Usvajanje ustavne žalbe zbog nezakonitog prestanka prava na invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu. Pravo na invalidsku penziju, stečeno po ranijim propisima, prestalo je u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti na osnovu važećeg zakona, što je ocenjeno kao nezakonito mešanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5425/2016
26.09.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (K orhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Petrijeva kod Smedereva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 12002/15 od 27. maja 2016. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 12002/15 od 27. maja 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.4 1572/15 od 1. jula 2015. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Petrijeva kod Smedereva podneo je, preko punomoćnika Z. T, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu 11. jula 2016. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12002/15 od 27. maja 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Upravnog suda pravnosnažno okončan postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti u kome je utvrđeno da kod podnosioca ustavne žalbe ne postoji „ potpuni“ gubitak radne sposobnosti, te mu je prestalo pravo na invalidsku penziju priznato pravnosnažnim rešenjem od 21. juna 2002. godine donetim u skladu sa odredbama ranijeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja i ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Istaknuto je da podnosilac, saglasno odredbi člana 218. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ima pravo na invalidsku penziju i posle stupanja na snagu tog zakona, u skladu sa ranije važećim propisima. Stoga se, po mišljenju podnosioca, postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti nije mogao pokrenuti, po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbom člana 96. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kako je to učinjeno u konkretnom slučaju, već isključivo u skladu sa odredbama člana 60. st. 1. i 2. ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kojima se navedeni postupak mogao pokrenuti po njegovom zahtevu, a po službenoj dužnosti samo ukoliko se zaposli ili počne da obavlja samostalnu delatnosti, što ovde nije bio slučaj. Takođe je istaknuto da se, saglasno odredbama člana 240. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, nakon 10. aprila 2008. godine ne mogu preispitivati nalazi i mišljenja organa veštačenja i utvrđivati promene u stanju invalidnosti kod korisnika prava ostvarenih po ranijim propisima. Stoga, podnosilac smatra da je osporena presuda zasnovana na arbitrarnoj primeni materijalnog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava , poništi osporenu presudu Upravnog suda i odredi da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Smederevo broj 182.7-1 603/14 od 23. decembra 2014. godine, kao i da naknadi troškove upravnog spora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Smederevo broj D-51494, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1.1. Podnosilac ustavne žalbe je 10. decembra 2001. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Smederevo podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.

Prvostepeni organ veštačenja je nalazom, ocenom i mišljenjem broj 2529 od 18. decembra 2001. godine utvrdio da kod podnosioca „na dan pregleda, 18. decembra 2001. godine, postoji gubitak radne sposobnosti, da je potpuno i trajno nesposoban za obavljanje svog posla mlinara, puno radno vreme, da se prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom ne može osposobiti za drugi odgovarajući posao, puno radno vreme, da je uzrok invalidnosti bolest (hronični opstruktivni bronhitis, bliže označene srčane tegobe i operacija levog uha) i da kontrolni pregled nije potreban“.

Prvostepeni organ je doneo privremeno rešenje broj 182.0-1 02132/0 od 21. juna 2002. godine kojim je podnosiocu ustavne žalbe utvrđen gubitak radne sposobnosti od 18. decembra 2001. godine i pravo na invalidsku penziju u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su ispunjeni uslovi za sticanje prava na invalidsku penziju iz člana 45. stav 1. tačka 2) tada važećeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. Navedeno privremeno rešenje je postalo pravnosnažno 17. jula 2002. godine.

Nakon što je 10. aprila 2003. godine stupio na snagu važeći Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, prvostepeni organ je 4. aprila 2005. godine, na osnovu ranije važećih propisa - saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja i republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, doneo privremeno rešenje broj 182.5-1 00120/05 kojim je zamenjeno privremeno rešenje od 21. juna 2002. godine, tako što je ukupan penzijski staž podnosioca utvrđen u dužem trajanju, te je u tom smislu utvrđen novi mesečni iznos invalidske penzije.

3.1.2. Nakon što je 9. oktobra 2014. godine izvršena kontrola spisa predmeta D-51494, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Smederevo (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je, po službenoj dužnosti, na osnovu odredbe člana 96. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pokrenuo postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti koje su od uticaja na pravo podnosioca na invalidsku penziju priznatu pravnosnažnim rešenjem.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 182.7-1 603/14 od 23. decembra 2014. godine, kojim je utvrđeno da podnosiocu prestaje pravo i isplata invalidske penzije od 1. januara 2015. godine, pri čemu je određeno da žalba ne odlaže izvršenje rešenja. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, u smislu člana 96. stav 1. Zakona, utvrđeno: da je podnosiocu rešenjem od 21. juna 2002. godine utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 18. decembra 2001. godine, po utvrđenom gubitku radne sposobnosti; da je prema nalazu, mišljenju i oceni Komisije za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti po službenoj dužnosti u prvostepenom postupku broj 243 od 2. decembra 2014. godine utvrđeno da na dan pregleda 2. decembra 2014. godine, kod podnosioca „ne postoji gubitak radne sposobnosti“. Prvostepeni organ je ocenio da su po obavljenom pregledu kod podnosioca nastupile promene u stanju invalidnosti koje su od uticaja na utvrđeno pravo, zbog čega, saglasno odredbi člana 115. tačka 3) Zakona, prestaje pravo na invalidsku penziju od prvog dana narednog meseca po donošenju prvostepenog rešenja.

Podnosilac je u žalbi izjavljenoj 14. januara 2015. godine protiv prvostepenog rešenja naveo : da je pobijano rešenje doneto protivno prelaznim odredbama člana 218. stav 1. i člana 240. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ; da važeći Zakon ne sadrž i odredbe o gubitku radne sposobnosti , pa tako ni o uslovima za postojanje i prestanak gubitka radne sposobnosti; da shodno tome ni Pravilnik o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Fonda ne sadrži pravila o veštačenju gubitka radne sposobnosti, već isključivo o veštačenju potpunog gubitka radne sposobnosti; da je Komisija za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti obrazovana radi veštačenja potpunog gubitka radne sposobnosti u skladu sa važećim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i navedenim pravilnikom.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 01-02/182.6.4 1572/15 od 1. jula 2015. godine odbio navedenu žalbu podnosioca. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da se Komisija za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti po službenoj dužnosti u drugostepenom postupku nalazom, mišljenjem i ocenom broj 335 od 9. juna 2015. godine, datim na osnovu medicinske dokumentacije i ličnog pregleda podnosioca, saglasila sa nalazom, mišljenjem i ocenom prvostepene Komisije, da kod podnosioca na dan donošenja ocene, 2. decembra 2014. godine, „ne postoji gubitak radne sposobnosti“; da su cenjeni svi navodi žalbe, nalazi, mišljenja i ocene organa veštačenja i celokupna medicinska dokumentacija, te je konstatovano da nisu potvrđene bolesti zbog kojih je podnosilac oglašen radno nesposobnim 2001. godine; da su funkcionalni testovi pluća uredni, globalna srčana funkcija očuvana, bez značajnih komplikacija hipertenzije; da je podnosilac priložio izveštaj ORL, bez procenta oštećenja sluha po FS, a pri pregledu u drugom stepenu komunikacija se odvijala uredno; da je nalaz, mišljenje i ocena organa veštačenja medicinski dokumentovano i dovoljno obrazloženo, u smislu člana 10. stav 2. Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja, te da kao takvo, u potpunosti može da posluži kao punovažno mišljenje veštaka, u smislu člana 149. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da podnosilac počev od 2. decembra 2014. godine ne ispunjava zakonom propisane uslove za sticanje prava iz invalidskog osiguranja, kako je to pravilno utvrđeno u prvostepenom postupku; da su neosnovani navodi žalbe da ne postoji pravni osnov za sprovođenje postupka i ponovno odlučivanje o pravu na invalidsku penziju, imajući u vidu da je iz svih dokaza u spisima predmeta ustanovljeno da je postupak pravilno sproveden , u smislu odredbe člana 96. stav 1. Zakona.

Podnosilac je u tužbi protiv navedenog drugostepenog rešenja dodatno istakao da nije obavezno osiguran kao zaposleni, niti po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, pa, u smislu člana 60. st. 1. i 2. ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju n ije bilo mesta pokretanju po službenoj dužnosti postupka za utvrđiva nje promena u stanju invalidnosti.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12002/15 od 27. maja 2016. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku i odredaba člana 25, člana 96. stav 1. i člana 115. tačka 3) važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju , Upravni sud je našao da je tuženi organ pravilno odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, budući da je u sprovedenom postupku utvrđeno da kod podnosioca ne postoji „potpuni“ gubitak radne sposobnosti na dan pregleda 2. decembra 2014. godine, pa ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na invalidsku penziju iz člana 25. Zakona. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno da nije osnovan navod tužbe da se ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je prvostepeni organ stavio van snage pravnosnažno rešenje kojim je podnosiocu priznato pravo na invalidsku penziju, iz razloga što je postupak pravilno sproveden na osnovu odredbe člana 96. stav 1. Zakona, u kome je pravilno utvrđeno da podnosilac nema „potpuni“ gubitak radne sposobnosti, te mu je pravilno prestalo pravo na invalidsku penziju.

Upravni sud je, postupajući po zahtevima podnosioca ustavne žalbe, rešenjima Uo. 63/15 od 14. aprila 2015. godine i U. 12002/15 od 19. avgusta 2015. godine odl agao izvršenje rešenja prvostepenog organa od 23. decembra 2014. godine, do okončanja postupaka po žalbi i tužbi. Podnosiocu je po tom osnovu isplaćivana invalidska penzije u periodu od 1. januara 2015. do 15. maja 2017. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 182.7-1 448/17 od 23. oktobra 2017. godine utvrdio iznos više isplaćene invalidske penzije podnosiocu u visini od 626.076,28 dinara, za period od 1. januara 2015. do 15. maja 2017. godine (dok je bilo odloženo izvršenje prvostepenog rešenja), odredio da će se povraćaj više isplaćenih iznosa rešiti u posebnom postupku, saglasno članu 208. st. 1. do 3. Zakona, i da će, ako se to pitanje ne reši u posebnom postupku ili korisnik ne izvrši svoju obavezu, Fond zaštitu svojih interesa ostvariti u sudskom postupku.

3.1.3. Po zahtevu podnosioca ustavne žalbe od 17. marta 2020. godine, prvostepeni organ je privremenim rešenjem broj 181.1-1 00495/20 od 18. juna 2020. godine utvrdio pravo podnosioca na starosnu penziju od 25. marta 2020. godine, u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu.

3.2. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda – Sektor za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja – Odeljenje za unapređenje i razvoj sistema PIO i sudsku praksu je dopisom 02/4 broj 182-577/24 od 24. januara 2024. godine obavestio Ustavni sud o sledećim činjenicama : da je u Filijali Smederevo počev od 2013. godine pokrenuto 316 postupaka za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti, na osnovu odredbe člana 96. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju , u odnosu na korisnike invalidskih penzija stečenih pre stupanja na snagu navedenog zakona, 10. aprila 2003. godine; da su rešenjima o prestanku prava i isplati invalids ke penzije pravnosnažno okončana 22 postupka; da je rešenjima o obustavljanju i uspostavljanju isplate invalidske penzije pravnosnažno okončano pet postupaka; da postupci nisu pravnosnažno okončan i u pet predmeta ; da su mnogi korisnici, nakon prestanka prava i isplate invalidske penzije, ostvarili pravo na starosnu penziju; da je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 25. marta 2020. godine.

Kada su u pitanju predmeti u kojima su pravnosnažno obustavljen i postup ci za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti pokrenuti po službenoj dužnosti , na osnovu odredb e člana 96. stav 1. Zakona, u odnosu na korisnike invalidskih penzija ostvarenih po ranije važećim propisima, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.7.1 213/15 od 9. juna 2015. godine R. M . iz Smedereva prestalo je pravo i isplata invalidske penzije priznato rešenjem broj 45240 od 4. septembra 2000. godine. Presudom Upravnog suda U. 16185/17 od 9. septembra 2019. godine uvažena je tužba navedenog lica, poništeno konačno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, između ostalog, zbog toga što razlozi tuženog organa za primenu člana 96. stav 1. Zakona ne daju odgovor na osnovu čega je primenjena ta zakonska odredba, budući da nijednom odredbom navedenog zakona nije propisano da se primenjuje i na korisnike invalidskih penzija koji su ta prava stekli po ranijim propisima. U postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 9. juna 2015. godine. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 182.6-3 25/23 od 30. avgusta 2023. godine kojim je obustavio postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti navedenog lica.

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.7-1 260/169 od 13. jula 2016. godine M. N . iz Smedereva prestalo je pravo i isplata invalidske penzije priznato rešenjem broj 50942 od 5. februara 2002. godine. Navedeno prvostepeno rešenje od 13. jula 2016. godine je poništeno u postupku po žalbi, jer ne sadrži razloge za primenu člana 96. Zakona, koji nije važio u vreme kada je navedenom licu utvrđeno pravo na invalidsku penziju. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 182.6-3 33/20 od 7. septembra 2020. godine kojim je obustavio postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti navedenog lica.

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.7-1 490/14 od 24. novembra 2014. godine M. B . iz Smedereva prestalo je pravo i isplata invalidske penzije priznat o rešenjima broj 50775 od 22. februara i 9. avgusta 2002. godine. Presudom Upravnog suda U. 1420/19 od 15. avgusta 2022. godine uvažena je tužba navedenog lica, poništeno konačno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, između ostalog, zbog toga što je tužiocu invalidska penzija priznata 2002. godine, a Fond je pokrenuo postupak po službenoj dužnosti pozivajući se na odredbu člana 96. stav 1. Zakona, ne vodeći računa o roku iz stava 2. istog člana, niti je utvrdio da je reč o slučaju predviđen om opštim aktom Fonda. U postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 24. novembra 2014. godine. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 182.6-3 8/23 od 29. maja 2023. godine, kojim je obustavio postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti navedenog lica, ostavio na snazi rešenje o invalidskoj penziji od 9. avgusta 2002. godine i ponovo uspostavio isplatu te penzije počev od 1. decembra 2014. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.7-1 605/14 od 29. decembra 2014. godine Z. Z . iz Smedereva prestala je isplata invalidske penzije priznata rešenjem broj 51814 od 17. juna 2002. godine. Presudom Upravnog suda U. 3905/15 od 4. februara 2019. godine uvažena je tužba navedenog lica, poništeno konačno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, između ostalog, zbog toga što je tuženi organ propustio da ceni i odredbu člana 240. stav 2. Zakona. U postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 29. decembra 2014. godine. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 182.6-3 59/19 od 24. septembra 2020. godine kojim je obustavio postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti navedenog lica.

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.7-1 159/15 od 28. aprila 2015. godine S. L . iz Saraoraca prestalo je pravo i isplata invalidske penzije priznato rešenjem broj 21076 od 12. aprila 2006. godine. Navedeno prvostepeno rešenje od 28. aprila 2015. godine je poništeno u postupku po žalbi, nakon čega je utvrđeno da više ne postoje razlozi za pokretanje odnosno vođenje postupka po službenoj dužnosti. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 182.6-3 250/20 od 7. septembra 2020. godine kojim je obustavio postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti navedenog lica.

3.3. Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u više presuda (U. 16184/17 od 11. februara 2022. godine, U. 7967/18 od 23. februara 2022. godine, U. 11204/18 od 8. juna 2022. godine i U. 6234/19 od 1. septembra 2022. godine, objavljene na sajtu tog suda www.up.sud.rs), kojima je uvažio tužbe, poništio konačna rešenja doneta u postupcima za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti pokrenutim po službenoj dužnosti i predmete vratio na ponovno odlučivanje, ukazao na to da nijednom odredbom važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju nije propisano da se odredba člana 96. stav 1. tog zakona p rimenjuje na korisnike invalidskih penzija koji su ta prava stekli po ranijim propisima .

Isti sud je i u presudi U. 4848/15 od 26. maja 2016. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz o različitom postupanju u istoj pravnoj situaciji, ocenio da se, imajući u vidu odredbu člana 218. stav 1. važećeg Zakona, dovodi u pitanje postojanje zakonskog osnova da se primenom odredbe člana 96. stav 1. tog zakona, po službenoj dužnosti, pokrene postupak radi utvrđivanja promena u stanju invalidnosti kod korisnika koji je pravo na invalidsku penziju ostvario po odredbama ranije važećih propisa, kao i da se taj korisnik pozove na pregled kod organa veštačenja radi ponovnog utvrđivanja invalidnosti.

3.4. Rešenjem Ustavnog suda IU-347/2009 od 8. septembra 2011. godine nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 96. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sud je ocenio da osporene odredbe člana 96. Zakona nisu u suprotnosti sa odredbama čl. 68. i 70. Ustava. Pri tome se posebno izjasnio o odredbi člana 96. stav 2. Zakona, pozivajući se na ranije zauzeti stav u Rešenju IU-229/2003 od 2. oktobra 2003. godine, prema kome je tom odredbom stvoren pravni osnov za revidiranje prava na invalidsku penziju priznatog pravnosnažnim rešenjem putem vanrednih pravnih sredstava .

Rešenjem Ustavnog suda IU-109/2004 od 17. jula 2004. godine nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 218. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sud je ukazao na to: da je tim zakonom uređen pravni režim za već ostvarena prava i prelazni režim za slučajeve kada su novim zakonom pojedina prava uređena na drugačiji način nego što je bilo uređeno do tada važećim zakonom; da se osporenom odredbom člana 218. stav 1. Zakona obezbeđuje zaštita tzv. stečenih prava i to onih koja su ostvarena po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju do dana stupanja na snagu ovog Zakona, a koja su i njime utvrđena; da se s toga prava ostvarena do dana stupanja na snagu važećeg Zakona, a koja su utvrđena i tim Zakonom, obezbeđuju i posle tog dana i to u obimu i na način koji je bio utvrđen propisima koji su važili do početka primene ovog Zakona, čime se obezbeđuje puna zaštita tako ostvarenih prava; da se ostvarivanje prava utvrđenih osporenom odredbom odnosi jednako na sve građane koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Rešenjem Ustavnog suda IU-153/2003 od 11. septembra 2003. godine nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 240. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sud je ocenio da su osporenim odredbama propisana vanredna pravna sredstva koja nadležni organ može koristiti po službenoj dužnosti u određenom roku – ukidanje po pravu nadzora rešenja , odnosno preispitivanje nalaza i mišljenja organa veštačenja na osnovu kojih su, do stupanja na snagu Zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

4. Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).

Navedene odredbe člana 58. Ustava sadržinski odgovaraju odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Zakonom o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03), koji je bio na snazi u vreme sticanja prava na invalidsku penziju podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je pravo na invalidsku penziju pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja za slučaj invalidnosti (član 21. tačka 2) alineja 1); da invalidnost postoji kad kod osiguranika nastane trajno smanjenje ili gubitak sposobnosti za rad na svom poslu zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom (član 36.); da se svojim poslom smatra posao koji je osiguranik obavljao, odnosno na osnovu koga je bio obavezno osiguran neposredno pre nastanka invalidnosti (član 37. stav 1.); da gubitak radne sposobnosti kod osiguranika - zaposlenog, odnosno osiguranika samostalnih delatnosti postoji ako je potpuno i trajno nesposoban za obavljanje svog, odnosno drugog odgovarajućeg posla i ako se prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom ne može osposobiti za drugi odgovarajući posao s punim radnim vremenom (član 39. stav 1.); da osiguranik kod koga nastane gubitak radne sposobnosti (…) stiče pravo na invalidsku penziju ako je invalidnost prouzrokovana povredom van rada ili bolešću - pod uslovom da je gubitak radne sposobnosti nastao pre navršenja godina života propisanih za sticanje prava na starosnu penziju i da je imao navršen penzijski staž koji mu pokriva najmanje jednu trećinu radnog veka (član 45. stav 1. tačka 2)); da je korisnik prava dužan da organizaciji za osiguranje blagovremeno prijavi promenu koja je od uticaja na pravo, odnosno obim korišćenja tog prava (član 107. stav 3.); da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja prestaju kada, u toku njihovog korišćenja, prestanu da postoje uslovi za sticanje i ostvarivanje tih prava (član 111. stav 1.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji je bio na snazi u vreme sticanja prava na invalidsku penziju podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da promene u stanju invalidnosti koje su od uticaja na pravo na invalidsku penziju priznato pravosnažnim rešenjem, mogu da se utvrđuju samo u postupku pokrenutom na zahtev osiguranika (član 60. stav 1.); da će izuzetno od stava 1. ovog člana, kada se korisnik invalidske penzije zaposli, odnosno obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran, organ nadležan za rešavanje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja po sopstvenoj inicijativi ili inicijativi organa veštačenja, odrediti ponovni pregled korisnika prava (stav 2.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14 ), koji je stupio na snagu 10. aprila 2003. godine, u tekstu koji je važio u vreme prestanka prava podnosioca na invalidsku penziju, bilo je propisano: da osiguranik kod koga nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, stiče pravo na invalidsku penziju ako je invalidnost prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću i ako je invalidnost prouzrokovana povredom van rada ili bolešću - pod uslovom da je gubitak radne sposobnosti nastao pre navršenja godina života propisanih za sticanje prava na starosnu penziju utvrđenih u članu 19. tačka 1) ovog zakona i da ima navršenih pet godina staža osiguranja (član 25.); da se promene u stanju invalidnosti koje su od uticaja na pravo na invalidsku penziju priznatu pravosnažnim rešenjem, utvrđuju u postupku pokrenutom na zahtev osiguranika, odnosno po službenoj dužnosti (član 96. stav 1.); da f ond određuje obavezan kontrolni pregled korisnika prava, najkasnije u roku od tri godine od dana utvrđivanja invalidnosti, osim u slučajevima predviđenim opštim aktom fonda ( član 96. stav 2.); da na akt iz stava 2. ovog člana saglasnost sporazumno daju ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja i ministar nadležan za poslove zdravlja (stav 3.); da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja prestaju kada, u toku njihovog korišćenja, prestanu da postoje uslovi za sticanje i ostvarivanje tih prava (član 110. stav 1.); da ako u stanju invalidnosti, odnosno stepenu telesnog oštećenja nastupe promene koje su od uticaja na utvrđena prava, ta prava prestaju, menjaju se odnosno stiču se nova prava, i to ako je promena utvrđena po službenoj dužnosti od prvog dana narednog meseca po donošenju prvostepenog rešenja o određivanju prava po osnovu utvrđene promene (član 115. tačka 3)); da k orisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, ta prava ostvarili po propisima koji su bili na snazi do tog dana a koja su utvrđena ovim zakonom, imaju ta prava i posle tog dana, u skladu sa propisima koji su važili do početka primene ovog zakona (član 218. stav 1.); da Republika obezbeđuje sredstva za prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koja su ostvarena pod povoljnijim uslovima u odnosu na uslove utvrđene ovim zakonom, a koja su ostvarena po propisima Republike koji su bili na snazi do dana početka primene ovog zakona (član 235. stav 1.); da se rešenja kojima su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili kojima je utvrđen penzijski staž, a kojima je očigledno povređen materijalni zakon, mogu ukinuti po pravu nadzora i po proteku roka utvrđenog zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 240. stav 1.); da se n alazi i mišljenja organa veštačenja na osnovu kojih su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, mogu preispitivati po službenoj dužnosti u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona ( član 240. stav 2.).

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 73/18) izmenjena je odredba člana 96. stav 1. tako da glasi: „Promene u stanju invalidnosti, potrebe za pomoći i negom drugog lica i telesnog oštećenja koje su od uticaja na pravo priznato pravnosnažnim rešenjem, utvrđuju se u postupku pokrenutom na zahtev osiguranika, korisnika prava, odnosno po službenoj dužnosti, u skladu sa opštim aktom Fonda“ (stav 1.), dok su st. 2. i 3. člana 96. brisani (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na imovinu iz člana 58. Ustava povređeno time što mu je pravo na invalidsku penzij u, stečen o po ranije važećim propisima, prestalo u postupku koji je sproveden u skladu sa članom 96. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju , za koji tvrdi da nije merodavan za odlučivanje o pravima ostvarenim po ranijim propisima. Po njegovom mišljenju, odredba člana 218. stav 1. važećeg Zakona upućuje na primenu odredaba ranije važećih propisa kada je u pitanju ostvarivanje prava priznatih po tim propisima.

Ustavni sud je u oceni navoda ustavne žalbe pošao od toga da korisnik penzije ima imovinsko pravo, u smislu člana 58. stav 1. Ustava, čije umanjenje ili prestanak može da predstavlja mešanje u mirno uživanje imovine, koje se mora opravdati (presude Evropskog suda za ljudska prava, Kjartan Ásmundsson protiv Islanda, broj predstavke 60669/00, od 12. oktobra 2004. godine, stav 40; Grudić protiv Srbije, broj predstavke 31925/08, od 17. aprila 2012. godine, stav 72. ).

Podnosiocu ustavne žalbe je pravnosnažnim rešenjem od 21. juna 2002. godine priznato pravo na invalidsku penziju, na osnovu odred aba tada merodavnih propisa, saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja i republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Navedenim pravnosnažnim rešenjem podnosilac je stekao imovinsko pravo u skladu sa zakonom, u smislu člana 58. stav 1. Ustava.

U oktobru 2014. godine je, po službenoj dužnosti, pokrenut postupak za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti kod podnosioca ustavne žalbe, na osnovu odredbe člana 96. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, u kome je doneto rešenje od 23. decembra 2014. godine o prestanku prava i isplate invalidske penzije, zbog toga što je utvrđeno da kod podnosioca više ne postoji invalidnost koja je bila osnov za sticanje tog prava. Navedeno rešenje, koje je postalo pravnosnažno donošenjem osporene presude Upravnog suda, predstavlja mešanje u mirno uživanje imovine podnosioca stečene na osnovu zakona.

Ustavni sud ukazuje na to da je prvi i najvažniji zahtev iz člana 58. Ustava, kao i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, da svako mešanje javne vlasti u mirno uživanje imovine treba da bude zakonito odnosno da je utvrđeno zakonom, jer se tako obezbeđuje vladavina prava. Zakonitost prvenstveno zahteva postojanje adekvatno dostupnih i dovoljno preciznih zakonskih odredaba i usaglašenost sa njima. Ukoliko se utvrdi da je mešanje zadovoljilo uslov zakonitosti i da nije bilo proizvoljno, ispituje se da li je ono učinjeno radi postizanja legitimnog cilja i da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba od opšteg interesa zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca (presude ESLjP, Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, Veliko veće, broj predstavke 25701/94, od 23. novembra 2000. godine, st. 79. i 82; Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, serija A broj 82, od 2. avgusta 1984. godine, st. 66. do 68.; gore citirana presuda , Grudić protiv Srbije, st. 73, 74. i 76.).

Ocenjujući da li je navedena mera javne vlasti u skladu sa zakonom, Ustavni sud naglašava da zakonom moraju biti propisane pretpostavke pod kojima je, u skladu sa Ustavom, dopušteno u upravnim i sudskim postupcima odlučivati o umanjenju ili prestanku imovinskog prava u konkretnim pravnim stvarima.

Podnosiocu ustavne žalbe je invalidnost utvrđena počev od 18. decembra 2001. godine , kao posledica bolesti, u skladu sa članom 36. i članom 39. stav 1. ranijeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. Pod invalidnošću se u smislu navedenih zakonskih odredaba smatralo trajno smanjenje ili gubitak sposobnosti za rad na svom ili drugom odgovarajućem poslu. Konkretno, utvrđeno je da je podnosilac potpuno i trajno nesposoban za obavljanje svog posla – mlinara i da se prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom ne može osposobiti za drugi odgovarajući posa o. Međutim, 10. aprila 2003. godine je stupio na snagu važeći Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju , kojim su pooštreni uslovi za sticanje prava na invalidsku penziju, te je za utvrđivanje invalidnosti, prema članu 21. tog zakona, neophodno da postoji potpu ni gubitak radne sposobnosti, odnosno nesposobnost za obavljanje bilo kog posla, a ne kao do tada samo svog ili drugog odgovarajućeg posla. Dakle, invalidnost po osnovu koje je podnosilac ostvario pravo na invalidsku penziju nije više osnov za sticanje t og prava prema važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju . Podnosilac je, na osnovu odredbe člana 218. stav 1. važećeg Zakona, zadržao tako ostvareno pravo i posle stupanja na snagu tog zakona, sve do momenta kada je u konkretnom postupku utvrđeno da kod njega više ne postoji ona invalidnost koja je po starom zakonu bila neophodna za priznavanje prava na invalidsku penziju. Ustavni sud primećuje da je u osporenoj presud i Upravnog suda data proizvoljna ocen a da podnosilac ne ispunjava uslov u pogledu potpunog gubitka radne sposobnosti za ostvarivanje prava na invalidsku penziju iz člana 25. važećeg Zakona, imajući u vidu da to u postupku pred upravnim organima uopšte nije utvrđivano, već je cenjeno da li podnosilac i dalje ispunjava uslov u pogledu gubitka radne sposobnosti za ostvarivanje invalidske penzije iz člana 45. stav 1. tačka 2) ranijeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ustavni sud konstatuje da je prelaznom odredbom člana 218. stav 1. Zakona uređen pravni režim već ostvarenih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja posle stupanja na snagu tog zakona, a koja su i njime utvrđena, u koje spada i pravo na invalidsku penziju. Prema navedenoj odredbi Zakona, korisnici prava ostvarenih po ranije važećim propisima imaju ta prava i posle stupanja na snagu ovog zakona upravo u skladu sa ranije važećim propisima. Iz toga sledi da navedeni korisnici ne gube stečena prava i u slučaju kada ih po odredbama važećeg Zakona ne bi mogli ostvariti, a u cilju zaštite tih prava je predviđeno da ih ostvaruju u skladu sa propisima koji su važili do početka primene važećeg Zakona. U tom smislu je odredbom člana 235. stav 1. Zakona propisano da Republika obezbeđuje sredstva za prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koja su po ranije važećim propisima ostvarena pod povoljnijim uslovima u odnosu na uslove utvrđene ovim zakonom.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je ostvarivanje i korišćenje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, pre stupanja na snagu važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, bilo propisano odredbama ranijeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ( čl. 101. do 111a) i ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ( čl. 52. do 93.). Navedenim odredbama ranijeg republičkog Zakona bio je propisan , kao što je propisan i važećim Zakonom, institut utvrđivanja promena u stanju invalidnosti, kao posebno vanredno pravno sredstvo koje se u skladu sa pravilima upravnog postupka moglo primenjivati u odnosu na pravnosnažno rešenj e kojim je priznato pravo na invalidsku penziju, s tim što su se uslovi za njegovo korišćenje razlikovali u ovim zakonima.

Promene u stanju invalidnosti koje su od uticaja na pravo na invalidsku penziju priznato pravnosnažnim rešenjem, u skladu sa odredbama ranijeg saveznog Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja (gubitak radne sposobnosti) , utvrđivale su se u postupku koji je bio propisan odredbama člana 60. st. 1. i 2. ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Prema tim zakonskim odredbama, promene u stanju tako određene invalidnosti mogle su se utvrđivati samo u postupku pokrenutom na zahtev osiguranika, a izuzetno od toga, nadležni organ je određivao ponovni pregled korisnika prava, po sopstvenoj inicijativi ili inicijativi organa veštačenja, u slučaju kada se korisnik invalidske penzije zaposli, odnosno obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran.

Sa druge strane, promene u stanju invalidnosti koje su od uticaja na pravo na invalidsku penziju priznato pravnosnažnim rešenjem , u skladu sa odredbama važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (potpuni gubitak radne sposobnost) , utvrđuju se u postupku koji je propisan odredbom člana 96. stav 1. tog zakona, koji se pokreće na zahtev osiguranika ili po službenoj dužnosti. Pri tome, odredbe važećeg Zakona ne propisuju, niti upućuju na to da se postupak iz člana 96. stav 1. odnosi i na invalidnost utvrđenu u skladu sa ranije važećim propisima.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba zakona proizlazi da su za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti od uticaja na pravo na invalidsku penziju ostvareno po propisima koji su bili na snazi do stupanja na snagu važećeg Zakona, merodavne odredbe ranije važećih propisa. Stoga su se promene u stanju invalidnosti kod korisnika invalids ke penzije po ranijim propisima mogle utvrđivati u postupku koji je pokrenut na način propisan odredbama člana 60. st. 1. i 2. ranijeg republičkog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, na čiju primenu upućuje odredba člana 218. stav 1. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno po zahtevu osiguranika, a po službenoj dužnosti samo ako se korisnik zaposli ili počne da obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran. Ustavni sud ističe da se odredba člana 218. stav 1. važećeg Zakona mora tumačiti i primenjivati tako da korisnici ostvaruju prava u obimu i na način koji su bili utvrđeni propisima koji su važil i do početka primene tog zakona, čime se obezbeđuje puna zaštit a tako ostvarenih prava, na šta je ovaj sud prethodno ukazao u Rešenju IU-109/2004 od 17. jula 2004. godine, kojim nije prihvaćena inicijativa za utvrđivanje neustavnosti te zakonske odredbe .

Ustavni sud je imao u vidu da je isti prvostepeni organ obustavio određeni broj postupaka, pokrenutih po službenoj dužnosti, za utvrđivanje promena u stanju invalidnosti kod korisnika invalidskih penzija ostvarenih po ranije važećim propisima, iako je prethodno utvrdio da kod njih više ne postoji invalidnost na osnovu koje su stekli pravo, iz razloga što je ocenjeno da se odredba člana 96. stav 1. važećeg Zakona ne može primeniti na navedenu kategoriju korisnika. Isti stav je zauzet i u određenim presudama Upravnog suda . S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je prethodno u pomenutom Rešenju IU-109/2004 od 17. jula 2004. godine ukazao na to da se ostvarivanje prava utvrđenih odredbom člana 218. stav 1. važećeg Zakona odnosi jednako na sve građane koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji. Takođe, Evropski sud za ljudska prava je istakao da svaka mera na osnovu koje se ograničavaju ili prestaju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja mora da se sprovede na način koji nije diskriminatoran ( mutatis mutandis, presuda Velikog veća, Carson i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 42184/05, od 16. marta 2010. godine, st. 61. i 62.). Ustavni sud stoga naglašava da svi korisnici invalidskih penzija stečenih pre stupanja na snagu važećeg Zakona, koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji, ostvaruju i koriste prava pod istim uslovima i na isti način, u skladu sa ranije važećim propisima.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da su rešenja upravnih organa i osporena presuda Upravnog suda doneti isključivo primenom odredaba važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje nisu bile merodavne za odlučivanje, što je imalo za posledicu da podnosiocu prestane pravo na invalidsku penziju priznato pravnosnažnim rešenjem. Stoga je Sud ocenio da mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine u vidu prestanka njegovog prava na invalidsku penziju, nije bilo u skladu sa zakonom. Iz tog razloga nije potrebno utvrđivati da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba javnog interesa i zahteva zaštite imovinskih prava podnosioca (presuda Velikog veća, Iatridis protiv Grčke, broj 31107/96, od 25. marta 1999. godine, stav 58.). Ustavni sud je , sledom iznetog, utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 12002/15 od 27. maja 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.4 1572/15 od 1. jula 2015. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je dodatno našao da nije relevantno pozivanje ustavne žalbe na to da su se promene u stanju invalidnosti podnosioca ustavne žalbe mogle utvrđivati, saglasno odredbama člana 240. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, u roku od pet godina od dana stupanja na snagu tog zakona. Naime, navedenim odredbama člana 240. Zakona je bila uvedena mogućnost ukidanja pravnosnažnog rešenja zbog očigledne povrede materijalnog zakona (stav 1.) i mogućnost preispitivanja nalaza i mišljenja organa veštačenja (stav 2.), na osnovu kojih su do dana stupanja na snagu tog zakona priznata prava iz penzijskog i osiguranja, i to u roku od pet godina od dana stupanja na snagu tog zakona. Međutim, u konkretnom slučaju, nije preispitivana zakonitost pravnosnažnog rešenja od 21. juna 2002. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na invalidsku penziju, niti pravilnost nalaza i mišljenja organa veštačenja od 18. decembra 2001. godine, kojim je kod podnosioca utvrđena invalidnost, nego je cenjeno da li je naknadno, u toku korišćenja već priznatog prava, na dan pregleda, 2. decembra 2014. godine, došlo do promena u stanju njegove invalidnosti. Stoga se navedene odredbe Zakona nisu mogle prime niti u predmetnom postupku.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na imovinu i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava , niti je razmatrao zahtev za naknadu troškova upravnog spora, koji će ponovo biti vođen u izvršenju ove odluke Ustavnog suda.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog nezakonitog prestanka prava na invalidsku penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti