Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe povodom naknade troškova postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu kojom se osporava obaveza naknade parničnih troškova nakon povlačenja tužbe. Sud je utvrdio da povlačenje tužbe nije usledilo zbog ispunjenja zahteva od strane tuženih, već zbog odluke upravnog organa, pa je pravilno primenjen zakon.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-544/2009
06.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Romića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stojana Romića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 486/07 od 21. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 129/09 od 6. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Romić iz Subotice je, preko punomoćnika Miodraga Batinića, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu 8. aprila 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi sledeće: da je podnosilac 29. marta 2007. godine podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da kao nosilac trajnog prava korišćenja parcele ima pravo da o svom trošku izvrši legalizaciju svog poslovnog prostora koji je sagrađen na predmetnoj parceli; da je nakon donošenja rešenja grada Subotice - Odeljenja za građevinarstvo broj II-02-351-950/2008 od 15. avgusta 2008. godine prestao da postoji razlog zbog kojeg je tražena sudska zaštita ugroženog prava, te da je podnosilac povukao navedenu tužbu; da su se tuženi saglasili sa povlačenjem tužbe, čime su, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, priznali tužbeni zahtev; da su nakon toga sudovi doneli osporena rešenja kojima su obavezali podnosioca da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Podnosilac smatra da su sudovi morali utvrditi da je povlačenje tužbe „usledilo nakon ispunjenja zahteva od strane tuženih“, odnosno da je u vreme podnošenja tužbe „postojao osnovan razlog za njeno podnošenje“, kao i da su osporena rešenja doneta suprotno odredbama čl. 150. i 153. Zakona o parničnom postupku. Dalje navodi i da su sudovi tuženima „priznali“ troškove koji su morali biti dosuđeni na njihov teret, te da su na opisani način sudovi postupali „u direktnoj suprotnosti sa zakonom, tolerišući niz zloupotreba procesnih prava od strane tuženih i njihovog punomoćnika“.

Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u osporena rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 486/07 od 21. novembra 2008. godine i Okružnog suda u Subotici Gž. 129/09 od 6. februara 2009. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 486/07 od 21. novembra 2008. godine obavezan je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tuženima isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 40.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac, preko punomoćnika, 29. marta 2007. godine podneo tužbu protiv tuženih radi utvrđenja; da je podneskom od 4. oktobra 2008. godine tužilac povukao tužbu jer je prestao da postoji razlog zbog kojeg je tražena sudska zaštita ugroženog imovinskog prava; da se podneskom od 22. oktobra 2008. godine punomoćnik tuženih saglasila sa povlačenjem tužbe od strane tužioca i postavila zahtev za naknadu troškova postupka; da je sud doneo odluku o troškovima postupka na osnovu odredaba čl. 153. i 159. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 129/09 od 6. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačeno rešenje Opštinskog suda u Subotici P. 486/07 od 21. novembra 2008. godine tako što je odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova preko iznosa od 31.750,00 dinara koje je tužilac u obavezi na naknadi tuženima, u roku od 15 dana, dok je stavom drugim izreke odbijena žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje. Stavom trećim izreke navedenog rešenja, obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplate iznos od 3.811,00 dinara u roku od 15 dana. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud primenio odredbu člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj strani naknadi parnične troškove, te da je pravilan zaključak da tuženima pripada naknada na ime troškova spora, a da im ona ne bi pripala samo u slučaju da je povlačenje usledilo posle ispunjenja zahteva, što po oceni drugostepenog suda, u konkretnoj pravnoj stvari nije slučaj. Dalje se navodi da iznosi koje je prvostepeni sud na ime troškova dosudio nisu pravilno odmereni, pa je drugostepeni sud dosudio ukupan iznos od 31.750,00 dinara za koji smatra da obuhvata sve troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano: da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice i da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. stav 1.); da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 153. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, povređeno osporenim rešenjima na taj način što je obavezan da plati troškove parničnog postupka, iako su se tuženi u tom postupku saglasili sa povlačenjem njegove tužbe, koje je usledilo zbog ispunjenja zahteva od strane tuženih. Podnosilac ističe da su sudovi u parničnom postupku „sasvim neosnovano primenili odredbe člana 153. Zakona o parničnom postupku, jer se iste odredbe primenjuju u slučaju kada se tužba povuče bez osnova, odnosno bez opravdanog razloga“, a po njegovom shvatanju, u vreme podnošenja tužbe je postojao osnovani razlog za njeno podnošenje.

Ocenjujući navod podnosioca o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava, Ustavni sud je konstatovao da iz ustavne žalbe proizlazi sledeće: da je podnosilac Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da kao nosilac trajnog prava korišćenja parcele broj 2622 k.o. Stari grad u Subotici ima pravo da o svom trošku izvrši legalizaciju poslovnog prostora sagrađenog na toj parceli; da je tužbu podneo zbog toga što mu je opštinski organ uprave naložio dostavljanje overene saglasnosti sukorisničke parcele za izvedene građevinske radove, a da sa tuženima kao sukorisnicima nije govorio; da je tužbu povukao kada je dobio rešenje nadležnog organa uprave u kome stoji da se sukorisnici parcele „nisu na odgovarajući način protivili toj gradnji, tako da njihovo sadašnje protivljenje predstavlja zloupotrebu prava koje ne uživa pravnu zaštitu, tako da njihova saglasnost nije ni potrebna“. Sledom navedenog, Ustavni sud je zaključio da tuženi u parničnom postupku nisu podnosiocu dali saglasnost za izvedene građevinske radove, niti su na bilo koji drugi način ispunili njegov tužbeni zahtev, već da je podnosilac tužbu povukao nakon što je saznao za pravni stav organa uprave da mu i pored protivljenja sukorisnika (tuženih), njihova saglasnost za legalizaciju poslovnog prostora nije potrebna.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da razlozi podnosioca navedeni u ustavnoj žalbi ne dovode u sumnju pravičnost osporenih rešenja kojima je podnosilac obavezan da tuženima naknadi parnične troškove koje su imali od podnošenja tužbe do njenog povlačenja.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi ovog ustavnog prava dovodi u vezu sa navodima o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo konkretne ustavnopravne razloge niti pružio dokaze koji ukazuju na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što je, prema pravnom stavu Ustavnog suda, uslov koji mora postojati da bi Sud mogao ispitivani osnovanost navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, jer saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe povodom naknade troškova postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti