Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, pokrenut 2004. godine, nije okončan ni nakon skoro devet godina, što je posledica neefikasnog postupanja organa uprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5434/2010
30.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Rokvića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radivoja Rokvića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 3144/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radivoj Rokvić iz Beograda je 2 4. decembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajmečenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 3144/05.

U dopuni ustavne žalbe od 11. maja 2011. godine, naslovljenoj kao ustavna žalba, podnosilac je, preko punomoćnika Željka Jagrovića, advokata iz Beograda, osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava, povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 32. stav 1. Ustava i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. stav 1. Evropske konvencije i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po žalbi tuženog, najpre doneo rešenje Gž. 37/10 od 24. februara 2010. godine, kojim je ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3144/05 od 6. februara 2007. godine i predmet vratio na ponovni postupak; da je u rešavanju negativnog sukoba nadležnosti između Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud, rešenjem R. 392/10 od 13. oktobra 2010. godine, odredio nadležnost Apelacionog suda u Beogradu; da je u ponovnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu otvorio raspravu i preinačio navedenu prvostepenu presudu na taj način što je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, zaključenog između pok. Mitre Nešić i tuženog Aleksandra Jerinića, odbio kao neosnovan; da je drugostepeni sud odbio sve dokazne predloge podnosioca, a da o tome u osporenoj odluci nije dao nijedan razlog; da je predmet spora ništavost pravnog posla, zbog čega je drugostepeni sud morao zauzeti afirmativan i aktivan stav u pogledu preduzimanja procesnih radnji, koje doprinose formiranju činjeničnog supstrata i koje još više otvaraju mogućnost pravilne primene materijalnog prava; da odredba člana 109. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja poseban propis čije se ostvarenje obezbeđuje aktivnom ulogom suda; da je Apelacioni sud, otvaranjem rasprave, samo stvorio privid "pravične, razumne i kontradiktorne rasprave", dok je, u suštini, ista samo poslužila za proizvoljnu promenu ocene dokaza izvedenih u postupku pred prvostepenim sudom; da se o dokazima koji su bili predmet opservacije prvostepenog suda (ekonomsko-finansijsko veštačenje), u obrazloženju osporene drugostepene presude uopšte ne govori, iz čega se izvodi zaključak o proizvoljnosti tumačenja i primene materijalnog prava; da je pravni zaključak da se u konkretnom slučaju ne radi o nepostojećem ugovoru, saglasno odredbi člana 63. Zakona o obligacionim odnosima, potpuno proizvoljan, potkrepljen dokazima koji logično i pravno ne korespondiraju sa takvim zaključkom; da se u konkretnom slučaju ne vide razlozi odstupanja ili nedovoljnog provođenja načela kontradiktornosti, s obzirom na to da je predmet pravne zaštite utvrđenje ništavosti pravnog posla; da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je tužba podneta 1999. godine, a do saslušanja tužilje, pok. Mitre Nešić, prošlo je više godina; da je prvostepeni sud zbog njene starosti i bolesti trebalo u razumnom roku da odredi njeno saslušanje, a da podnosilac, kao njen pravni sledbenik, ne može da snosi odgovornost za dalje odugovlačenje postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava i načela i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3144/05 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Mitra Nešić iz Beograda je 1. decembra 1999. godine, u svojstvu tužilje, podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Aleksandra Jerinića, radi razvrgnuća (raskida) ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov. 7530/93 od 2. jula 1993. godine. Predmet je dobio broj P. 3292/99.

Pripremno ročište, zakazano za 24. januar 2000. godine, nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan. Na narednom ročištu, 2. marta 2000. godine, sud je odredio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje, s obzirom na to da uredno pozvani punomoćnik tužilje nije pristupio na ročište, a svoj izostanak nije opravdao. Predlog za povraćaj u pređašnje stanje punomoćnik tužilje je podneo 8. marta 2000. godine. Ročište zakazano za 26. jun 2000. godine otkazano je pismenim putem. Naredna dva ročišta (19. oktobra i 4. decembra 2000. godine) nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog, a ročište zakazano za 14. februar 2001. godine zbog bolesti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 14. septembra 2001. godine izveden je dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, zatražen je na uvid spis istog suda P. 7/01 i određeno je saslušanje svedoka M.K. Kako svedok M.K. nije bio uredno pozvan, a traženi sudski spisi nisu bili pribavljeni, ročište od 5. novembra 2001. godine nije održano. Ročište zakazano za 10. decembar 2001. godine otkazano je pismenim putem, a naredno ročište (18. aprila 2002. godine) nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan. Na ročištu održanom 30. maja 2002. godine saslušan je svedok M.K, a naredno ročište, zakazano za 17. septembar 2002. godine, otkazano je pismenim putem. Naredna tri ročišta (10. oktobra i 4. decembra 2002. godine i 6. februara 2003. godine) nisu održana, i to dva zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno na molbu punomoćnika tužilje.

Podneskom od 18. marta 2003. godine, punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja Mitra Nešić preminula, te da kao njenog pravnog sledbenika označava Radivoja Rokvića iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao testamentalnog naslednika spornog stana. Istog dana, punomoćnik tužilje dostavio je i predlog za određivanje privremene mere, u vidu izricanja zabrane tuženom da otuđi ili optereti stan koji je predmet osporenog ugovora o kupoprodaji. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3292/99 od 21. marta 2003. godine usvojena je predložena privremena mera, a tuženi je protiv ovog rešenja, preko punomoćnika, izjavio prigovor 24. marta 2003. godine. Postupajući po prigovoru, tročlano veće Trećeg opštinskog suda u Beogradu donelo je rešenje Pv. 20/03 od 3. aprila 2003. godine kojim je prigovor usvojen i rešenje o određivanju privremene mere ukinuto.

Na ročištu održanom 9. septembra 2003. godine određeno je saslušanje svedoka T.R. i V.P, kao i novooznačenog tužioca u svojstvu parnične stranke, dok naredno ročište (17. oktobra 2003. godine) nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 10. decembra 2003. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka T.R i V.P, dok je naredno ročište (19. februara 2004. godine) odloženo na molbu punomoćnika tužioca. Tuženi je u svojstvu parnične stranke saslušan na ročištu od 15. marta 2004. godine, dok su na narednom ročištu, 15. aprila 2004. godine, saslušani svedoci M.O, M.S. i Ž.R. Ročište zakazano za 16. jun 2004. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je na narednom ročištu, 7. oktobra 2004. godine, nakon saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, sud objavio da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3292/99 od 7. oktobra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Mitre Nešić, čiji je pravni sledbenik Radivoj Rokvić, pa je raskinut ugovor o kuporodaji, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 7530/93 od 2. jula 1993. godine, zaključen između tužilje Mitre Nešić i tuženog Aleksandra Jerinića, što je tuženi dužan da prizna i da trpi. Istom presudom usvojen je i predlog za određivanje privremene mere, kojom se tuženom zabranjuje otuđenje i opterećenje stana broj 19, u zgradi broj 21, u ulici Aleksandra Belića u Beogradu, do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka. Pismeni otpravak presude od 7. oktobra 2004. godine je punomoćnicima parničnih stranaka uručen 23. februara 2005. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 5953/05 od 21. septembra 2005. godine kojim je presudu P. 3292/99 od 7. oktobra 2004. godine ukinuo i predmet vratio Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak. Žalbeni postupak vođen je u periodu od 12. maja 2005. godine, kada su spisi prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu, do 15. novembra, kada su spisi vraćeni prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 3144/05 i prvo ročište za glavnu raspravu održano je 22. decembra 2005. godine. Naredno ročište (28. februara 2006. godine) otkazano je pismenim putem. Podneskom od 14. aprila 2006. godine, punomoćnik tužioca je postavio i eventualni tužbeni zahtev, kojim je zatražio da, ukoliko ne usvoji tužbeni zahtev za raskid spornog ugovora, sud utvrdi da je sporni ugovor ništav i bez pravnog dejstva. Na naredna četiri ročišta (19. aprila, 20. juna, 30. septembra i 7. novembra 2006. godine) saslušan je svedok S.R, od Ministarstva finansija i Odeljenja za imovinskopravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara sud je dobio obaveštenje da su spisi vezani za prodaju navedenog stana uništeni u skladu sa propisima o čuvanju arhivske građe, a zatim je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost protivvrednosti kupoprodajne cene u nemačkim markama na dan overe ugovora. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke sudu je dostavljen 27. decembra 2006. godine. Na ročištu održanom 6. februara 2007. godine, glavna rasprava je zaključena.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 3144/04 od 6. februara 2007. godine kojom je odbio osnovni, a usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je ugovor o kuporodaji, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 7530/93 od 2. jula 1993. godine, zaključen između tužilje Mitre Nešić, čiji je pravni sledbenik Radivoj Rokvić, i tuženog Aleksandra Jerinića, ništav i bez pravnog dejstva. Istom presudom usvojen je i predlog tužioca za određivanje privremene mere, kojom se tuženom zabranjuje otuđenje i opterećenje stana broj 19, u zgradi broj 21, u ulici Aleksandra Belića u Beogradu, do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da je pokojna tužilja predmetni ugovor sa tuženim zaključila uz bezgranično poverenje, verujući da zaključuje ugovor o doživotnom izdržavanju, za koji se sa ocem tuženog dogovorila; da zbog prijateljstva i poverenja u pokojnog Branka Jerinića, oca tuženog, ugovor pre potpisivanja nije pročitala, između ostalog, zato što joj je poturen papir bez teksta; da je ugovor pročitala nakon smrti pok. Branka Jerinića, nakon što su prestala mesečna novčana davanja od strane njegove porodice, a pre svega od tuženog; da pokojna tužilja nije imala nameru da svoj stan prodaje; da joj po osnovu spornog ugovora kupoprodajna cena nikada nije isplaćena, niti da postoji dokaz o isplati; da je pokojna tužilja pozajmljivala novac tuženom, te da joj iznos od 6.000 DEM nikada nije vraćen; da je pokojna tužilja sačinila dva pismena testamenta pred svedocima i jedan svojeručni, kojim je predmetni stan zaveštala Radivoju Rokviću, u želji da on nastavi vođenje ovog postupka; da je pokojna tužilja živela skromno, čekajući da joj tuženi i njegova porodica pomognu, te da je tuženi zloupotrebio poverenje tužilje u njegovog oca; da je veštačenjem utvrđeno da je naznačeni iznos kupoprodajne cene, na dan overe spornog ugovora, po zvaničnom kursu iznosio 1.414,80 DEM, a po tzv. crnom kursu 1.176,47 DEM; da obligacioni ugovor nastaje saglasnim izjavama volja strana ugovornica o bitnim elementima ugovora, pa samim tim nema ugovora ako se ne postigne saglasnost o tome; da saglasnost postoji kada jedna strana pristane na ono što joj druga strana predloži; da imajući u vidu činjenice da kupoprodajna cena uneta u ugovor, prema nalazu veštaka, ne može ni u kom slučaju predstavljati tržišnu vrednost predmetnog stana, zatim da je ugovoreno i pravo doživotnog stanovanja pokojne tužilje, kao prodavca, u spornom stanu, te da je reč o periodu hiperinflacije i niskim mesečnim iznosima penzija i plata u vreme overe spornog ugovora, može se zaključiti da je tuženi iskoristio ovakvu opštepoznatu situaciju i da je koristeći se stanjem nužde pokojne tužilje i njenim materijalnim stanjem predmetni ugovor sa njom zaključio; da je sud u postpunosti poverovao iskazima svedoka T.R, V.P, M.S, Ž.R. i M.O, kao i iskazima pokojne tužilje i njenog pravnog sledbenika, dok iskazima svedoka M.K. i S.R, kao i iskazu tuženog, sud nije poklonio veru; da je na osnovu svega iznetog, primenom odredaba čl. 11, 12, 13, 15, 26, 103. i 141. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa odredbom člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku, sud odlučio kao u izreci presude.

Pismeni otpravak presude od 6. februara 2007. godine je punomoćniku tužioca uručen 16. aprila 2007. godine, a punomoćniku tuženog 13. aprila 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je najpre doneo osporeno rešenje Gž. 37/10 od 24. februara 2010. godine, kojim je presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3144/04 od 6. februara 2007. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Spisi parničnog predmeta su se kod drugostepenog suda nalazili od 12. juna 2007. godine do 29. marta 2010. godine, kada su vraćeni novoformiranom Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Nakon prijema spisa, Prvi osnovni sud u Beogradu je iste bez odlaganja vratio Apelacionom sudu u Beogradu, uz propratni akt od 28. aprila 2010. godine, u kome je zatražio da drugostepeni sud postupi u skladu sa članom 35. stav 1. u vezi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu je uz dopis od 23. juna 2010. godine vratio spise Prvom osnovnom sudu u Beogradu, navodeći da je prvostepena presuda po prvi put ukinuta po odredbama novog zakona, te da je prvostepeni sud dužan da postupi saglasno odredbi člana 384. Zakona o parničnom postupku.

Nakon ponovnog prijema parničnog spisa, Prvi osnovni sud u Beogradu se dopisom P. 80516/10 od 19. avgusta 2010. godine obratio Vrhovnom kasacionom sudu, sa zahtevom da sud najviše instance reši nastali negativni sukob nadležnosti između Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu.

Postupajući po navedenom zahtevu, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje R. 392/10 od 13. oktobra 2010. godine kojim je odredio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Apelacioni sud u Beogradu, navodeći da drugostepeni sud nije mogao po drugi put ukinuti odluku ni u slučaju da je ostao na snazi Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), a takođe, iz razloga što višestruko ukidanje prvostepene presude nije dozvoljeno ni noveliranim članom 36. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09).

Nakon rešavanja negativnog sukoba nadležnosti, Apelacioni sud u Beogradu je najpre otvorio raspravu u drugostepenom postupku, a zatim doneo osporenu presudu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca, kao i predlog za određivanje privremene mere, odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je izvedenim dokazima u toku postupka utvrđeno da je sporni ugovor o kupoprodaji sačinila svedok M.K. koja je ugovor otkucala na mašini; da je tuženi pre overe ugovor pročitao tužilji, a da ga je ona potom i sama pročitala, posle čega su otišli u sud i ugovor overili; da su posle overe ugovora proslavili u firmi oca tuženog, sada pokojnog Branka Jerinića, na kojoj proslavi je bila i pokojna tužilja; da je posle toga, pokojni Branko živeo još par godina, te da je održavao prijateljske odnose sa pokojnom tužiljom; da je pokojni Branko pred smrt zapao u dugove, zbog čega je od pokojne Mitre pozajmljivao novac, koji je vraćao, s tim da iznos od 6.000 DEM nikada nije vratio; da je kupoprodajna cena isplaćena u kancelariji pokojnog Branka Jerinića, pred svedokom S.R, te da je plaćen i porez na promet nepokretnosti; da je pokojna tužilja parnicu za raskid spornog ugovora pokrenula šest godina nakon zaključenja ugovora; da je u konkretnom slučaju, sporni ugovor u svemu sačinjen u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, odnosno da je zaključen u pismenoj formi, da su potpisi ugovarača na njemu overeni pred sudom, da je utvrđen porez na promet nepokretnosti koji je plaćen, te da je isplaćena kupoprodajna cena; da je u toku postupka utvrđeno da je pokojna Mitra bila pismena, da je pre zaključenja ugovora njegovu sadržinu pročitala; da joj je ugovor pročitao i tuženi, nakon čega su otišli u sud, gde je ugovor overen, a potom isplaćena kupoprodajna cena i proslavljena overa ugovora u firmi oca tuženog; da po nalaženju drugostepenog suda, osporeni ugovor nije zelenaški, u smislu odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, jer pokojna Mitra nije bila u stanju nužde, niti u teškom materijalnom stanju, te da je čak pozajmljivala novac sada pokojnom Branku Jeriniću; da kod nje nije postojalo nedovoljno iskustvo i lakomislenost, niti zavisnost, ta da iz toga nije proistekla očigledna nesrazmera uzajamnih davanja u situaciji kada je predmet overenog ugovora o kupoprodaji bio stan na kome je pokojna Mitra, kao prodavac, zadržala pravo doživotnog stanovanja; da mišljenje tužioca da se u konkretnom slučaju radi o nepostojećem ugovoru, odnosno da je na strani pokojne Mitre postojala zabluda o prirodi ugovora ili njegovom osnovu, odnosno predmetu obaveze, koja je dovela do nesporazuma u pogledu nužnih uslova za nastanak ugovora, po nalaženju drugostepenog suda nije osnovano, iz razloga što je pokojna Mitra bila pismena, što je pročitala ugovor pre overe, potpisala se na ugovoru i u knjizi overe, primila kupoprodajnu cenu, primerak ugovora zadržala za sebe i tek posle šest godina od zaključenja ugovora pokrenula parnicu sa prvobitno postavljenim zahtevom za raskid ugovora; da su iz istovetnih razloga neosnovani i navodi tužioca o tome da između pokojne Mitre i tuženog nije postojala saglasnost volje o bitnim elementima ugovora, odnosno da je pokojna Mitra htela da sačini ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne ugovor o kuporodaji, zbog čega je osporeni ugovor nepostojeći, odnosno ništav; da je po nalaženju drugostepenog suda, pozivanje tužioca na iskaze svedoka T.R, V.P, M.O, M.S. i Ž.R. bez uticaja na odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, s obzirom na to da se navedeni svedoci nisu izjašnjavali o okolnostima koje su bitne za odluku o tužbenom zahtevu, već da su im činjenice o kojima su svedočili poznate samo iz priče pokojne Mitre, a takođe i što nisu neposredni učesnici sastavljanja i zaključivanja osporenog ugovora; da je i pokojna Mitra menjala svoj iskaz, izjavivši da je potpisala blanko papir koji joj je dala pravnica M.K. (saslušani svedok čiji je iskaz sud prihvatio kao logičan i uverljiv), a da je, pošto joj je predočena fotokopija ugovora, izjavila da je potpisala i ugovor i knjigu overe; da je sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Po žalbi tuženog je najpre postupao Okružni sud u Beogradu, a nakon 1. januara 2010. godine Apelacioni sud u Beogradu. Drugostepeni postupak je ukupno trajao tri godine i devet meseci, tačnije od 12. juna 2007. godine, kada su spisi predmeta prvi put prosleđeni drugostepenom sudu, sve do 16. marta 2011. godine, kada su spisi konačno vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 1 1. aprila 2011. godine.

4. Ustavna žalba je, pored ostalog, izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorno pravno sredstvo, utvrđenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 3 6. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuju od odred aba člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovih prava cenio u odnosu na naveden e odredb e Ustava .

Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koje strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), relevantnim za konkretan spor, propisano je : da kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje (član 63.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (član 141. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 1. decembra 199 9. godine, tužbom koju je pokojna Mitra Nešić podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je okončana donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 11. aprila 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica ukupno trajala jedanaest godina i tri meseca, a u odnosu na podnosioca ustavne žalbe kao tužioca oko osam godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nesumnjivo bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da ona nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka, pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja razumno opravdanje za dugogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, jer se u krajnjem raspravljalo o imovinskim pravima na stanu značajnije materijalne vrednosti.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije bitno doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka , izuzimajući period u kome je postupak bio u mirovanju, zbog nedolaska punomoćnika pokojne tužilje na ročište zakazano za 2. mart 2000. godine, kao i odlaganja dva ročišta na zahtev tužilačke strane, što, po nalaženju Ustavnog suda , nije moglo značajnije prolongirati trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje prvo Trećeg opštinskog suda u Beogradu , a potom i drugostepenog suda u žalbenom postupku, najpre Okružnog suda u Beogradu, a posle 1. januara 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu. U postupku pred prvostepenim sudom održano je trinaest ročišta od zakazanih trideset dva, na kojima je izveden dokaz saslušanjem sedmoro svedoka, pokojne tužilje Mitre Nešić, te tužioca Radivoja Rokvića i tuženog Aleksandra Jerinića u svojstvu parničnih stranaka, kao i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Devetnaest ročišta za glavnu raspravu nije održano, uglavnom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a primetan je i značajan broj ročišta koja su otkazivana pismenim putem, bez navođenja posebnog razloga za to. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao i prekoračenje rokova u izradi pismenih otpravaka presuda, i to presude P. 3292/99 od 7. oktobra 2004. godine koja je strankama otpravljena nakon četiri i po meseca od zaključenja glavne rasprave i presude P. 3144/04 od 6. februara 2007. godine, za čiju izradu je Trećem opštinskom sudu u Beogradu bilo potrebno više od dva meseca. Što se tiče drugostepenog suda, sam period od tri godine i devet meseci, koliko je ukupno trajao postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude P. 3144/04 od 6. februara 2007. godine, ukazuje da je žalbeni postupak trajao neprihvatljivo dugo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 3144/05, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 919/12 od 1. novembra 2012. godine odbačena kao nedozvoljena, te da je podneo i predlog za ponavljanje postupka koji je pravnosnažno odbijen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 28. marta 2012. godine. Polazeći od svog usvojenog pravnog stava, Ustavni sud nalazi da ove činjenice ne utiču na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, imajući u vidu da postupak po nedozvoljenoj reviziji, kao i postupak povodom predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, u kome se odlučivalo isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovih vanrednih pravnih sredstava, po svojoj prirodi ne predstavljaju sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čine jedinstvenu celinu.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 11. februara 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac, u suštini, žali na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i prizvoljnu primenu merodavnog materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenog ustavnog prava, treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane parničnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna , čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnosilac zapravo traži da Ustavni sud iznova, kao trećestepeni – revizijski sud, preispita osporenu drugostepenu presudu i donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3144/04 od 6. februara 2007. godine. Ustavni sud konstatuje da se navodima ustavne žalbe naročito osporava način na koji je drugostepeni sud ocenio iskaze saslušanih svedoka, koje je prvostepeni sud u celini prihvatio, dok su za drugostepeni sud takvi iskazi bili bez uticaja na odluku o postavljenom tužbenom zahtevu. Međutim, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova . Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze i ne vrši njihovu ocenu , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Nasuprot navodima podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i oceni da pokojna Mitra Nešić, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, nije mogla biti u zabludi oko prirode ugovora koji zaključuje sa tuženim Aleksandrom Jerinićem, jer je bila dovoljno pismena da ugovor pročita i na taj način se sa njegovom sadržinom upozna i da istu prihvati, zatim da osporeni ugovor ima sve obavezne elemente forme koji su predviđeni prinudnim propisima, te da ne postoji nijedan zakonski uslov za apsolutnu ništavost spornog kupoprodajnog ugovora. Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, usled čega je rešeno kao u drugom delu izreke.

8. Imajući u vidu da o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo, kao i o povredi ustavnog načela zabrane diskriminacije u ustavnoj žalbi nema nijednog navoda, Ustavni sud o povredi navedenog prava, odnosno načela, nije posebno odlučivao.

Ustavni sud nije posebno cenio ni navode ustavne žalbe kojima je bilo osporavano rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 37/10 od 24. februara 2010. godine, jer protiv ukidnog rešenja drugostepenog suda kojim se predmet vraća sudu prvog stepena na ponovno odlučivanje, ustavna žalba nije dopuštena.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti