Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Utvrđen je doprinos sudova dužini postupka, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-543/2009
19.11.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Đorđević iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije na sednici održanoj 19. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušanke Đorđević i utvrđuje da je u postupku koji je pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P. 2589/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Odbacuje se ustavna žalba Dušanke Đorđević izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na nasleđivanje u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2589/03.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušanka Đorđević iz Niša obratila se Ustavnom sudu 13. aprila 2009. godine nečitkim i nerazumljivim podneskom, u kome je navela da je 1. avgusta 1992. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu i da postupak u predmetu P. 2589/03 do danas nije okončan. Takođe, u podnesku je navedeno da je zbog pristrasnosti postupajućeg sudije zatraženo izuzeće, kao i da je dva puta nastupilo mirovanje postupka, iako njoj nije bio dostavljen uredan poziv za ročišta na kojima je doneto rešenje o mirovanju.
2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da isti ne sadrži sve podatke propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), a posebno: jedinstveni matični broj podnositeljke ustavne žalbe; broj i datum osporenog akta i naziv njegovog donosioca; broj predmeta i naziv organa pred kojim se vodi postupak u kome je, po oceni, podnositeljke, povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku; ljudsko ili manjinsko pravo ili slobodu zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da su povređeni, sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči; razloge i navode u čemu se sastoji uskraćivanje odnosno povreda prava, kao i zahtev o kome sud treba da odluči.
Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda («Službeni glasnik RS», br. 24/08 i 27/08), dopisom od 15. jula 2009. godine obavestio podnositeljku o svim nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio joj da, u roku od 15 dana po prijemu dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve podatke koji nedostaju i uz koju će priložiti dokaze neophodne za vođenje postupka. Podnositeljka je ovim dopisom upozorena da će ustavna žalba biti odbačena, ukoliko se u ostavljenom roku ne otklone nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.
Postupajući po navedenom dopisu, podnositeljka ustavne žalbe je 3. avgusta 2009. godine dostavila ustavnu žalbu, u kojoj je istakla da joj je «povređeno pravo na nasledstvo od pokojnog oca» i da se spor pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2589/03 «zahvaljujući sudijama u Leskovcu vuče već 19 godina bez skorog završetka» Podnositeljka ustavne žalbe je 15. septembra 2009. godine dostavila Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe, u kojoj tvrdi da je oštećena «psihički, materijalno i nematerijalno za sve ove godine» i priložila dokaze da je u toku trajanja navedenog spora podnosila pritužbe na rad Opštinskog i Okružnog suda u Leskovcu.
Ustavni sud je dopisom od 25. septembra 2009. godine, na osnovu odredaba člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, tražio od Opštinskog suda u Leskovcu na uvid spise predmeta P. 2589/03, kao i odgovor na navode iz ustavne žalbe. Opštinski sud u Leskovcu je 1. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu dostavio spise parničnog predmeta i odgovor na ustavnu žalbu, u kome se navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 8. januara 1992. godine tom sudu podnela tužbu za utvrđenje; da je u ovoj pravnoj stvari tri puta izveden dokaz veštačenjem; da je prva presuda doneta 22. jula 1998. godine; da je Okružni sud u Leskovcu odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu; da je tužilja protiv navedenih presuda izjavila reviziju koja je delimično usvojena; da je protiv nove prvostepene presude tužilja izjavila žalbu, koju je Okružni sud u Leskovcu odbio; da je Vrhovni sud Srbije dostavio Opštinskom sudu u Leskovcu «žalbu» koju je tužilja izjavila protiv prvostepene i drugostepene presude; da je postupajući sudija odredio da se podnesak ima smatrati kao revizija i dostavio isti Vrhovnom sudu Srbije, zajedno sa spisima; da je Vrhovni sud Srbije vratio spise predmeta iz razloga što u njima nema navedenog pravnog sredstva po kome bi taj sud mogao da postupa.
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akata ili radnje državnih organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. Izuzetno, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P.2589/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke o ustavnoj žalbi:
Podnositeljka ustavne žalbe je 8. januara 1992. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podnela tužbu protiv tuženog Svetislava Stojanovića iz Leskovca, «radi utvrđenja zaostavštine» pokojnog Josifa Stojanovića iz Bobišta. U tužbi je navela da je tek 8. januara 1992. godine saznala za rešenje o nasleđivanju Opštinskog suda u Leskovcu O. 211/91 od 13. marta 1991. godine, kojim je određeno šta čini zaostavštinu pok. Josifa Stojanovića i ko je njegov zakonski naslednik. Ističući da tuženi nije jedini zakonski naslednik pok. Josifa Stojanovića, već i ona, kao njegova ćerka, tužilja je tražila da sud utvrdi njeno pravo susvojine od ½ idealnih delova na nepokretnostima, kao i na novčanom štednom ulogu koji čine zaostavštinu njenog pokojnog oca. Podneskom od 16. oktobra 1992. godine tužilja je podnela predlog za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja spornih nepokretnosti.
Tuženi u ovom sporu je osporio tužbeni zahtev, ističući da nije sva nepokretna imovina koja mu je pripala po rešenju o nasleđivanju bila u svojini njegovog pokojnog oca, već je u sticanju te imovine i on imao doprinos; predložio je da se navedena imovina podeli tek pošto se utvrdi koji deo te imovine pripada njemu i odbiju troškovi koje je imao povodom izdržavanja i nege pokojnog oca. Istovremeno, podneo je protivtužbeni zahtev za isplatu polovine troškova sahrane i verskih obreda posle očeve smrti.
U toku predmetnog parničnog postupka postupalo je troje sudija u svojstvu predsednika veća. Prvi sudija postupao je u ovom predmetu od podnošenja tužbe do donošenja druge prvostepene presude, drugi sudija - od 17. juna 2003. godine do 29. novembra 2004. godine, a treći sudija - od 25. jula 2005. godine do pravnosnažnog okončanja postupka.
Do donošenja prve presude u ovom postupku P. 27/92 i P. 1268/92 od 22. jula 1998. godine, kojom je istovremeno odlučeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, sud je zakazao 27, a održao 10 ročišta za glavnu raspravu. Ročišta su odlagana radi izjašnjenja parničnih stranaka i veštaka o dokazima i činjenicama predočenim na ročištu ili zbog pribavljanja dokaza, te zbog nedolaska veštaka i tuženog. U ovoj fazi postupka sud je, radi utvrđivanja vrednosti sporne nepokretne imovine, vrednosti spornog štednog uloga i visine troškova sahrane, tri puta određivao izvođenje dokaza veštačenjem. Posle veštačenja vrednosti spornog štednog uloga od strane dva veštaka, na predlog tužilje angažovan je Gradski zavod za veštačenje u Beogradu, o čijem nalazu i mišljenju su se izjašnjavali veštaci koji su ranije bili određeni.
Protiv prve prvostepene presude, kojom je tužbeni zahtev usvojen delimično, a protivtužbeni zahtev u celini, tužilja je izjavila žalbu koju je Okružni sud u Leskovcu odbio kao neosnovanu presudom Gž. 1373/98 od 21. oktobra 1998. godine. Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 502/99 od 28. aprila 1999. godine delimično uvažena, jer u postupku nisu utvrđene odlučne činjenice od kojih zavisi obim suvlasništva parničnih stranaka na imovini koja je predmet spora. U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj, a do donošenja druge prvostepene presude sud je zakazao pet ročišta, od kojih su samo dva održana. Dva ročišta su odložena zbog nemogućnosti da se tuženom uruči poziv za ročište, a jedno zbog toga što je tuženi predložio da se spor okonča poravnanjem. Druga prvostepena presuda u ovom postupku - P. 1309/99 od 28. maja 2002. godine, kojom je ponovo odbijen deo tužbenog zahteva, po žalbi tužilje ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1170/02 od 28. februara 2003. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Leskovcu je ocenio da je prvostepeni sud odlučivao o delu zahteva o kome je već bilo odlučeno, da su razlozi nejasni i protivrečni i da nije postupljeno po primedbama Vrhovnog suda Srbije.
Posle ukidanja druge prvostepene presude predmet je ponovo dobio novi broj, a do donošenja treće prvostepene presude sud je zakazao 12, a održao pet ročišta. U ovoj fazi postupka dva puta je promenjen postupajući sudija-predsednik veća, zbog čega je tri puta odloženo izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, iako su one pristupile na ročište. Ostala ročišta odložena su zbog nedolaska tužilje ili tuženog, odnosno radi izjašnjavanja o dokazima predloženim na ročištu, a na ročištu od 15. januara 2004. godine doneto je rešenje o mirovanju postupka.
Protiv treće prvostepene presude u ovom postupku - P. 2589/03 od 13. decembra 2005. godine, kojom je tužbeni zahtev usvojen u većem delu, ali ne u potpunosti, tužilja je izjavila žalbu, koja je dostavljena drugostepenom sudu 22. februara 2006. godine. Pre odlučivanja o žalbi, Okružni sud u Leskovcu je 11. juna 2007. godine doneo rešenje kojim se vraćaju prvostepenom sudu spisi predmeta radi ispravljanja očigledne omaške u presudi prilikom označavanja broja katastarske parcele na jednoj od spornih nepokretnosti. Zbog odugovlačenja postupka tužilja je podnosila pritužbe Okružnom sudu u Leskovcu i Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije, od kojih je dobila obaveštenje da je dat nalog za hitno postupanje po podnetoj žalbi, te da je pokrenut postupak za razrešenje sudije Okružnog suda u Leskovcu, koja je sudija izvestilac u ovom predmetu.
Presuda Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2505/07, kojom je žalba tužilje odbijena kao neosnovana, doneta je 4. marta 2009. godine, a uručena punomoćniku tužilje 31. marta 2009. godine. U Vrhovnom sudu Srbije je 30. aprila 2009. godine primljen podnesak tužilje naslovljen kao «žalba» Vrhovnom sudu Srbije i Republičkom javnom tužilaštvu protiv presude P. 2589/03 i Gž. 2505/07. Nalazeći da je žalba pogrešno dostavljena tom sudu, Vrhovni sud Srbije je podnesak tužilje dostavio Opštinskom sudu u Leskovcu, dok je Republičko javno tužilaštvo obavestilo Opštinski sud u Leskovcu da je u to javno tužilaštvo stigao predlog tužilje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv prvostepene i drugostepene presude i zatražio spise predmeta P. 2589/03. Okružni sud u Leskovcu je 24. juna 2009. godine dostavio Vrhovnom sudu Srbije spise predmeta P. 2589/03 i u dopisu naveo da dostavlja spise po reviziji. Vrhovni sud Srbije je 29. juna 2009. godine spise navedenog predmeta vratio Okružnom sudu u Leskovcu, sa obrazloženjem da u predmetu nije pronađen navedeni pravni lek po kome bi postupao Vrhovni sud Srbije, a 7. jula 2009. godine je istom sudu vratio podnesak tužilje koji mu je dostavljen 3. jula 2009. godine, jer uz njega nisu dostavljeni spisi predmeta Gž. 2505/07. Nakon 10. jula 2009. godine, kada su spisi predmeta P. 2589/03 dostavljeni Republičkom javnom tužilaštvu, nije bilo drugih postupanja u ovom predmetu.
5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. U ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava na nasleđivanje zajemčenog odredbom člana 59. Ustava, kojom je utvrđeno da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.
Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta navedenih Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku («Službeni list SFRJ», br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i «Službeni list SRJ», br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1. do 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakon o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisuje da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dotadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).
6. Ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji je pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P. 2589/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 8. januara 1992. godine podnošenjem tužbe, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2507/07 od 4. marta 2009. godine, koja je uručena punomoćniku tužilje 31. marta 2009. godine.
S druge strane, period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumne dužine parničnog postupka u predmetu P. 2589/03 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka.
U vezi sa dužinom sudskog postupka čija se opravdanost osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 17 godina, dva meseca i četiri dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, polazeći od toga da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja sudova koji vode postupak, kao i značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Po oceni Ustavnog suda, relativna složenost predmetnog postupka ogleda se u sledećem: tokom postupka su službeno pribavljane pojedine isprave kao dokaz navoda stranaka; izveden je dokaz saslušanjem nekoliko svedoka, te saslušanjem parničnih stranaka; u toku postupka je postavljen i protivtužbeni zahtev; izveden je dokaz veštačenjem od strane dva veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i Gradskog zavoda za veštačenje, a veštaci su dva puta davali dopunski nalaz i mišljenje. Međutim, uprkos tome što je sud trebalo da ispita relativno obiman dokazni materijal, utvrđena složenost ne opravdava dužinu postupka u trajanju od 17 godina.
Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da je i ona svojim radnjama u postupku, odnosno propustima, doprinela dužini trajanja postupka. Ovo stoga što podnositeljka, kao tužilja, nije u tužbi predložila sve dokaze kojima bi se utvrdile sporne činjenice, niti je u odgovoru na protivtužbu stavila sve dokazne predloge kojima obrazlaže svoje navode i pobija navode protivne strane, već je to činila naknadno i u više navrata. Tako je podnositeljka 11. februara 2004. godine predložila da se izvede dokaz veštačenjem radi utvrđivanja vrednosti spornih nepokretnosti, da bi godinu dana kasnije predložila da se veštačenjem utvrdi vrednost spornog štednog uloga. Takođe, na njen predlog, o nalazu i mišljenju Gradskog zavoda za veštačenje izjašnjavali su se ranije određeni veštaci, što je dodatno produžilo deo postupka do donošenja prve prvostepene presude. Pored toga, zbog nedolaska uredno pozvane tužilačke strane, sud je dva puta doneo rešenje o mirovanju postupka, a jedno ročište je odloženo zbog sprečenosti tužilje da pristupi na ročište, o čemu je obavestila sud.
Međutim, bez obzira na delimičan doprinos podnositeljke ustavne žalbe, dugotrajnost postupka, u konkretnom slučaju, posledica je pre svega izrazito neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Leskovcu i neažurnog postupanja Okružnog suda u Leskovcu. Naime, iako je prvostepeni sud zakazivao ročišta uglavnom u pravilnim vremenskim razmacima, primećuju se razdoblja neaktivnosti i to, najpre, od ročišta 20. decembra 1996. godine, kada se drugi veštak izjasnio o prigovoru tužilje do 20. oktobra 1997. godine, a potom od 21. juna 1999. godine, kada je Okružni sud u Leskovcu vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Leskovcu, pa do 14. marta 2002. godine. Osim toga, sud je u ovom postupku zakazao ukupno 44 ročišta, što u odnosu na broj izvedenih dokaza govori o tome da je postupanje suda bilo izrazito nedelotvorno i da se u preduzimanju parničnih radnji sud uopšte nije rukovodio načelima koncentracije glavne rasprave i ekonomičnosti postupka. Nedelotvornost prvostepenog suda ogleda se i u tome što nije utvrdio odlučne činjenice od kojih zavisi obim suvlasništva parničnih stranaka, zbog čega je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 502/99 od 28. aprila 1999. godine delimično usvojio reviziju tužilje. Zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i nepostupanja po primedbama Vrhovnog suda Srbije u ponovnom postupku, rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1170/02 od 28. februara 2003. godine ukinuta je druga prvostepena presuda. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je pred drugostepenim sudom nedopustivo dugo trajalo odlučivanje o žalbi tužilje protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2589/03 od 13. decembra 2005. godine. Naime, žalba tužilje i spisi navedenog predmeta dostavljeni su Okružnom sudu u Leskovcu 22. februara 2006. godine, a odluku po žalbi taj sud je doneo tek 4. marta 2009. godine.
Ispitujući značaj odlučivanja u predmetu za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je odluka suda o utvrđivanju njenog prava susvojine na imovini koja predstavlja zaostavštinu njenog pokojnog oca za nju od izuzetne važnosti. S obzirom na to da je rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Leskovcu O. 211/91 od 13. marta 1991. godine za naslednika oglašen jedino tuženi u ovom postupku, podnositeljka je svoje pravo na deo predmetne imovine morala da dokazuje u ovom parničnom postupku.
Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe u toku postupka podnosila pritužbe zbog odugovlačenja postupka, i to Okružnom sudu u Leskovcu i Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati da je podnosteljka imala na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo, što je istakao i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmete - preduzeće «EVT» protiv Srbije i «V.A.M.» protiv Srbije). Pravni lek ove vrste bio bi delotvoran ako bi doprineo ubrzanju sudskog odlučivanja ili omogućio podnosiocu pravo na naknadu štete zbog nastalog zakašnjenja (videti, npr. predmete Kudla protiv Poljske i Mifsud protiv Francuske).
Zbog svega iznetog, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe, takođe, traži da se utvrdi povreda prava pravično suđenje i prava na nasleđivanje u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2589/03. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe mogla da izjavi reviziju Vrhovnom sudu Srbije protiv drugostepene presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2505/07 od 4. marta 2009. godine, u skladu sa zakonom. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije izjavila reviziju, već «žalbu» Vrhovnom sudu Srbije protiv presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2505/07 od 4. marta 2009. godine i presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2589/03 od 13. decembra 2005. godine. Prema stavu Ustavnog suda, u slučajevima kada je revizija u parničnom postupku zakonom dozvoljena, donošenjem presude po reviziji smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.
Imajući u vidu da u predmetnom parničnom postupku nisu iscrpljena sva pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na nasleđivanje u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2589/03.
8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti