Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u postupku legalizacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda u postupku legalizacije. Za izdavanje građevinske i upotrebne dozvole relevantan je dokaz o pravu svojine upisan u katastar, a ne pravnosnažna presuda koja nije sprovedena u javnim knjigama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Jovića i Zorana Jovičića, obojice iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Jovića i Zorana Jovičića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 8894/10 (2009) od 4. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Jović i Zoran Jovičić, obojica iz Novog Sada, podneli su 24. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milovana Đurića, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8894/10 (2009) od 4. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 55/08 od 9. jula 2008. godine utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe na osnovu konvalidiranog ugovora o kupoprodaji od 7. maja 1998. godine stekli pravo susvojine na objektu vikend stanovanja na katastarskoj parceli broj 827/6 KO Divčibare. Ističe se da su nadležni organi i Upravni sud u postupku legalizacije navedenog objekta koji je pravnosnažno okončan izdavanjem odobrenja za izgradnju i upotrebne dozvole Draganu Mihajloviću, povredili pravo svojine podnosilaca ustavne žalbe, ignorišući brojne dokaze koji potvrđuju redosled u promeni vlasništva na tom objektu u korist podnosilaca. Podnosioci smatraju da Dragan Mihajlović nije ispunio zakonske uslove za izdavanje građevinske i upotrebne dozvole na tom objektu, jer nije podneo dokaz o pravu svojine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja – Kolubarski upravni okrug broj 353-351-00010/2009-09 od 30. marta 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba Stanka Jovića i Zorana Jovičića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Gradske uprave za lokalni razvoj, privredu, urbanizam i komunalne poslove Valjevo – Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, saobraćaj i zaštitu životne sredine broj 351-927/08-07 od 11. februara 2009. godine, kojim je Draganu Mihajloviću izdato odobrenje za izgradnju i dozvola za upotrebu objekta vikend stanovanja, čija je izgradnja završena suprotno odobrenju za građenje broj 351-812/78 od 8. septembra 1978. godine, izdato Dušanu Šešunu iz Pančeva, na katastarskoj parceli broj 827/6 KO Divčibare, u određenim gabaritima ukupne neto površine 83,98 m2, spratnosti ¼ Po+Pr+Pk, u svemu prema projektu izvedenog objekta urađenog od PB „Matrona“ iz Valjeva, sa odgovornim projektantima i navedenim licencama.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8894/10 (2009) od 4. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, podneta protiv drugostepenog rešenja. Imajući u vidu da je u upravnom postupku utvrđeno da je Dragan Mihajlović, kao investitor, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju i dozvole za upotrebu objekta, čija izgradnja je završena suprotno ranije izdatom odobrenju za izgradnju, podneo svu dokumentaciju predviđenu članom 161. stavu 1. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 47/03 i 34/06), Upravni sud je ocenio da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu tužilaca, nalazeći da je prvostepeni organ pravilnom primenom materijalnog prava izdao investitoru odobrenje za izgradnju i dozvolu za upotrebu objekta. Upravni sud je posebno ukazao tužiocima da će, ukoliko uspeju da spornu nepokretnost upišu kao svoje vlasništvo u posedovni list, moći da traže ponavljanje navedenog upravnog postupka.

4. Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi osporava ocena nadležnih organa uprave i Upravnog suda o ispunjenosti zakonom propisanog uslova u pogledu prava svojine investitora na objektu vikend stanovanja za koji mu je u konkretnom postupku izdato odobrenje za izgradnju i dozvola za upotrebu tog objekta. Podnosioci smatraju da je u konkretnom upravnom postupku jedini stvarni dokaz o pravu svojine na objektu bila pravnosnažna presuda parničnog suda, kojom je utvrđeno da su podnosioci na osnovu konvalidiranog ugovora o kupoprodaji iz 1998. godine stekli pravo susvojine na tom objektu.

Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe na kojima zasnivaju svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je nadležni organ gradske uprave u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju i dozvole za upotrebu objekta, na osnovu prepisa posedovnog lista broj 1394 KO Divčibare, kao dokaza u smislu odredbe člana 161. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, utvrdio da je investitor nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli broj 827/6 KO Divčibare i postojećeg objekta na toj parceli. U konkretnom slučaju, za sticanje prava susvojine na nepokretnosti, podnosiocima ustavne žalbe je, pored postojanja punovažnog pravnog posla (konvalidiranog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti), bio potreban i zakonit način sticanja, odnosno upis u javnu knjigu (katastar nepokretnosti), zbog toga što se prava na nepokretnostima stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti, saglasno načelu upisa (formalnosti) (član 5. stav 1. ranije važećeg Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/92, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji bio na snazi u vreme pokretanja postupka po prijavi investitora za naknadno izdavanje odobrenja za izgradnju). Takođe, odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. S tim u vezi, u pogledu dokaza o pravu svojine na objektu koji je bio predmet legalizacije, nadležni organ se morao osloniti na katastarsko stanje, čak i ako ono nije odgovaralo stvarnom stanju, zbog toga što se podaci o nepokretnostima i pravima na njima o kojima se vodi evidencija u katastru nepokretnosti smatraju tačnim, saglasno načelu tačnosti (poverenja) ( član 6. navedenog zakona). Stoga činjenica postojanja pravnosnažne presude nadležnog suda, kojom je utvrđeno da su podnosioci na osnovu pravnog posla stekli pravo susvojine na predmetnom objektu, nije mogla biti dokaz o pravu susvojine na tom objektu u konkretnom postupku, već je isprava o pravnom poslu mogla da služi samo kao osnov za upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, prema članu 58v. ranije važećeg Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, odnosno prema članu 86. stav 1. važećeg Zakona o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 18/10). Značaj navedene pravnosnažne presude nadležnog suda (koja se nije ni odnosila na investitora, već na druga tužena lica) i isprave o pravnom poslu, a kojima su podnosioci ustavne žalbe dokazivali pravo susvojine na predmetnom objektu u konkretnom postupku, mogli su biti, sa stanovišta materijalnih propisa o sticanju prava svojine, predmet ocene u postupku upisa prava na nepokretnosti za koji je stvarno nadležan Republički geodetski zavod, a ne organ lokalne samouprave nadležan za poslove urbanizma. Dakle, jedino bi uknjižba podnosilaca ustavne žalbe kao nosilaca prava susvojine na objektu u katastru nepokretnosti, bila dokaz o njihovom pravu susvojine u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju i dozvole za upotrebu objekta vikend stanovanja, u smislu odredbe člana 161. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji.

Polazeći od izloženog, u obrazloženju prvostepenog i drugostepenog rešenja navedeni su dovoljni razlozi za donetu odluku i zauzet stav o ispunjenosti zakonskih uslova za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebne dozvole investitoru u postupku legalizacije objekta, a koji su, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Takve razloge upravnih organa, prihvatio je Upravni sud u obrazloženju osporene presude.

Imajući u vidu prethodno iznete stavove, kao i činjenicu da podnosioci u ustavnoj žalbi ponavljaju navode koje su iznosili u žalbi u upravnom postupku i u tužbi u upravnom sporu, a koje su dovoljno ocenili, pre svega, nadležni organi uprave, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji daju osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, podnosioci ustavne žalbe nisu naveli bilo kakve razloge koji bi ukazivali na prekomernu dužinu trajanja dvostepenog upravnog postupka i upravnog spora, pa Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u postupku legalizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti