kojima se uređuje zaštita članova porodica palih boraca i umrlih ratnih vojnih invalida, a prava iz člana 4. tač. 7) i 8) ovog zakona pod uslovima, u obimu, na način i po postupku predviđenom republičkim propisima kojima se uređuje zaštita članova porodica palih boraca i umrlih ratnih vojnih invalida (član 8. stav 1.).
5. Ustavni sud je, ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih zakonskih odredaba, utvrdio sledeće:
Rešenjem Opštinske uprave Priboj broj 580-5/2012 od 10. oktobra 2012. godine odbijen je zahtev podnosilaca za priznavanje prava na mesečno novčano primanje, kao članovima porodice civilne žrtve rata . Rešavajući u postupku po žalbi, odnosno po tužbi podnosilaca, drugostepeni organ i Upravni sud su zauzeli jedinstven stav da nijednom odredbom Zakona o pravima civilnih invalida rata, niti Zakona o zaštiti civilnih invalida rata, koji je važio u vreme pogibije sinova podnosilaca, nije propisano da se članovima porodice mogu priznati prava propisana ovim zakonima po osnovu pogibije člana porodice van teritorije Republike Srbije, bez obzira na državljanstvo.
Ustavni sud ukazuje da je, na sednici održanoj 20. juna 2013. godine, doneo Odluku Už-5194/2010 kojom je usvojena ustavna žalba B. Đ. i utvrđeno da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16088/10 od 8. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je navedena presuda i poništena. Ustavni sud je konstatovao da je u oba navedena predmeta (U. 16088/10 i U. 15581/10), Upravni sud utvrdio da su tužioci podneli zahtev za priznavanje svojstva civilnog invalida rata zbog oštećenja organizma koje su zadobili van teritorije Republike Srbije i da su tužioci posle povređivanja, a pre podnošenja predmetnog zahteva, stekli državljanstvo Republike Srbije, iz čega je zaključeno da je u ova dva predmeta nesumnjivo postojao identitet činjeničnog i pravnog stanja. U obrazloženju ove odluke je dalje navedeno da je Upravni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbe i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegovu tužbu za priznavanje svojstva civilnog invalida rata jer je oštećenje organizma zadobijeno van teritorije Republike Srbije, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila M.N. iz Bečeja, čija je tužba uvažena presudom toga suda U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine, kao i da je podnosiocu istovremeno povređeno pravo na obrazloženu odluku jer je Upravni sud propustio da navede suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse.
Zahtevi za pravnom sigurnošću i zaštitom legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju stečeno pravo na doslednost sudske prakse (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, § 74.). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence), obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, odluka od 14. januara 2010. godine, § 38.). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluka Ustavnog suda Už-148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5. obrazloženja). Odstupanje od sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja ne mora uvek dovesti do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u upravnom sporu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ocenio da su pravilno zaključili organi uprave da ne postoje uslovi za priznavanje traženog prava podnosiocima, jer je utvrđeno da sinovi podnosilaca strada li van teritorije Republike Srbije, odnosno na teritoriji Bosne i Hercegovine . Međutim, Ustavni sud ponavlja da je Upravni sud u presudi U. 15581/10 od 22. jula 2010. godine ocenio da je, uprkos tome što je povreda nastala na teritoriji druge države, trebalo ceniti činjenicu da je tužilja u vreme podnošenja zahteva bila državljanin Republike Srbije. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Vrhovni sud Srbije u presudi U. 7234/07 od 3. juna 2009. godine, kao i u presudi U. 6441/08 od 14. maja 2009. godine, izrazio pravno shvatanje prema kome sticanje svojstva invalida rata nije uslovljeno ni mestom nastanka telesnog oštećenja, niti državljanskim statusom lica u vreme povređivanja.
Ustavni sud nalazi da je odstupanje od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog stava o uslovima za sticanje svojstva civilnog invalida rata, odnosno priznavanje prava članovima porodice lica koje je poginulo ili umrlo pod okolnostima iz člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti podnosilaca zahteva za ostvarivanje navedenih prava.
Imajući u vidu da je Upravni sud propustio da navede suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, nezavisno od pozivanja na principe državnog suvereniteta i teritorijalnog važenja zakona, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosila ca ustavne žalbe na obrazloženu odluku, ne prejudicirajući pri tome da li podnosioci ustavne žalbe ispunjava ju zakonom propisane uslove za priznavanje traženog prava, odnosno da li se okolnosti pod kojima su sinovi podnosilaca poginuli, mogu smatrati okolnostima propisanim odredbom člana 2. Zakona o pravima civilnih invalida rata.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 580-02-01014/2012-11 od 9. decembra 2013. godine.
Ustavni sud je našao da je u ovom slučaju to jedini način da se otklone štetne posledice utvrđene povrede prava iz koje je proisteklo pravnosnažno rešenje o odbijanju zahteva podnosilaca da im se prizna prava na mesečno novčano primanje, kao članovima porodice civilne žrtve rata .
Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih načela i prava koja su označena u ustavnoj žalbi, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je isti stav zauzeo i u Odluci Už-5952/2015 od 29. marta 2018. godine.
6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.