Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko četrnaest godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Bajić iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Bajić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 823/98 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Bajić iz Zrenjanina podnela je Ustavnom sudu, 24. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Miljana Pernata, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasac ionog suda Rev. 2452/10 od 23. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 823/98 .

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je osporeni parnični postupak trajao preko četrnaest godina, dok povredu prava na pravično suđenje podnositeljka vidi u tome što je osporena presuda suprotna, između ostalog, „zakonima prava“, običajnom pravu i elementarnoj logici, jer je revizijski sud preinačio odluke nižestepenih sudova zbog nedostatka aktivne legitimacije podnositeljke za vođenje spora. U prilog tvrdnji o nejedakom postupanju sudova podnositeljka ustavne žalbe se poziva na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3211/10 od 1 5. septembra 2010. godine, kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena zbog niske vrednosti predmeta spora, te ističe da je u tom postupku vrednost predmeta spora bila deset puta veća od vrednosti u parnici koja se osporava ustavnom žalbom. Takođe ukazuje da je revizijski sud o obe revizije rešavao kada su na snazi bile odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, i da se s tim u vezi može postaviti pitanje retroaktivne primene zakona. Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1664/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 823/98), i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Ljiljana Jakonić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 18. marta 1996. g odine tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu protiv tuženog B.K, radi utvrđenja prava susvojine na stanu broj 5, u Ulici junaka M. Tepića broj 35. Vrednost predmeta spora opredeljena je u visini od 51.000,00 dinara.

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 786/96 od 17. decembra 1996. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 270/97 od 24. februara 1998. g odine.

Podneskom od 1. februara 2000. godine tužilja je kao tužene označila S.K. i D.K. – pravne sledbenike pokojnog B.K, i istovremeno je preinačila tužbu isticanjem eventualnog tužbenog zahteva kojim je tražila isplatu iznosa od 130.000,00 dinara. P odneskom od 5. oktobra 2005. godine tužilja je ponovo objektivno preinačila tužbu tako što je umesto stvarnopravnog, glavni tužbeni zahtev istakla kao obligacionopravni zahtev. Glavna rasprava je zaključen a 6. februara 2006. godine.

Opštinski sud u Zrenjaninu doneo je 11. juna 2008. godine rešenje P. 823/98 o obnavljanju spisa, jer predmet prilikom kontrole nije nađen u pisarnici. U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazana tri ročišta, jedno nije održano zbog neurednog pozivanja drugotužene. Na ročištu održanom 13. novembra 2008. g odine tužilja je pored postojećih istakla nove eventualne tužbene zahteve.

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 823/08 od 13. novembra 2008. godine, stavom prvim, drugim, trećim, petim i šestim izreke odbijeni su glavni i eventualni tužbeni zahtevi tužilje kojima je tražila da se obavežu tuženi da joj isplate određene novčane iznose na ime sticanja bez osnova, dok je stavom četvrtim izreke usvojen eventualni tužbeni zahtev i obavezana tužena S.K. da tužilji isplati 3400 DEM, u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu koji isplaćuju banke na dan isplate , sa domcilnom kamatom na taj iznos za period od 18. marta 1996. g odine do 31. decembra 2001. g odine, a za period od 1. januara 2002. godine do isplate, domicilnu kamatu na iznos od 1920 evra.

Okružni sud u Zrenjaninu je presudom Gž. 615/09 od 13. oktobra 2009. godine potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke , a preinačio u stavu petom izreke, tako što je obavezao tuženog D.K. da solidarno sa tuženom S.K. tužilji isplati iznos od 3400 DEM , sa domicilnim kamatama.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2452/10 od 23. juna 2010. godine preinačene su presude nižestepenih sudova u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obavežu da joj solidarno isplate iznos 3840 DEM , sa domicilnim kamatama . U obrazloženju presude je navedeno da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju , tužiljina majka tužilji i tuženom za vreme trajanja njihovog braka, dala 3480 DEM u cilju rešavanja stambenog pitanja, da je od dobijenih sredstava – 840 DEM najpre otkupljen stan na kome je nosilac stanarskog prava bio otac tuženog, a zatim od preostalih 3000 DEM finansirana zamena tog stana za veći. Dalje je navedeno da su nižestepeni sudovi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, zaključili da je tužiljina majka učinila poklon tužilji i njenom suprugu, sa motivom da im pomogne u zajedničkom životu, te da je razvodom braka tužilje i tuženog otpao motiv poklona. Prihvatajući zaključak nižestepenih sudova da je razvodom braka tužilje i tuženog otpao motiv učinjenog poklona, Vrhovni kasacioni sud je istakao da su saglasno članu 104. Zakona o obligacionim odnosima nastupile pravne posledice ništavosti ugovora, ali da je pogrešno stanovište nižestepenih sudova o postojanju aktivne legitimacije za vođenje spora na strani tužilje. Prema oceni Vrhovnog suda, tužilja se u vezi spornog prava na vraćanje datog ne nalazi u materijalnopravnom odnosu sa tuženima, budući da je pravni odnos iz ugovora o poklonu nastao između tužiljine majke kao poklonodavca s jedne strane, i tužilje i tuženog kao poklonoprimaca s druge strane, zbog čega bi aktivnu legitimaciju za vođenje parnice imala tužiljina majka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3211/10 od 15. septembra 2010. godine, koje je dostavljeno kao dokaz različitog postupanja suda, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca I.T. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4194/10 od 4. maja 2010. godine. Pozivajući se na odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena jer vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000 evra, s obzirom na to da vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 1.914.796,00 dinara, a revizija je izjavljena 5. jula 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članom 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažene odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbama člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivti Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10 .).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Zrenjaninu , 18. marta 1996. godine. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak trajao preko četrnaest godina. Ustavni sud ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe. Ocena uticaja svakog od ovih činilaca na vremensko trajanje konkretnog parničnog postupka određuje da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Međutim, u konkretnom slučaju, ponašanje podnosioca i postupanje nadležnih sudova nije moguće u potpunosti ispitati i proceniti, s obzirom na to da je predmetni spis izgubljen. Ono što se može zaključiti na osnovu podataka u rekonstruisanim spisima jeste da je druga po redu prvostepena presuda doneta nakon više od dvanaest godina od podnošenja tužbe, i da je rešenje o obnavljanju spisa predmeta doneto dve godine nakon što je glavna rasprava zaključena na ročištu od 6. februara 2006. godine, kada prilikom kontrole u pisarnici predmet nije pronađen . Pri tome, iz podataka u rekonstruisanim spisima ne proizlazi da je nakon zaključenja glavne rasprave 6. februara 2006. godine izrađen pismeni otpravak presude, kao ni to da je podnositeljka svojim ponašanjem doprinela dužini trajanja postupka, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 823/98 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i či njenicu da u periodu od dve godine (nakon zaključenja glavne rasprave 6. februara 2006. godine do donošenja rešenja o obnavljanju spisa predmeta), podnositeljka nije pokazala zainteresovanost za predmet . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, ponašanje podnosi teljke ustavne žalbe, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode na kojima podnositeljka zasniva tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u suštini osporava zaključak koji je revizijski sud izneo na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, a koji se tiče aktivne legitimacije za vođenje konkretnog spora. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu jedne od stranaka. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud argumentovano i jasno obrazložio na osnovu kojih činjenica i iz kojih razloga je ocenio da podnositeljka, s obzirom na njeno svojstvo poklonoprimca, nije aktivno legitimisana da potražuje povraćaj učinjen og poklona po nastupanju pravnih posledic a ništavosti ugovora o poklonu. Dato obrazloženje, po nalaženju Ustavnog suda zasniva se na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, a ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka.

Polazeći dalje od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Tvrdnju o povredi navedenog prava podnositeljka u suštini obrazlaže time da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 3211/10 od 15. septembra 2010. godine, koje dostavlja kao dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, odbacio reviziju, iako je u tom postupku vrednost predmeta spora nekoliko puta veća od vrednosti predmeta spora u postupku u kojem je ona imala svojstvo tužilje, a u oba slučaja o izjavljenim revizijama je odlučivano posle donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što podrazumeva da mora postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima. Ustavni sud je ocenio da rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3211/10 od 15. septembra 2010. godine koje je dostavljeno kao primer različitog postupanja i neujednačene sudske prakse, ne može biti dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, pomenutim rešenjem odlučivano je o reviziji koja je izjavljena 5. jula 2010. godine protiv drugostepene presude koja je doneta 4. maja 2010. godine, i u tom slučaju sud je primenio noveliranu odredbu člana 394. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da revizija, u slučaju kada se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Presudom koja se osporava ustavnom žalbom odlučivano je o reviziji koja je izjavljena 26. novembra 2009. godine protiv drugostepene presude donete 13. oktobra 2009. godine, i u ovom slučaju revizijski sud je na osnovu člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, odlučivao po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu pomenutih izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku. Dakle, tužilja u postupku koji se osporava ustavnom žalbom i lice čija je revizija odbačena rešenjem Rev. 3211/10 od 15. septembra 2010. godine su u različitim momentima i za vreme važenja različitih procesnih zakona stekli pravo na izjavljivanje i izjavili reviziju, pa se ne može govoriti o istovetnosti činjeničnih i pravnih pitanja ova dva slučaja. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnositeljke o različitom postupanju suda i neujednačenoj sudskoj praksi, te retroaktivnoj primeni zakona, i s tim u vezi povredi prava na jednaku zaštitu prava očigledno neosnovane.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu u delu kojim je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2452/10 od 23. juna 2010. godine, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), kao i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević