Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe povodom naknade za pripravnost

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu lekara koji je tražio isplatu naknade za pripravnost. Sud je prihvatio stav redovnih sudova da, bez formalne odluke direktora o uvođenju pripravnosti, ne postoji pravni osnov za isplatu uvećane zarade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5422/2010
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Petrovića iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gorana Petrovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1089/10 od 27. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Petrović iz Pirota podneo je 24. decembra 2010. godine, preko punomoćnika - advokata Nebojše Petrovića iz Pirota, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1089/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na rad i pravičnu naknadu za rad, zajemčenog odredbom člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da sudovi smatraju ''pravno irelevantnom'' činjenicu da je podnosilac lekar specijalista i ima zaključen ugovor o radu sa Zdravstvenim centrom Pirot, da je rad obavljen i da je bio organizovan u periodu od 17. septembra 2005. godine do 30. septembra 2008. godine od strane načelnika odelenja za urologiju i izvan rada u prvoj smeni, odnosno u popodnevnim satima, zbog čega bi podnosilac, suprotno rezonovanju postupajućih sudova, morao da ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu faktičke obavezne pripravnosti.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Pirotu vodio parnični postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Zdravstvenog centra Pirot radi isplate razlike ličnih primanja.

Presudom Opštinskog suda u Pirotu P1. 193/08 od 24. septembra 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime manje isplaćene naknade po osnovu obavezne pripravnosti za period od 17. septembra 2005. godine do 30. septembra 2008. godine isplati novčane iznose, bliže označene tim stavom izreke presude, dok je u drugom stavu izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1089/10 od 27. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude se navodi: da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog gde radi kao lekar specijalista urolog; da mu je u periodu od 17. septembra 2005. godine do 1. marta 2008. godine isplaćivana uvećana zarada po osnovu pripravnosti kroz priznavanje određenog broja bodova, bez posebne odluke direktora tuženog o uvođenju pripravnosti, obimu te pripravnosti i kriterijumima za obračun zarade; da je odlukom direktora 10. marta 2008. godine uvedena pripravnost tužiocu počev od 1. marta 2008. godine, svakog radnog dana i subotom u vremenu od 22 časa do 6 časova narednog dana, a u dane nedelje i državnih i verskih praznika u trajanju od 24 časa neprekidno; da je isplata zarade za to vreme vršena u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom kod tuženog; da je ova odluka prestala da važi 31. jula 2008. godine, kada je odlukom direktora tuženog tužiocu uveden rad po pozivu počev od 1. avgusta 2008. godine; da je rad u službi urologije kod tuženog organizovan u spornom periodu tako što je obavljan u prvoj smeni od 7 do 14 časova u periodu od 2005. do 2007. godine; da je raspored o pružanju lekarskih usluga iz urologije po isteku prepodnevne smene i u toku noći, te subotom i nedeljom sačinjavao načelnik odelenja urologije, tako što su dva lekara urologa naizmenično u toku jedne sedmice pokrivali potrebe tuženog, bez definisanja forme rada, odnosno da li se radi o dežurstvu pod kojim pojmom se smatra i rad po osnovu pripravnosti i po pozivu, jer o tome nije postojala odluka direktora; da je obračun i isplata zarada za takav rad vršena i kroz odobravanje 400 bodova Odelenju za urologiju, koja količina je deljena među lekarima, a nije postojala odluka o korišćenju slobodnih dana za taj rad.

4. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad i pravičnu naknadu za rad iz člana 60. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenih Ustavom garantovanih prava, jer se suština navoda podnosioca odnosi na pogrešno tumačenje drugostepenog suda o karakteru rada koji je podnosilac obavljao u spornom periodu.

U ustavnoj žalbi podnosilac je interpretirao činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku i stanovište sudova o pravnom osnovu tužbenog zahteva, ali nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je Apelacioni sud u Nišu osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo ili zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu Ustavom zajemčenih prava.

Odredbama člana 77. Zakona o zdravstvenoj zaštiti (''Službeni glasnik RS'', br. 107/05, 72/09, 88/10 i 99/10) propisano je: da zdravstvena ustanova može da uvede dežurstvo kao prekovremeni rad, ako organizacijom rada u smenama iz člana 76. ovog zakona, ili preraspodelom radnog vremena nije u mogućnosti da obezbedi zdravstvenu zaštitu (stav 1.); da odluku o uvođenju i obimu dežurstva na nivou zdravstvene ustanove, kao i po zdravstvenom radniku donosi direktor zdravstvene ustanove (stav 5.). Odredbama člana 78. navedenog zakona utvrđeno je: da se pod dežurstvom, u smislu ovog zakona, smatra i pripravnost i rad po pozivu (stav 1.); da je pripravnost poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali mora biti stalno dostupan radi pružanja hitne medicinske pomoći u zdravstvenoj ustanovi (stav 3.); da je rad po pozivu poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali se mora odazvati na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite (stav 4.); da odluku o uvođenju i obimu pripravnosti i rada po pozivu donosi direktor zdravstvene ustanove (stav 5.); da zdravstveni radnici koji obavljaju poslove iz st. 3. i 4. ovog člana imaju pravo na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u svemu ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Nišu da je, u konkretnom slučaju, podnosilac kao lekar, prihvatio da pruža usluge pacijentima kod tuženog i izvan rada u prvoj smeni, odnosno u popodnevnim satima, noću, te subotom i nedeljom, i za vreme državnih i verskih praznika pod uslovima pod kojima je taj rad organizovan od strane načelnika odelenja, te da u odsustvu odluke direktora tuženog o uvođenju i obimu pripravnosti i rada po pozivu (osim za vreme od 1. marta 2008. godine do 31. jula 2008. godine, kada je postojala odluka direktora o uvođenju pripravnosti tužiocu i za vreme od 1. avgusta 2008. godine od kada važi odluka direktora o uvođenju rada tužiocu po pozivu), nema mesta priznavanju prava na posebnu isplatu uvećane zarade, jer nema osnova za isplatu ovakve zarade.

Naime, u odsustvu odluke direktora tuženog o uvođenju pripravnosti i u nedostatku evidencije o vremenu provedenom u pripravnosti podnosioca, nije ni moguće utvrditi visinu naknade koja bi mu pripala po ovom osnovu. Kako je podnosilac za to vreme ipak dobijao naknadu, nema ustavnopravnih razloga kojima bi se potkrepile tvrdnje o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Nišu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, osim što je nezadovoljan ishodom konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe povodom naknade za pripravnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti