Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je proizvoljno odbacio tužbu zbog nedostatka pravnog interesa, pogrešno tumačeći da konačnost, a ne pravnosnažnost rešenja o eksproprijaciji, prenosi pravo svojine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5429/2016
05.07.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ć . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ć . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 246/16 od 23. maja 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 246/16 od 23. maja 2016. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja O snovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 116/15 od 15. jula 20 15. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ć . iz Čačka je podneo Ustavnom sudu, 11. jula 2016. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 246/16 od 23. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku sudsku zaštitu i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedenim rešenjem, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 116/15 od 15. jula 2015. godine i pravnosnažno odbačena njegova tužba radi utvrđenja, zbog nedostatka pravnog interesa, povređeno pravo na pravično suđenje. Iznoseći tok parničnog postupka, postupka eksproprijacije, uvođenja u posed nepokretnosti koje su predmet eksproprijacije pre pravnosnažnosti odluke o naknadi, te upravnih sporova, a koji su prethodili ili tekli paralelno sa ovom parnicom , podnosilac ističe da je, kao vlasnik nepokretnosti, koje su predmet započetog ali ne i pravnosnažno okončanog postupka eksproprijacije, imao pravni interes za podnošenje tužbe . Međutim, sudovi su ipak odbacili njegovu tužbu, nalazeći da vlasnik predmetnih nepokretnosti nije podnosilac, ovde tužilac, već Republika Srbija, a korisnik "K." DOO Beograd, smatrajući da je odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari da je u trenutku podnošenja tužbe rešenje o eksporprijaciji nepokretnosti u vlasništvu tužioca, ovde podnosioca, bilo konačno. Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporeno rešenje i ponovo odluči o njegovoj žalbi protiv prvostepenog rešenja. Uz podnesak od 22. februara 2017. godine podnosilac je dostavio pravnosnažnu i izvršnu presudu Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 5311/14 od 7. oktobra 2016. godine koj a se odnosi na poništaj rešenj a o predaji u posed nepokretnosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:

Podnošenju tužbe radi utvrđenja 11. marta 2015. godine Osnovnom sudu u Gornjem Milanovcu, od strane podnosioca ustavne žalbe, koja je okončana osporenim rešenjem, prethodili su postupci vođeni pred organima uprave.

Rešenjem Odeljenja za imovinsko pravne poslove Opštinske uprave Gornji Milanovac broj 4-05-465-186/2012 od 12. septembra 2012. godine eksproprisane su nepokretnosti: kat. parcela 96/5, 97/2, 97/3, 100/1, 100/2, 100/3, 100/5, 101/1, 101/3, 102 i 103/2, u određenoj površini, sve upisane u list nep okretnosti broj 273 KO Brđani, vlasništvo tužioca, radi izgradnje autoputa, u korist "K ." DOO iz Beograda. Odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv tog rešenja, Ministarstvo finansija i privrede RS je rešenjem broj 465-02-00213/2012-07 od 11. decembra 2012. godine odbilo njegovu žalb u kao neosnovanu.

Rešenjem Ministarstva finansija RS - Sektora za imovinsko-pravne poslove broj 465-01-363/2013-07 od 21. marta 2013. godine dozvoljava se predaja u posed eksproprisanih nepokretnosti konačnim rešenjem Odeljenja za imovinsko pravne poslove Opštinske uprave Gornji Milanovac broj 4-05-465-186/2012 od 12. septembra 2012. godine.

Presudom Upravnog suda broj U. 3287/13 od 19. maja 2014. godine uvažena je tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede RS broj 465-02-00213/2012-07 od 11. decembra 2012. godine i poništeno to rešenje, te predmet vrać en na ponovno odlučivanje.

Pre podnošenja tužbe u ovom sporu radi utvrđenja, Odeljenje za imovinsko pravne poslove Opštinske uprave Gornji Milanovac ponovo je donelo rešenje o eksproprijaciji navedenih nepokretnosti broj 4-05-465-186/2012 od 15. septembra 2014. godine. Potom, po žalbi podnosioca, doneto je rešenje Ministarstva finansija RS broj 465-02-00213/2013-07 od 2. marta 2015. godine kojim je odbijena kao neosnovana njegova žalba izjavljena protiv navedenog rešenja.

Osnovni sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem P. 116/15 od 1 5. jula 2015. godine, u prvom stavu izreke odbacio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženom "A ." iz Beograda, radi utvrđenja, zbog nedostatka pravnog interesa za podnošenje tužbe za utvrđenje. Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi prema tuženom da nema pravo službenosti puta za prolaženje tuženog peške, putničkim, teretnim, specijalnim i svim drugim vozilima preko parcel a iz rešenja o eksproprijaciji, te da se obaveže tuženi da sa katastarskih parcela 103/2, 102 i 100/2 uk loni sav šut i lomljeni materijal, kao i da se usvoji privremena mera kojom će se tuženom z abraniti prolazak svim vidovima preko parcela koje su vlasništvo tužioca. U obrazloženju rešenja sud je, između ostalog naveo da, kako je rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj 465-02-00213/201 3-07 od 2 . marta 201 5. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Odeljenja za imovinsko pravne poslove Opštinske uprave Gornji Milanovac broj 4-05-465-186/2012 od 1 5. septembra 2014. godine, to je postalo konačno rešenje kojim je u potpunosti izvršena eksproprijacija navedenih nepokretnosti u vlasništvu tužioca , a u korist "K ." DOO iz Beograda, to je sud odbac io tužbu tužioca podnetu 11. marta 2015. godine, zbog nepostojanja pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 294. stav 1. tačka 6. istog Zakona.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Novom Pazaru je osporenim rešenjem Gž. 246/16 od 23. maja 2016 . godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 116/15 od 15. jula 2015. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog naveo, da je prvostepeni sud pravilno postupio kad je odbacio tužbu tužioca za utvrđenje zbog nedostatka pravnog interesa, jer tužilac na dan podnošenja tužbe 11. marta 2015. godine nije bio vlasnik navedenih nepokretnosti, već je njihov vlasnik Republika Srbija, a korisnik "K." DOO iz Beograda, a što proizlazi iz rešenja Odeljenja za imovinsko pravne poslove Opštinske uprave Gornji Milanovac broj 4-05-465-186/2012/2012 od 15. septembra 2014. godine, koje je postalo konačno dana 2. marta 2015. godine.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 5311/14 od 7. oktobra 2016. godine je poništeno rešenje Ministarstva finansija RS - Sektora za imovinsko-pravne poslove broj 465-01-363/2013-07 od 21. marta 2013. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Poništeno rešenje se odnosilo na predaju u posed nepokretnosti eksproprisanih konačnim rešenjem Ministarstva finansija i privrede RS broj 465-02-00213/2012-07 od 11. decembra 2012. godine, ali koje je poništeno presudom Upravnog suda broj U. 3287/13 od 19. maja 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ “, broj 29/96 i „ Službeni glasnik RS“, broj 115/05 - dr.zakon) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na o snovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 25.); da pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar (član 45.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS “, broj 53/95, „ Službeni list SRJ “, broj 16/ 01-Odluka SUS i „ Službeni glasnik RS “, br. 20/09 i 55/ 13-Odluka US) propisano je : da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da se upis svojine i drugih prava na eksproprisanoj nepokretnosti vrši na osnovu pravnosnažnog rešenja o eksporprijaciji ( član 64.).

5. Analizirajući osporeno rešenje sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporeno rešenje doneto od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim prvostepenim sudom. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decemb ra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 43 .).

Zaključak drugostepenog suda o nepostojanju pravnog interesa podnosioca za podnošenje tužbe radi utvrđenja da tuženi na navedenim nepokretnostima "nema pravo službenosti puta i sl.", a zato što tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije vlasnik navedenih nepokretnosti, već Republika Srbija, zasniva se na činjenici da je u momentu podnošenja tužbe radi utvrđenja rešenje o ekproprijaciji navedenih nepokretnosti bilo konačno. Međutim, drugostepeni sud je kod svog zaključka, propustio da sagleda da bi uslov za promenu vlasništva, u konkretnom slučaju, bilo tek pravnosnažno rešenje o ekproprijaciji. Naime, eskproprijacija je originarni način sticanja svojine po samom zakonu , pa pravno dejstvo eksproprijacije nastupa po sili zakona momentom pranosnažnosti rešenja o eksporprijaciji. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nejasna i proizvoljna ocena drugostepenog suda da nije imalo mesta upuštanju prvostepenog suda u raspravljanje po tužbi tužioca, ovde podnosioca, radi utvrđenja . Ovakvo proizvoljno zaključivanje posledično je dovelo i do povrede prava podnosioca na pristup sudu, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje.

Ustavni sud, ipak ne prejudicirajući kakav konačan ishod ove parnice treba da bude, ocenjuje da osporeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava uslove utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava iz člana 58. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao t e navod e.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 2. izreke poništio rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 246/16 od 23. maja 2016. godine i odredio da Viši sud u Novom Pazaru donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P. 116/15 od 15. jula 2015. godine

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u delu u kojem se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbo m člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tom nije dostavio dokaze na kojima bi svoje tvrdnje zasnovao . S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava, ustavnu žalbu ne čini, samu po sebi, dopuštenom.

Shodno izloženom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti