Ustavni sud o zaštiti prava svojine kod dvostruke prodaje nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnositeljke kojoj je, iako je pravnosnažnom presudom utvrđena kao vlasnik nepokretnosti, odbijen zahtev za iseljenje docnijeg kupca. Sud je istakao da pravnosnažno utvrđenje svojine daje jači pravni osnov od državine savesnog docnijeg sticaoca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3009/16 od 19. maja 2016. godine i presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3009/16 od 19. maja 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda je , 11. jula 2016. godine, preko punomoćnika Z . A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3009/16 od 19. maja 2016. godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je arbitreran zaključak parničnih sudova po kome je bez uticaja to što je pok ojni Đ . Ž . sporni suteren prodao osmotuženom kao nevlasnik, jer se , u situaciji kada su kupci po svim pravnim poslovima kojima je izvršena prodaj a iste nepokretnosti savesni , mora primeniti zakonski kriterijum da jači pravni osnov ima onaj kupac kome je predat posed nepokretnosti, kao i da savesnost poseda dovodi do održaja , zbog čega nije opravdano da se savesnom kupcu oduzima posed nepokretnosti ; da su parnični sudovi zanemarili činjenicu da je u postupku koji se vodio po tužbi podnositeljke ustavne žalbe , protiv pokojnog Đ . Ž, u kome je osmotuženi učestvovao kao umešač, pravosnažnom presudom utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe vlasnik dela sporne nepokretnosti, jer je zaključila kupoprodajni ugovor i stupila u posed, čime su ispunjena oba kumulativna uslova za sticanje prava svojine; da pravnosnažna presuda, kojom je utvrđeno da je tužilja vlasnik spornog dela nepokretnosti, ima pravno dejstvo i prema osmotuženom, ne samo kao rešeno prethodno pravno pitanje, već i zbog činjenice da je u postupku u kome je presuda doneta on imao svojstvo umešača na strani tuženih; da iz napred iznetog jasno sledi da je pokojni Đ. Ž, kao nevlasnik, zaključio apsolutno ništav ugovor sa osmotuženim; da je, kod činjenice da je podnositeljki ustavne žalbe vlasništvo na spornom delu predmetne nepokretnosti pravnosnažno utvrđeno , potpuno nejasno pozivanje parničnih sudova na savesn ost sticalaca, jač i pravn i osnov i posed nepokretnosti ; da se tako nešto može razmatrati samo u situaciji u kojoj je vlasnik prodao istu nepokretnost dvojici kupaca, kada se može postaviti pitanje kojem je kupcu nepokretnost predata u posed; da je ocena sudova o savesnoj državini osmotuženog, koja dovodi do održaja, takođe arbitrerna, imajući u vidu da je osmotuženi još 12. avgusta 1999. godine zatražio da mu se prizna svojstvo umešača u parnici koju je tužilja vodila za utvrđenje prava svojine na spornom delu nepokretnosti .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavn og prava , poništi osporene presud e i podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu P. 2475/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. jula 1999 . godine, u svojstvu tužilje, podnela Drugom o pštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen ih Đ. Ž . i Z . J , kojom je tražila da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji Ov.br. 195/99 od 22. marta 1999. godine, zaključenog između tuženih, u delu koji se odnosi na sve prostorije u suterenu zgrade u ulici V. broj 32 u Beogradu, koje realno predstavljaju stan sa garažom, kao i da se tuženi Zoran Jovanovski iseli iz navedenih prostorija i iste preda u posed tužilji , slobodne od lica i stvari.

Usled smrti tuženog Đ. Ž, postupak je prekinut rešenjem od 28. decembra 1999. godine. Predlog za nastavak postupka podnet je 12. aprila 2002. godine. U odnosu na preminulog Đ . Ž , postupak su preuzeli njegovi pravni sledbenici, kojih je do okončanja postupka bilo sedmoro .

Rešenjem od 23. septembra 2002. godine određen je prekid parničnog postupka do okončanja parnice koja se pred istim sudom vodila po tužbi tužilje - protivtužene M . M . od 10. decembra 1997. godine , radi utvrđenja da je ona , na osnovu ugovora o kupoprodaji, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, 13. marta 1997. godine, u predmetu Ov. 3541/97, postala vlasnik suterena zgrade u ulici V . broj 32 u Beogradu, koji realno predstavlja stan sa garažom, kao i protivtužbi tuženih- protivtužilaca Đ . Ž, tačnije njegovih pravnih sledbenika i Mare Živanović od 28. januara 1998. godine, radi utvrđenja ništavosti navedenog ugovora o kupoprodaji.

Predlog za nastavak postupka podnet je 28. decembra 2012. godine. U predlogu je, pored ostalog, navedeno da je parnica zbog koje je prekid bio određen pravnosnažno okončana presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61870/10 od 30. marta 2012. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, a odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev Republike Srbije, kao pravnog sledbenika pokojne M. Ž.

U uvodu presude je konstatovano da Z. J . ima svoj stvo umešača na strani tuženih, dok je u obrazloženju, pored ostalog, navedeno: da je u ugovoru zaključenom između Đ . Ž . kao prodavca i M . M . kao kupca, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, 13. marta 1997. godine, u predmetu Ov. 3541/97, konstatovano da je prodavac vlasnik porodične stambene zgrade koja se nalazi u Beogradu u ulici V . R . broj 32, da su ugovorne strane sporazumno utvrdile da je prodavac kupcu 1974. godine prodao deo predmetn e nepokretnost i, i to sve prostorije u suterenu zgrade, koje su u projektnoj dokumentaciji označene kao garaža, perionica, zimnica i predprostor, ukupne površine 47,05 m2, što u idealnom delu predstavlja ¼ ulaza na kućnom broju 32, da je prodavac iste godine predao opisani deo nepokretnosti, da je kupac u trenutku ulaska u posed isplatio prodavcu celokupnu kupoprodajnu cenu u iznosu od 5.000.000 tadašnjih dinara i da je kupac odmah nakon stupanja u posed započeo sa adaptacijom kupljene nepokretnosti, koja je okončana iste godine, nakon čega ista predstavlja stan sa garažom koji se sastoji od jedne kuhinje, dve sobe, kupatila sa WC-om i jedne garaže; da je u ugovoru zaključenom između Đ. Ž . kao prodavca i Z . J . kao kupca, koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, dana 22. marta 1999. godine, u predmetu Ov. 195/99 , konstatovano da je predmet ugovora kupoprodaja ½ idealnih delova kuće koja se nalazi u ulici V . u Beogradu, površine 130 m2, i to leva polovina, gledano sa ulice, koja nosi kućni broj 32, da prodavac prodaje, a kupac kupuje nepokretnost u viđenom stanju, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 1.350.000 dinara, da je prodavac primio cenu i predao u posed kupljenu nepokretnost, oslobođenu od lica i stvari; da je nakon zaključenja ugovora između pokojnog Đ . Ž . i tužilje -protivtužene, pokojna M. Ž . pokrenula postupak za utvrđenje prava svojine na ½ idealnih delova porodične stambene zgrade u ulici V . broj 32 u Beogradu, o čemu su stranke 4. februara 1998. godine zaključile sudsko poravnanje; da je sud našao da je tužbeni zahtev osnovan, s obzirom na to da je članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem; da kako je tokom postupka utvrđeno da je tužilja -protivtužena sa pravnim prethodnikom tuženih -protivtuženih zaključila ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti, da je isti overen i da je stupila u posed u cilju adaptacije, a kako u toku postupka nije osporena činjenica da je kupoprodajna cena isplaćena, sud je našao da je zaključenjem pravnog posla tužilja -protivtužena stekla pravo svojine na spornoj nepokretnosti; da je kod ocene postojanja pravnog interesa za podnošenje tužbe, sud pošao od odredbe člana 188. Zakona o parničnom postupku, iz koje proizlazi da takav interes postoji kada je pravo tužioca ugroženo i kada postoji nesigurnost u odnosu prema tužiocu, zbog čega je opravdano da se sudski zaštiti od budućih povreda prava, a što se zaključuje iz ponašanja tuženog; da se iz izvedenih dokaza može zaključiti da je pokojni Đ. Ž, nakon zaključenja i overe ugovora, raspolagao predmetnom nepokretnošću; da je kod odlučivanja o protivtužbenom zahtevu pokojne M . Ž, čiji je pravni sledbenik Republika Srbij a, sud imao u vidu mišljenje veštaka, na koje parnične stranke nisu imale primedbi, da je sposobnost pokojnog Đ. Ž , u vreme zaključenja i overe ugovora , bila takva da je on mogao da shvati značaj i posledice pravnih poslova, odnosno da je mogao samostalno da štiti svoja prava i interese.

Osporenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje u celini.

Odlučujući o žalbi tužilje , Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 3009/16 od 19. maja 2016. godine kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju , tužilja sa svojim stricem, sada pokojnim Đ . Ž, čiji su pravni sledbenici svi tuženi , osim tuženog Z . J, zaključila ugovor o kupoprodaji, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu , 13. marta 1997. godine, u predmetu Ov. 3541/97; da je predmet kupoprodaje bio deo porodične stambene zgrade koja se nalazi u ulici V . br oj 32 u Beogradu , koji čine sve prostorije u suterenu, a u projektnoj dokume ntaciji označene su kao garaža, perionica, zimnica i predprostor, ukupne površiie 47,05 m2, što u idealnom delu predstavlja 1/4 ulaza u ulici V . broj 32; da je navedenim ugovorom konstatovano da je prodavac 1974. godine predao u posed kupcu nepokretnost koja je predmet ovog ugovora, da je kupac u trenutku ulaska u posed isplatio prodavcu celokupnu kupoprodajnu cenu u iznosu od 5.000.000,00 tadašnjih dinara, da je nak on ulaska u posed 1974. godine odmah pristupio građevinskoj adaptaciji kupljene nepokretnosti, koja adaptacija je okončana do kraja iste godine i nakon čega kupljena nepokretnost predstavlja stan sa garažom koji se sastoji od jedne kuhinje, dve sobe, kupatila sa WC -om i jedne garaže; da je tužilja bila u državini navedenog dela predmetne nepokretnosti sve do 1982. godine, kada se sa porodicom preselila u Resnik, gde je živela kao po dstanar, zbog problema koje joj je pravila strina, tačnije supruga pokojnog Đ. Ž ; da je pokojni Đ. Ž . sa tuženim Z . J . takođe zaključio ugovor o kupoprodaji, koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu , 22. marta 1999. godine, u predmetu Ov. 195/99, čiji je predmet kupoprodaja 1/2 kuće, površine 130 m2 , koja se nalazi u Beogradu u ulici V . R, i to levu polovinu gledano sa ulice, koja nosi kućni broj 32 ; da je ugovorena kupoprodajna cena u iznosu od 1.350.000,00 dinara ; da je u ugovoru navedeno da je prodavac primio kupoprodajnu cenu i kupcu predao u posed i državinu predmetnu nepokretnost oslobođenu od svih lica i stvari ; da prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji tuženi Z . J . nije znao, niti je mogao znati za postojanje tužiljinog ugovora o kupoprodaji, a nakon zaključenja ugovora i adaptacije kupljene nepokretnosti u istu se uselio u oktobru 1999. godine; da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pravnosnažno okončan postupak po tužbi ovde tužilje , protiv pravnih sledbenika pokojnih Đ . Ž . i M . Ž, u kom postupku je tuženi Z . J . bio umešač na strani tuženih; da je u tom postupku doneta presuda P. 61870/10 od 30. marta 2012. godine, kojom je utvrđeno da je tužilja vlasnik dela nepokretnosti koju predstavlja kuća broj 32 u ulici V . R . u Beogradu , označene kao garaža, perionica, zimnica i predprostor, a koji realno predstavlja stan sa garažom, koji se sastoji od jedne kuhinje, dve sobe, kupatila ca WC -om i jedne garaže; da predmetna nepokretnost nije uknjižena.

U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je, polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, primenom čl . 10, 12, 13 i 460 . Zakona o obligacionim odno sima, kao i člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ; da je kod utvrđenog da je pokojni Đ. Ž, kao prodavac , najpre sa tužiljom zaključio ugovor o kupoprodaji dela predmetne nepokretnosti, a zatim sa tuženim Z . J . ugovor o kupoprodaji cele predmetne nepokretnosti, da je prodavac tuženom Z . J . izvršio i predaju predmetne nepokretnost i, koji je još uvek u državini predmetne nepokretnosti, to je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan zahtev tužilje da se utvrdi ništavost, jer okolnost što je pokojni Đ . Ž . prvo prodao deo svoje nepokretnosti tužilji, a zatim celu nepokretnost tuženom Z . J , a raniji ugovor nije raskinut, ne predstavlja razlog za ništavost docnijeg ugovora, pošto je u načelu d ozvoljeno zaključiti i ugovor o prodaji tuđe stvari, saglasno članu 460 . Zakona o obligacionim odnosima, a tim ppe i so pstvene stvari; da povreda takvog ugovora o prodaji, ako se ne može ispuniti, može imati za posledicu samo sticanje prava na raskid ugovora i nak nadu štete; da je predmet obaveze prodavca Đ. Ž . u oba ugovora bila prodaja dela predmetne nepokretnosti tuži lji, odnosno cele tuženom Z . J , čiji je on bio vlasnik ; da se pravo svojine na nepokretnosti stiče na osnovu pravnog posla, upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zako nom, kako je to propisano članom 33 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ; da za razliku od sticanja prava svojine na pokretnim stvarima, kada je više lica zaključilo pravne poslove rad i sticanja prava svojine na istoj pokretn oj stvar i, navedeni zakon nije posebno regu lisao ko stiče pravo svojine na nepokretnosti kada je vlasnik istu nepokretnu stvar prodao u korist dva i više kup aca; da je u takvom slučaju relevantna savesnost kupca, jer nesavestan kupac u docnijem pravnom poslu ne može imati jači pravni osnov od kupca iz ranijeg pravnog posla; da, međutim, ukoliko su oba kupca iste nepokretnosti savesna, jači pravni osnov ima kupac koji se upisao u zemljišnu knjigu, bez obzira kome je kupcu nepokretnost predata, pošto samo takav kupac ispunjava uslov iz član 33 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ; da kada su svi kupci savesni, a nijedan od njih nije upisan u zemljišnu knjigu, jači pravni osnov ima onaj kupac kome je nepokretnost predata u posed, imajući u vidu da predaja poseda ima značaj izvršavanja ugovor ne obaveze prodavca; da s obzirom na to da je pokojni Đ. Ž . tuženom Z . J. predao kupljenu nepokretnost u državinu, to je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan i zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi Z. J . iseli iz suterenskih prostorija i oslobodi ih od lica i stvari, uz preda ju tužilji ; da kako su i tužilja i tuženi Z . J . savesni kupci, da je tužilja bila u državini dela predmetne nepokretnosti do 1982. godine, što znači da nije bila u državini dela predmetne nepokretnosti u vreme kada je zaključen ugovor između pokojnog Đ . Ž . i tuženog Z . J, da je pokojni Đ. Ž . tuženom Z . J . predao u državinu nepokretnost koju mu je i prodao, to je pravilno zaključio prvostepeni sud da jači pravni osnov za sticanje prava svojine ima tuženi Z . J, budući da je isti savestan kupac i da mu je nepokretnost predata u državinu .

U obrazloženju je takođe navedeno: da tužilja žalbom neosnovano pobija rezultate dokaznog postupka, pokušavajući da kroz iznete tvrdnje dovede u sumnju tačnost zaključaka prvostepenog suda o bitnim činjeničnim pitanjima spornog odnosa; da su neosnovani žalbeni navodi tužilje da prvostepeni sud nije pravilno ceni o izvedene dokaze , odnosno iskaze svedoka, budući da je, u konkretnom slučaju, radi donošenja odluke o zahtevu tužilje kojom traži da se obaveže tuženi Z . J . da se iseli iz suterenskih prostorija i iste slobodne od lica i stvari preda tužilji , relevantno da li je tuženi Z . J . bio savestan kupac i da li mu je predata u državinu predmetna nepokretnost; da je prvostepeni sud , pravilnom ocenom izvedenih dokaza , pravilno zaključio da je tuženi Z . J . bio savestan kupac ( jer nije znao, niti je mogao znati za postojanje ugovora koji je tužilja preth odno zaključila sa pokojnim Đ. Ž .) i da mu je nepokretnost, koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji, predata u državinu, te da je isti u državini predmetne nepokretnosti, zbog čega je njegov pravni osnov za stic anje svojine jači ; da su neosnovani i žalbeni navodi tužilje da prvostepeni sud nije imao u vidu pravosnažnu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61870/10 od 30. marta 2012. godine i da je tuženi Z . J . u tom postupku bio umešač na strani tuženih, te da, s tim u vezi, navedena pravosnažna presuda ima pravno dejstvo i u odnosu na njega ; da pravosnažnu presudu, kao i nje no pravno dejstvo u odnosu na tuženog Z . J, a imajući u vidu kakav je bio predmet tužbenog zahteva u tom postupku , kao i šta je tužbeni zahtev u ovom postupku , pravilno je zaključio da ona nema pravno dejstvo u odnosu na tuženog Z . J ; da su, takođe, bez uticaja žalbeni navodi kojima se ukazuje da je tužilja bila u državini predmetne nepokretnosti, budući da je utvrđe no, a što je i sama tužilja izjavila, da je predmetnu nepokretnost koristila do 1982. godine, te da je, u vreme kada je izvršena kupoprodaja između pokojnog Đ . Ž . i tuženog Z . J , u državini predmetne nepokretnosti bio pokojni Đ . Ž ; da je, nakon izvršene kupoprodaje , predmetna nepokretnost preda ta tuženom Z . J, k oji je postupao u svemu kao savesna stranka, jer nije znao, niti je mogao znati za post ojanje ugovora koji je tužilja prethodno zaključila ; da je, s tim u vezi, praviln a ocena o jačem pravu vlasništvu na istoj nepokretnosti, odnosno delu predmetne nepokretnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ( „Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96) (u daljem tekstu ZOSPO), koje su od značaja za konkretan spor, propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20.); da s avesno lice stiče pravo svojine na pokretnu stvar koju je pribavilo uz naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji (član 31. stav 1.); da se n a osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da v lasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.); da l ice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik ( pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu, da kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno, da ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi (član 41. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da je z abranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (član 13.).

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u parnici okončanoj pravnosnažnom i izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61870/10 od 30. marta 2012. godine, bilo je propisano: da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima ( jedinstveni suparničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204); da lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna od stranaka uspe, može se pridružiti ovoj stranci, da umešač može stupiti u parnicu u toku celog postupka sve do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog leka (član 208. st. 1. i 2.); da umešač mora primiti parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kad se umeša u parnicu, a u daljem toku parnice on je ovlašćen da stavlja predloge i da preduzima sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio (član 210. stav 1.) ; da ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog suparničara ( član 211. stav 1.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom , u suštini, ukazuje na arbitrernost zaključka parničnih sudova da je tuženi Zoran Jovanovski, kao docniji sticalac ½ idealnih delova porodične stambene zgrade, koja se nalazi u ulici Vladimira Rolovića broj 32 u Beogradu, jači u pravu u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, koja je suterenski deo iste nepokretnosti stekla ranije, na osnovu ugovora o kupoprodaji sa istim prodavcem, polazeći od toga da je njemu nepokretnost predata u posed i da on, kao savestan sticalac, u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nije znao, niti je morao znati da je ista nepokretnost, odnosno jedan njen deo, već otuđen.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom tražila da joj tuženi Z . J . preda u posed suterensk e prostorij e porodične stambene zgrade u ulici V . R . broj 32 u Beogradu, legitimišući sebe kao vlasnika tog dela predmetne nepokretnosti, na osnovu ugovora o kupoprodaji od 13. marta 1997. godine . Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno tražila i utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 22. marta 1999. godine u delu kojim je pokojni Đ . Ž . tuženom Z . J . prodao i suterenski deo , koji je , zapravo, bio predmet njenog ugovora o kupoprodaji od 13. marta 1997. godine sa istim prodavcem. Kod odlučivanja o navedenim tužbenim zahtevima, parnični sudovi su se isključivo bavili pitanjem da li za sticanje prava svojine na suterenskom delu porodične stambene zgrade u ulici V. broj 32 u Beogradu jači pravni osnov ima podnositeljka ustavne žalbe ili tuženi Z . J . S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da su parnični sudovi, kako tuženog Z. J, tako i podnositeljku ustavne žalbe, posmatrali kao pretpostavljene vlasnike spornog dela predmetne nepokretnosti , jer oboje imaju pravno valjan osnov za sticanje . Iz tog razloga su smatrali da o postavljenom zahtevu treba odlučiti primenom načela savesnosti i poštenja iz član a 12. i načela zabrane zloupotrebe prava iz člana 13. ZOO , u okviru kojih s u, s obzirom na to da predmetna nepokretnost nije uknjižena, cenili savesnost prilikom sticanja, kao osnovn i kriterijum, odnosno predaj u nepokretnosti u posed, kao dopunsk i kriterijum. Kako su i podnositeljku ustavne žalbe i tužen og Z . J . smatrali savesn im sticaocima, imajući u vidu da do zaključenja ugovora o kupoprodaji između podnositeljke ustavne žalbe i pokojnog Đ . Ž . imenovani predmetnom nepokretnošću nije raspolagao, odnosno da tuženi Z . J, prema utvrđenim činjenicama i okolnostima, prilikom kupovine sporne nepokretnosti nije znao, niti je mogao znati za postojanje ugovora od 13. marta 1997. godine, parnični sudovi su pitanje jačeg prava rešili primenom dopunskog kriterijuma . S tim u vezi, parnični sudovi su utvrdili da posed na suterenskom delu tuženog Z . J, u koji ga je uveo pokojni Đ . Ž, njega čini jač im u pravu u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnositeljka ustavne žalbe ubrzo nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji sa pokojnim Đ . Ž, tačnije 10. decembra 1997. godine, protiv njega i njegove supruge pokrenula parnični postupak za utvrđenje prava svojine , pri čemu je kao osnov potraživanja označen upravo navedeni ugovor od 13. marta 1997. godine. Dakle, u vreme kada je pokojni Đ. Ž . zaključio ugovor o kupoprodaji sa tuženim Z . J, spor za utvrđenje prava svojine, koji je podnositeljka ustavne žalbe, kao kupac spornog dela nepokretnosti, pokrenula protiv prodavca, bio je u toku. Nakon zaključenja ugovora od 22. marta 1999. godine između pokojnog Đ . Ž . i tuženog Z . J , podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu u predmetnoj pravnoj stvari, kojom je tražila utvrđenje ništavosti ugovora u delu koji se odnosi na suterenske prostorije, kao i njihovu predaju u posed. Nalazeći da pravo svojine podnositeljke ustavne žalbe na suterenskim prostorijama predstavlja prethodno pitanje, o kome već teče parnica, prvostepeni sud je parnični postupak za utvrđenje ništavosti ugovora od 22. marta 1999. godine i predaju u posed suterenskih prostorija prekinuo do pravnosnažnog okončanja parnice za utvrđenje prava svojine. Prekinuti postupak je nastavljen pošto je parnica za utvrđenje prava svojine pravnosnažno okončana usvajanjem tužbenog zahteva i utvrđenjem da je podnositeljka ustavne žalbe, na osnovu ugovora o kupoprodaji od 13. marta 1997. godine, postala vlasnik suterenskih prostorija. Tuženi Z. J . je u toj parnici imao svoj stvo umešača na strani tuženih.

Sledom iznetog, Ustavni sud konstatuje različit pravni položaj podnositeljke ustavne žalbe u vreme podnošenja tužbe u predmetnoj pravnoj stvari i u vreme kada je taj postupak (nakon prekida) nastavljen, tačnije od momenta kada se podnositeljka ustavne žalbe počela deklarisati kao vlasnik spornih suterenskih prostorija na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske presude . Kod odlučivanja o jačem pravu na istoj nepokretnosti, po shvatanju Ustavnog suda, neophodno je bilo uočiti specifičnosti konkretnog slučaja - da je jedan od pretpostavljenih vlasnika nepokretnosti koja je višestruko otuđena, ubrzo nakon zaključenja ugovora , a pre ponovnog otuđenja, pokrenu o spor protiv prodavca za utvrđenje prava svojine na prodatoj nepokretnosti , a da je drugi pretpostavljeni vlasnik, kao potonji sticalac, u t akvoj parnici imao svojstvo umešača. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje na razliku koju ZOSPO kod zaštite prava svojine pravi između tužbe koju vlasnik podnosi za povraćaj stvari od njenog držaoca (član 37.) i tužbe koju podnosi pretpostavljeni vlasnik, odnosno lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik. Takvom tužbom se može zahteva ti povraćaj stvari iz državin e drugog pretpostavljenog vlasnika. Prva vrsta tužbe je u pravnoj teoriji poznata kao reivindikaciona, a druga kao publicijanska. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su parnični sudovi o tužbenom zahtev u podnositeljke ustavne žalbe rešavali prema pravilima koja važe za publicijansku tužbu , zanemarujući činjenicu da je njeno pravo svojine na spornim suterenskim prostorijama utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom su dskom presudom. To je posledično dovelo i do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, polazeći od toga da materijalna pravnosnažnost presude kojom je odlučeno o prethodnom pravnom pitanju podrazumeva obavezu suda da takvu odluku uzme u osnov svoje presude. Pored navedenog, tuženi Z. J . je u parnici za utvrđenje prava svojine imao položaj umešača. Kao lice na koje je u toku parnice preneto sporno pravo (parnica pokrenuta tužbom od od 10. decembra 1997. godine, a prodaja izvršena ugovorom od 22. marta 1999. godine), Ustavni sud smatra da je položaj tuženog Z . J . u parnici za utvrđenje prava svojine značio da se dejstvo pravnosnažne presude proširuje na njega, odnosno da ista svojom pravnosnažnošću dejstvuje i na odnos između njega kao umešača i podnositeljke ustavne žalbe, kao protivnika „ pomognute“ parnične stranke. Drugim rečima, kao lice koje je u državini sporne nepokretnosti, sa pravno valjanim osnovom za sticanje, tuženi Z . J, po shvatanju Ustavnog suda, bio je umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, prema kome je spor za utvrđenje prava svojine mogao biti rešen samo na jednak način kao i prema tuženima u tom sporu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiva i ocena Apelacionog suda u Beogradu da je u odnosu na tuženog Z . J . pravnosnažna presuda iz parnice za utvrđenje prava svojine bez dejstva.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3009/16 od 19. maja 2016. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2475/14 od 29. decembra 2015. godine , zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb ama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud o zaštiti prava svojine kod dvostruke prodaje nepokretnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti