Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je parnični postupak radi iseljenja, koji je trajao 13 godina i osam meseci, povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1394/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Beograda je, 11. februara 2013. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1394/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000). Po navedenoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-1003/2013.

Podnosilac ustavne žalbe je obrazložio tok predmetnog postupka, navodeći: da je 22. maja 2000. godine njegov pravni prethodnik podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Z.D. i V.D. radi iseljenja; da do podnošenja ustavne žalbe postupak traje već 12 godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka koji i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao i da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-1003/2013, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem R4g. 555/14 od 25. decembra 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Vrhovnom kasacionom sudu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4g. 61/15 od 2. jula 2015. godine predmet Ustavnog suda Už-1003/13 ,koji je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu od strane Apelacionog suda u Beogradu, vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda je 25. avgusta 2015. godine primljeno u Ustavnom sudu. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-5424/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1394/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. S, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe je 22. maja 2000. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Z.D. i V.D, radi iseljenja. Predmet je dobio broj P. 2886/2000.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 18. januara 2001. godine utvrđeno je da je povučena tužba u odnosu na drugotuženu V.D. Tužilac je 15. novembra 2001. godine precizirao tužbeni zahtev tako što je pored tužbenog zahteva za iseljenje tražio i novčanu naknadu svih neplaćenih zakupnina, a na ročištu od 18. juna 2002. godine tužilac je povukao deo tužbenog zahteva koji se odnosio na novčana potraživanja.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano šest ročišta, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, jedno zbog nestanka struje u sudu, dva zbog neprisustvovanja tuženog, jedno zbog postojanja mogućnosti za mirno rešenje spora. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Tuženi je 15. oktobra 2001. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja svojine i predmet po protivtužbi je zaveden pod brojem P. 8153/01. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 15. novembra 2001. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi i odlučeno je da se postupak dalje vodi pod brojem P. 2886/2000.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 18. juna 2002. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je povučena tužba u odnosu na drugotuženu; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da se iseli iz stana tužioca sa svim licima i stvarima; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je povučen deo tužbenog zahteva, koji se odnosi na novčana potraživanja prema tuženom, na ime neplaćene zakupnine u ukupnom iznosu od 11.500,00 DEM za period od 1. januara 1998. do 11. novembra 2001. godine; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog (protivtužioca), kojim je tražio utvrđenje prava svojine na stanu bliže opisanom u izreci; u stavu petom izreke je određeno da će o eventualno postavljenom tužbenom zahtevu iz protivtužbe koji se odnosi na neosnovano obogaćenje za adaptaciju i dogradnju stana iz izreke, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom od 1. juna 2000. godine pa do isplate, kao i o troškovima parničnog postupka, sud odlučiti naknadno, kad se za to steknu uslovi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15/03 od 10. juna 2003. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je prvostepena delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 18. juna 2002. godine u stavovima drugom, trećem i četvrtom njene izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 8. decembra 2003. godine prekinut je predmetni postupak zbog smrti tužioca i određeno je da će se isti nastaviti po pravnosnažnom okončanju ostavinskog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2004. godine tražio nastavak prekinutog postupka jer je ostavinskim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu O. 1272/04 od 9. juna 2004. godine oglašen za zakonskog naslednika svog pok. oca.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2886/2000 od 6. septembra 2004. godine nastavljen je prekinuti postupak i određeno je da podnosilac ustavne žalbe stupa u parnicu na mesto tužioca. Predmet je dobio broj P. 8273/04.

Pred prvostepenim sudom su održana dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok tri ročišta nije bilo održano zbog odsustva tuženog.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8273/04 od 30. maja 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, čiji je pravni sledbenik D. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, pa je obavezan tuženi-protivtužilac da se iseli iz stana tužioca-protivtuženog, bliže opisanog u izreci i to sa svim licima i stvarima; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je povučen deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog koji se odnosi na novčana potraživanja prema tuženom-protivtužiocu, na ime neplaćene zakupnine za period od 1. januara 1998. do 11. novembra 2001. godine, u iznosu od 11.500,00 DEM; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, kojim je tražio da se utvrdi pravo svojine na stanu bliže opisanom u izreci i da se tužilac-protivtuženi uknjiži u zemljišne knjige kao vlasnik ovog stana, u stavu četvrtom izreke je određeno da će o eventualno postavljenom tužbenom zahtevu iz protivtužbe koji se odnosi na neosnovano bogaćenje za adaptaciju i dogradnju stana opisanog u izreci, u iznosu od 4.480,00 DEM, sa pripadajućom kamatom, kao i o troškovima postupk,a sud odlučiti naknadno.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15264/05 od 1. februara 2006. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8273/04 od 30. maja 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bila su održana dva ročišta, dok 11 ročišta nije bilo održano, i to: dva na zahtev punomoćnika tužioca, jedno zbog štrajka zapisničara u sudu, četiri zbog procesnih nedostataka, jedno zbog odsustva tužioca, jedno zbog dojave o bombi, a dva zbog odsustva tuženog.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10768/07 od 4. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog V. S, čiji je pravni sledbenik D . S, pa je obavezan tuženi-protivtužilac da se ispeli iz stana tužioca-protivtuženog, bliže opisanog u izreci, i to sa svim licima i stvarima; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je povučen deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog koji se odnosi na novčana potraživanja prema tuženom-protivtužoicu na ime neplaćene zakupnine za period od 1. januara 1998. do 11. novembra 2001. godine u iznosu od 11.500 DEM; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo svojine na stanu bliže označenom u izreci i da se tužilac uknjiži u zemljišne knjige kao vlasnik ovog stana; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se tužilac-protivtuženi obaveže da tuženom-protivtužiocu na ime neosnovanog obogaćenja zbog adaptacije i dogradnje stana isplati iznos od 52.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6642/10 od 16. decembra 2010. godine vratio spise predmeta P. 10768/07 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, pa je rešenjem o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1394/11 od 31. januara 2011. godine ispravljena prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju. Zatim je rešenjem o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1394/11 od 27. septembra 2011. godine ispravljena delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10768/07 od 4. marta 2009. godine, tako što je u nazivu izreke brisana reč „delimična“ ispred reči „presuda“.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6188/13 od 23. januara 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno je rešenje o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1394/11 od 31. januara 2011. godine; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno je rešenje o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1394/11 od 27. septembra 2011. godine; u stavu trećem izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10768/07 od 4. marta 2009. godine u stavovima prvom i drugom njene izreke; u stavu četvrtom izreke ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10768/07 od 4. marta 2009. godine u stavovima trećem i četvrtom njene izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosioca – 22. maja 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina i osam meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je, postupajući po nalogu drugostepenog suda za dopunu prvostepenog postupka, dva puta donosio rešenja o ispravci prvostepene presude, što je doprinelo da je postupak pred drugostepenim sudom do donošenja pravnosnažne odluke trajao skoro pet godina. Ustavni sud konstatuje da je postupak bio u prekidu devet meseci, zbog smrti tužioca a da je podnosilac 6. septembra 2004. godine stupio u parnicu na mesto tužioca.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odlika od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. odluke Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procenih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pranoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, a takođe je tokom postupka morao da razjasni veći broj spornih činjeničnih i pravnih pitanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je sam podnosilac doprineo dužini trajanja postupka jer jedno ročište nije bilo održano zbog njegovog neprisustvovanja, a dva na zahtev njegovog punomoćnika.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2886/2000, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 1399/11, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka od perioda kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, zatim složenost postupka, kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuje podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti